Другом етапом социјалистичке револуције, коју је ПК КПЈ промовисао и кренуо у њену реализацију децембра 1941. године, подразумијевала је масовне ликвидације оних које су комунисти препознали својим противницима и по свом нахођењу. То овај највиши компартијски орган у Црној Гори и захтијева од својих обласних, окружних и мјесних комитеета и бироа ћелија: „Без колебања и најенергичније уклонити све оне што у ма којој форми стоји на путу јединства и солидарности народа у борби за своје ослобођење. У историјској прошлости потурице су биле пета колона и вршиле исто тако издајничку улогу коју данас врше нове издајице – пета колона. Зато као успомена на истребљење потурица које су извршили наши родољубиви преци оне славне и историјске бадње ноћи, нека будуће Баде вече 6. јануара 1942. буде прослављено у знаку борбе противу пете колоне и осталих народних непријатеља.

Један од најмонструознијих комунистичких злочина, како по броју страдалих на једном мјесту тако и по начину на који су жртве уморене, десио се у мјесту Луг код Колашина, које су комунисти назвали „пасје гробље“. По својој окрутности он се може упоредити једино са злочинима које су вршиле усташе над Србима. Комунистичко-партизанско руководство је крајем децембра 1941. послало јаке снаге да од националних снага освоје Колашин. Тако су 6. јануара 1942. године напале на Колашин, при чему су успјеле да преузму град од малобројних снага под командом судије Љуба Минића и одреда судије Батрића Ракочевића (који у тој борби гине). Како су националне снаге биле принуђене да напусте град, њихове породице су покупили комунисти као таоце, са којима су уцјењивали оне националне борце који су држали положаје и које нијесу успјели да савладају. На тај начин се комунистима предало на десетине бораца, који су са својим најближим били свирепо побијени. Већ на Бадње вече земљиште око Луга је било прекривено лешевима. Ту су из колашинског затвора доводили нове, већ полуживе жртве, јер су се читаво вријеме од њиховог заробљавања над њима иживљавали. Ту су им задали смртоносне ударце. Уласком у Колашин комунисти су починили такве злочине који су ријетко били забиљежени и на ширим просторима.

Међутим, они се нијесу тиме задовољили, него су послали своје патроле у лов на преостале особе са већ припремљеног списка. Тако су на Божић упали у кућу Нова Меденице, а пошто су били домаћински дочекани, израшетали су домаћина за пуном трпезом. Њихова друга патрола је упала у кућу мајора Пера Чађеновића из Брскута и одвела га, са другима, у „штаб“, а потом га у најстрашнијим мукама уморили. Једна повећа група комуниста и „добровољаца“ пошла је по задатку у Крњу Јелу, у „посјету“ поручнику Миљану Мандићу и његовој породици. Комунистичко руководство је већ планирало његову ликвидацију, као и осталих из породице, али и његовог ујака Мирка Жугића. Зато је одређена група комуниста пошла ка кући Жугића, рачунајући да ће, можда, ту пронаћи пор. Мандића, као и његовог ујака Мирка. Пошто их нијесу пронашли у кући, ухапсили су супругу Мирка Жугића, Зорку, ујну пор. Миљана Мандића, и из њиховог дома су опљачкали вриједне ствари. Зорку су одвели у Колашин, иживљавајући се над њом и потом је свирепо уморили у Лугу, крај Таре. Приликом спровођења више пута су је силовали, а један од џелата, то је поновио и након испаљених хитаца у њену главу, што је изазвало код неких присутних згранутост, на што је он одговорио: „Што мари, била је још врућа“.

У кући Мандића комунисти су извршили преметачину, заплијенивши вриједне ствари, а из њиховог тора заплијенили су бројну стоку. Како пор. Мандић није био код куће, са собом су одвели свазана Миљанова оца Михаила, три млађа брата и двоје дјеце. Заробљене чланове породице Мандић одвели су на страдални Луг. Када је стари Михаило видио да их воде на губилиште, рекао је да му не одводе дјецу јер нијесу ништа криви, нашто су му одговорили куршимима и усмртили га. На то је реаговао његов син Радосав пљунувши убицу, рекавши му „Уби ли га везана рђо једна“. Тада су Радосава ударили „дрвеним качамашем просувши му мозак“. Потом су на Лугу крај Таре стријељали Машана, а Јова је требало да ликвидира Љубо Анђелић, којему је било жао да га убије, па га је само лакше ранио. Јово је, када су егзекутори одатле отишли, пошао у сусједно село и склонио се у један помоћни објекат, али је од домаћице куће био проказан, па је поново ухапшен и одведен у Луг. Потпуковник Веко Булатовић је покушао да спаси Јова Мандића, али у томе није успио. Када су га убили његовом крвљу су на дасци исписали „пасје гробље“. Ту су убили и разапели њиховог пса, који се од Мандића није одвајао, а потом су га окачили на велики бадњак који је вјерни народ у освит Бадњег јутра убрао и прислонио на зграду општине, а комунисти су, како би га оскрнавили, учињели ово злодјело само њиховом (без)уму својствено.

Идеолошки фанатизовани комунисти су се у свом садистичком заносу просто утркивали ко ће звјерскији метод изабрати да умори своје жртве, и ко ће их више побити. Људе су убијали маљевима, лопатама, кољем, ножевима и сличним реквизитима. Болни јауци, пискови, запомагања унесрећених у току Бадње ноћи и Божићњег јутра нијесу никоме у околини и у самом граду давали мира. Убице нијесу имале милости ни према старима, ни младима, као ни према женским особама. О њиховој мученичкој смрти најбоље свједоче обдукциони налази које је утврдила комисија, када су убрзо националне снаге освојиле поново Колашин и одатле избацили комунисте. Комисија у саставу: др Владимир К. Потенкин, судија Бранко Дрљевић, аб. медицине Илија Ђуришић, др Вукман Шошкић, љекар, директор болнице, по обављеном обдукцијском налазу послала је извјештај команданту Лимског четничког одреда. Она је констатовала да су се услед влажног терена и дужег лежања лешева у земљи само крупније повреде могле утврдити.

Миљан Станишић/српска24.ме