ЛГБТ лоби у Европској унији – последњи стуб одбране Александра Вучића

Није потребно бити превише паметан да би се схватио начин и разлог овако дуге и сигурне владавине Александра Вучића. Просто – Вучић зна шта коме треба да се да.

Дошавши на власт вољом странаца, Вучић је од првог дана започео политику коју и дан-данас води. Моћним страним привредницима и политичараима даје земљу, субвенције и провизије, сиротињи раји даје обећања, робовска радна места, јефтину забаву и 20-30 евра, у зависности шта покажу истраживања јавног мнења колико је довољно да рају поткупи.

Странци га зато не питају за лоповлук, аутократску владавину и психички и физички терор који спроводи над грађанима, све док провизије стижу на време, док га, на другој страни, сиротиња раја, опијена свакодневним обраћањма јавности, ријалитијима и најгорим могућим преварантима, који не силазе са тв екрана, не пита, нити је интересује, а руку на срце и не зна много, о распродаји земље, свакодневном тровању, бесрамном задуживању и невиђеном криминалу.

Све време своје владавине, због потребе предаје Космета и још много тога, режим Александра Вучића интезивно и непрестано ради на промени свести српског народа, и претварање једног храброг, традиционалног и родољубивог народа у скупину баба нарикача. И то му добро иде.

Такозвану патриотску опозицију је поткупио и отворено или прикривено привио уз себе, док је ону “проевропску” растурио у фронцле, што поткупљивањем, што уценама, тако да су остали само рестлови те “проевропске”, “грађанске” опозиције, који, због лошег материјала људи који је воде, још само имају утицај на Твитеру.

Одласком Трампа, код кога је бар пред крај мандата, Вашингтонским споразумом, стекао какву-такву заштиту, и одласком Ангеле Меркел, Александар Вучић је изгубио моћне заштитнике, које не баш толико заинтересована Кина и незаинтересова Русија не може да замени. И у Америци, као и Немачкој, на власт су дошли нови политичари, претежно левичарске и квазилевичарске оријентације, који траже оно што је пре доласка на власт обећао, а које Вучић још увек није намирио, а по свему судећи, мало је тога остало у Србији што већ није дао, и питање је, има ли шта да им да, сем личне имовине, да га не би дирали.

Зато је Вучић, хтео не хтео, морао да крене са другом политиком, да заигра на последњу карту која му је остала.

Иако је и раније кокетирао (постављајући Ану Брнабић за премијера) са ЛГБТ лобијем, чији су припадници нераскидиво повезани и најмоћнији и најутицанији у Европској унији, Александар Вучић је, после изненадног буђења народа због планираног рудника литијума, свим силама кренуо да тражи ослонац и подршку хомосексуалаца и лезбејки који су на утицајним местима у САД, европским земљама, као и самој бирократији Европске уније.

Подршку ЛГБТ лобија је тражио и нашао преко веза премијерке Ане Брнабић, преко председника Привредне комора Мирка Чадежа, преко двојице својих министара, као и преко прозападних невладиних организација и разноразних “бораца за људска права” у Србији, на које тај ЕУ ЛГБТ лоби има одлучујући утицај или их је сам створио.

Подршку је добио и она се одмах показала на делу: народну побуну против Рио Тинто, као и сваку еколошку побуну преузимају и контолишу, из неке рупе извучене лии преко ноћи створене невладине организације и такозвани зелени покрети и активисти. Тако је извучен четрдесетогодишњи младић Саво Манојловић, несрећни Ћута добија невиђену подршку медија, ничу свакојака еколошка удружења, финансирана што од запада, што од самог Вучића. Глумци и глумице другосрбијанске феле, са све својим бундицама посташе Јованке Орлеанке српских њива, шума и река. Вучић задовољно трља руке, опет је насамарио народ.

За узврат, да би партнери из ЕУ били задовољни, Вучићев режим је још интензивније кренуо да ради на промени свести код Срба. У медијима и на друштвеним мрежама се праве кампање и Срби се приказују као народ убица и силоватеља, чији мушкарци ништа друго не раде него по цели дан пребијају своје жене, одједном се примећују мурали Ратка Младића који годинама стоје и прави се од тога невиђена медијска кампања, просечни пропагандни филм “Аида” постаје ремек дело, а осредњи редитељ Горан Марковић, комунистичко и другосрбијанско мезимче постаје НВО великомученик и жртва због пар увреда.

Дочек нове године испред Скупштине Србије је потпуно оголио послушност и зависност Вучићевог режима од хомосексуалаца и лезбејки. Било је стварно мучно гледати феминизираног Весића како се шетка по Београду са певаљком Карлеушом, невиђеном “боркињом” за ЛГБТ права, да би потом кулминирало виорењем ЛГБТ заставе, уместо заставе Србије, испред скупштине током дочека.

Пар дана пре тога се на друштвеним мрежама појавила фотографија председника ПКС Марка Чадежа, највероватније да би се показало како један мушкарац, Србин, члан СНС, који мора да буде у тренду и прати европске мантре, треба да изгледа.

Спрдња са референдумом је још један од показатеља лудила у Србији, где су на истом задатку и самозване патриоте и другосрбијанци: дати легитимитет Вучићевом референдуму, на коме ће он да броји гласове. Спрдња ће се наставити и на изборима заказаним за април, јер по свему судећи исте газде су и Вучићу и рестловима опозиције, но о том потом.

Трачак наде да може Србија да се сачува, и да се може бити еколог а да се не лиже ЛГБТ задњица, или да се може бавити политиком а да ти није газда у Бриселу, Вашингтону или на Андрићевом венцу, дају Марија Алимпић из удружења Заштитимо Јадар и Рађевину и Млађан Ђорђевић из покрета Ослобођење. Својим досадашњим деловањем су показали и доказали да са издајницима, тровачима и убицама нема компромиса и нема разговора, и да се само борбом, као што је историја показала, а не колаборацијом, може сачувати Србија и српски народ.

Трачак наде постоји, питање је хоће ли га Срби приметити у провалији у којој се налазе, опкољени свим овим наказама, у сваком смислу те речи?

Миша Миловановић / Политички.рс