КАКО ХРИШЋАНИ ТРЕБА ДА ПОМОГНУ У НОВОЈ ГОДИНИ? Архиепископ Аверкиј (Таушев)

КАКО ХРИШЋАНИ ТРЕБА ДА ПОМОГНУ У НОВОЈ ГОДИНИ? Архиепископ Аверкиј (Таушев)

(фото:3 РИМ)

„Ево, долазим ускоро, и моја је казна са мном, то
да узврати сваком по делима његовим“ (Апок. 22, 12).

Тако је још једна година нашег живота потонула у вечност. Доброта Божја нам је дала нову годину. Да ли ценимо ову милост Божију према нама, да ли за то захваљујемо Богу?

Авај! како је данас мало људи који молитвом дочекују нову годину. Готово огромна већина га среће са апсолутно неоправданом суманутом, бесмисленом, необузданом веселошћу, а наши „православни“ Руси то често чине и два пута – и по новом и по старом, као да желе да искористе додатни изговор за забаву. Мада, строго говорећи, овде нема разлога.


На шта нас подсећа долазак нове године, ако не, пре свега, да се наш овоземаљски живот смањио за још једну годину, да смо за још годину дана постали ближи крају заједничком за све – гробу, и за многе од нас – да ће ова нова година, можда, бити последња година њиховог живота.

Има ли разлога за забаву?

Чак и свети Теофан Вишенски и вазда незаборавни о. Јован Кронштатски у другој половини прошлог века горко је замерио руском народу што је, угледајући се на отпаднички Запад, почео да дочекује Нову годину на пагански начин, „предећи се са чашама у рукама“, јер је само мрачни пагани који су веровали да што ће веселије дочекати надолазећу нову годину, то ће им она бити успешнија и срећнија. Тако су пили и играли док нису пали. А нама хришћанима ово никако не одговара!

Напротив, долазак нове године треба нас хришћане да усмери на посебно озбиљан став и на усрдну молитву Богу.

А посебно озбиљни и молитвени морамо бити сада, у времену које доживљавамо, када се са сваком новом годином све више умножавају страшни знаци неминовно приближавања краја свега. Живот човечанства је донедавно текао мање-више нормално, у потпуности оправдавајући изреку мудрог Проповедника: „Што је било, биће, и што је било, биће – и нема ничег новог под сунцем“.(Проп. 1.9). Али сада, неко време, посебно после страшне крваве катастрофе која је задесила нашу несрећну Отаџбину-Русију, почело је снажно и живо да се изражава нешто као „ново“. А заправо: размислимо дубље о свему што се сада дешава у свету, и уверићемо се да се сада дешава нешто ново и страшно, што се никада раније није дешавало у тако грандиозним размерама.

Пре свега: читава трећина света пала је у потпуни тирански посед насилних теомахиста и мизантропа, који су као главни задатак поставили искорењивање вере у Бога уопште у целом свету и уништење хришћанске Цркве посебно. циљ њиховог живота и шта значи најсуровије и нехуманије, све до грубог малтретирања, мучења, мучења, проливања крви и убиства.

А преостале две трећине, које чине такозвани „слободни свет“, са сваком новом годином на њега гледају све равнодушније и не само да се не противе таквом еклатантном насиљу према небу, већ му често помажу, у суштини , сами, чинећи исто, али само опрезнијим, „мирољубивим“ средствима, лицемерно, скренути поглед, чувајући привид потпуне слободе вере, па и покровитељства Цркве.

Није ли то „ново“ – такозвани „екуменски покрет“ – ово опште „братимљење“ представника свих религија, које се сасвим недавно није могло замислити и које толико фасцинира и заводи имагинарном хришћанском љубављу, док је у стварност је веома далеко од праве хришћанске љубави, нераздвојно повезане са потрагом за истином. А „екуменисте“ истина најмање занима. Да није тако, онда би сви „екуменисти“ одавно дошли у Православље, а православни који учествују у „екуменском покрету“ не би напустили право исконско историјско Православље, заразили се антихришћанским духом. слободоумног протестантизма.

Исти поредак – и потпуно нови феномен Ватиканског сабора. И колико је карактеристичан и трагичан утисак са овог Сабора, који је изнео један православни посматрач: чинило би се да треба само да се радујемо и поздрављамо тежњу ка зближавању са Православљем која је уочена на овом Сабору и реформе планиране у том правцу, али све ово, на нашу дубоку жалост, носи карактер таквог необузданог либерализма, спремног да иде даље, да су нам конзервативни римокатолици духом ближи.

И невероватно све већи злочин, у свим најсофистициранијим и највиртуознијим облицима, посебно међу малолетницима, који у наше време, чак и по свом изгледу, по изразу очију и лица, престају да личе на децу, о којима је Господ рекао у Св. време да је „такво је Царство небеско“ (Марко 10, 14)!

И задивљујући бестидни разврат, који није био изненађујући међу незнабошцима, који нису познавали учење о високом достојанству девичанства, али потпуно неподношљив међу хришћанима!

Нема у савременом свету – „хришћанском“ свету – и онога што је било у древним временима у паганском свету: ни племенитости, ни поштења, ни стида, ни… савести. Црно многи називају белим, а бело црном, лаж се назива истином, а истина лажном. И нехотице нам падне на памет шта св. Апостол Павле у својој 2. посланици Солуњанима „и Бог ће им послати заблуду, да поверују у лаж , да буду осуђени сви који не вероваше истини, него заволеше неправду“ (2. Сол. 2). : 11-12).

Колико њих сада, са невероватном лакомисленошћу, наглас понављају, или барем себи, питање, испуњено драматичним скептицизмом пилатеса: „Шта је истина?“ (Јован 18:33). И не налазе одговор. И не очекују га…

И тако, и поред свега овога, духовно заслепљени људи и даље вичу о некаквом „напретку“, о „миру целог света“, о просперитету човечанства, који га наводно чека у блиској будућности, о некаквом „мамљивом даљине“ и „широки хоризонти“…

Нека не говоре да „претерујемо“ или проповедамо песимизам. Потом су вазда помен свети Теофан и о. Јована Кронштатског и многе друге велике стубове и светиљке наше Руске Цркве, који су упозоравали руски народ на страшни суд Божији који му се приближава, требало је оптужити за песимизам. А у међувремену, уосталом, све што су тако снажно и живо предвиђали, сликајући крајње суморне слике живота око себе, било је потпуно испуњено.

Али овде указујемо само на познате чињенице које говоре саме за себе и не захтевају поседовање посебног увида да бисмо јасно видели куда нас воде.

Суморну слику сада представља живот читавог човечанства. Али ништа мање суморан спектакл не видимо у животу нашег православног руског народа у иностранству. Уместо да у потпуности и коначно поврате вид после толико тешких искушења које смо преживели – крвава револуција, избеглице (за многе чак и двоструко), хапшења, прогонства и концентрациони логори, ужаси Другог светског рата – многи и даље настављају да живе са расположењем предреволуционарне ере и 1917. године која је одвела Русију у смрт.

Уместо да се покају за своје некадашње слободоумље и смерно приђу вери у Христа, побожно се поклоне пред благодатном влашћу Њиме основане Свете Цркве, колико – авај! – а овде живе ван сваке вере, или отпадају у друге вере, или сами измишљају неку своју самостворену веру, а они који, споља, остају православни, често уопште не признају Цркву, арогантно и арогантно се усуђују да суде и реде о ономе што не знате или не разумете, и сматрају себе за право да сами пишу за Цркву њене сопствене законе који задирају у црквено оруђе његове луде страсти – исте страсти, кои су довели до смрт наше земље, Русије, и овде може довести до пропасти једино што нам преостаје је наша Црква.

Уместо понизности, постоји страшна гордост и самоуображеност не покорност ниједном ауторитету, жудња за влашћу и амбицијом, бјесомучна жеља да се „игра“ и притом ништа не жртвује за Цркву и за узрок спасења своје душе, да се са похлепом наслађује свим расположивим благодетима овог привременог сујетног живота.

И што је посебно жалосно: таква духовна згражавање и брука се врло често бестидно прикрива измишљеном љубомором на некакву „истину“, гласним речима о национализму и патриотизму и другим узвишеним историјским идеалима руског народа, иако често потичу од људи. који себе овде у Америци називају „Американцима руског порекла“ и тиме се одрекли свог руског имена и своје страдалничке отаџбине, чијем ослобођењу и спасењу као да се радују.

На позадини ове опште суморне слике, једина утеха нам је да, ипак, у нашој средини још увек постоји мали остатак искрено верујућих православних руских људи, кротких и смерних, који лично за себе ништа не траже и не жуде, али свим срцем одани нашем Св. вере и Цркве. Њима се, углавном, нигде не даје потез, на сваки могући начин су оптерећени и увређени, понекад их сматрају чак и ексцентричним и ненормалним, само зато што нису као други, не желе да „иду у корак“ са времена, иду општим током. Сусрећући их и гледајући како се други понашају према њима, нехотице се присећа предсказања древних отаца подвижника да ће „у последња времена сви људи полудети, а онима који нису луди рећи ће: „Љути сте јер сте не као код нас.“

Али управо ти људи још увек држе праву Свету Русију у изгнанству: они граде храмове Божије да би се у њима молили , а не да би се око њих обрачунали, да би се борили за примат и политизирали, или да би се зближили. у нижим намерно уређеним испод њих.просторије за „коктел журке”, игре, приредбе и друге забаве. Они поштују своје пастире – истинске пастире који их уче само молитви и духовном животу, водећи их правим путем ка спасењу. И заиста не желе ништа друго него да се спасу – да се спасу, а не да сеју интриге, да се баве неквалитетним политикантством, везују парнице и стварају „буре у шољици“ које су бескорисне никоме осим непријатељима нашу веру и Цркву.

Ови малобројни, још преостали, истински православни руски људи схватају да је Црква за вечно спасење људи, и да је немогуће и грешно користити је у било које друге, земаљске сврхе. Зато неће ићи напред – „не за живот, него за смрт“ сумануту борбу једни са другима, а тим више са својим пастирима, ако ови пастири не желе ништа друго од њих, осим хришћанског става своје душе, молитву и покајање.- само се удаљавају од лажних пастира који иду другим путевима који су туђи истинском пастирству и истинској духовности и црквености.

Али како је мало таквих људи у којима још живи наша Света Русија! И са сваком новом годином постају све мање. Већина је занесена и потпуно заокупљена заједничким животом модерног у „слаком, шармантном тињајућем“ свету и покушавају да му се повинују и угоде у свему – његовом поквареном моралу и обичајима, како би направили „каријеру“ за себе и стећи разноврсније животне користи и материјално благостање.

Све ово, заједно, сигуран је знак да се свет ближи своме крају и, штавише, да сада иде брзо и брзо као и увек!

Наравно, то никако није разлог за „песимизам“, јер ми, хришћани, одлично знамо да тако треба да буде и да је смак света, пре или касније, неизбежан. Истовремено, знамо и природно се надамо да чудо милосрђа Божијег ипак може да спасе свет који сада очигледно умире и да одложи неизбежни исход, ради оних који су још увек у стању и у стању да донесу покајање и да се спасу. Али не можемо се олако успављивати, затварајући очи пред страшном стварношћу, пред читавим безнађем онога што се дешава пред нашим очима, са чисто људске тачке гледишта здравог разума и разума, и морамо, само ако смо заправо хришћани, будите спремни на све.

У нашим ушима, а још више у нашим срцима, требало би непрестано да звуче страшне речи упозорења Господа Исуса Христа, изговорене преко Његовог љубљеног ученика – Провидца у чудесном Откровењу: „Ево, долазим брзо, и казна је моја. са Мном да награди свакога по делима Његовим “ (Апок. 22, 12). И, уместо да будемо у „окамењеној безосећајности“, стопимо се са животом света око себе, и дочекамо Нову годину сумануто и лакомислено, како је савремени свет навикао да је среће, помрачујући нам душу понашањем недостојним и непристојним за једног. Прави хришћани, боље да се обратимо Богу са сузном, покајничком молитвом да Он одврати од нас „све гнев Његов, грех праведни на нас, нас ради, гануше“.

Опростио би нам „све грехе, својевољно и нехотичне, у лето минуло зло учинисмо“, одагнао би од нас „све душевне страсти и покварене обичаје“, „Божански би његов страх у срце наше усадио, да испунимо заповести Његове“ , „Учврстио бих нас у вери православној“, „угасио би у нама свако непријатељство, неред и међусобне размирице“, „дао би нам мир, чврсту и нелицемерну љубав, пристојан устрој и честит живот“, искоренио би и угасио сваку богохулну безбожничку злобу „и“ ојачао би, утврдио, проширио и смирио „једино наше благо и верно уточиште“ – Свету Цркву Православну.

Благослови нам венац предстојећег лета добротом Својом, Господе!

Васељенска/3 Рим

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више са интернета