Шта стоји иза покушаја заузимања Казахстана

Шта стоји иза покушаја заузимања Казахстана

(фото:Алтернатио.орг)

Нова година донела је неочекивано „изненађење” – покушај државног удара у наизглед најтишој од свих средњоазијских република – Казахстану, у коме већ дуже време није забележена озбиљна конфронтација. Ипак, ту је ударац задат.

Запањен тренутним обимом, брзином и организацијом побуњеника. Почевши од безазлених протеста против поскупљења, у року од неколико дана истовремено је захватила готово целу земљу и брзо се претворила у оружану побуну уз употребу оружја и бруталне одмазде над припадницима реда. Осетила се искусна рука, професионализам и тактичко умеће ландскнехта светског џихада. На овај начин раде само отпуштени милитанти са добрим борбеним искуством. Тренутна реакција Русије и ОДКБ-а, која се очигледно није очекивала, збунила је луткарима све карте и ситуација је почела да се развија у сасвим другом правцу.

Шта се догодило у Казахстану и зашто је то тачно постало тачка кристализације протеста у Централној Азији? Зашто је баш сада неред изазван и ко стоји иза тога?



Избор Казахстана као тачке примене силе одређен је не са циљем да се збаци компрадорска и корумпирана казахстанска елита, већ против смелости да оживи Русију, која је у децембру изазвала Запад. То је било због експлозивне ситуације унутар Казахстана и спољних фактора који изазивају интересовање глобалних играча за ову територију.

Иза прелепе економске фасаде Казахстана са својим обновљеним и цветајућим капиталом и, такорећи, благостањем целокупног становништва, крије се уништена совјетска индустрија и незапосленост, а као начин богаћења владајуће класе – рента од пљачкање огромних природних ресурса земље, што је довело до колосалног раслојавања и сиромаштва значајних делова друштва… Резултате такве политике искористила је ограничена група људи укључених у клан Назарбајев који је преузео власт, распрострањена бирократија и други „лишени“ кланови који су покушавали да отму свој део из пљачке ресурса. Нескривени луксуз баи елите и бирократије која им служи, уз бедну егзистенцију већине становништва, изазива гнев и незадовољство, што никако не доприноси консолидацији друштва. Друштвене противречности требале су једном да пукну

Постојале су и озбиљне унутарелитне контрадикције, погоршане двојном моћи успостављеном у земљи. Након што је Назарбајев напустио председничку функцију, он је заправо наставио да води државу, постајући духовни вођа нације и преузимајући функцију председника Савета безбедности. О свему у земљи одлучивало се само преко њега и његовог окружења, владу и кључна министарства водили су људи бившег председника, изабрани председник Токајев је „царовао, али није владао“. Нећак Назарбајева се незванично сматрао наследником Токајева, а кланови који стоје иза председника били су искључени из најукуснијих финансијских токова.

Ова дихотомија моћи довела је до закулисних интрига клана и њиховог слабљења. Покушаји круга председника и олигархије да преузму власт од породице Назарбајев били су оштро сузбијани, а у овом окружењу било је много незадовољних постојећим системом власти. Поред тога, Назарбајев и Токајев, који су га заменили, наставили су да играју вишевекторски приступ, кокетирајући са Русијом, Кином, САД, Турском, покушавајући да остваре економске преференције владајућих кланова на њиховим противречностима.

Било је и противречности на етничкој основи: као иу свим пост-совјетским земљама, након распада Уније, у Казахстану је на власт дошао националистички олигархијски режим, који је одмах приступио стварању етнонационалне државе, ограничавајући права Руса и истискивањем руски језик и култура. Русе су јавно вређали, могли су да добију шамар и да се извињавају што говоре руски, друштвени и државни лифтови су им једноставно искључени, свуда је владао само „титуларни народ“. Све је то допринело протеривању Руса из земље: ако је 1989. године било 6,2 милиона Руса, или 32,5 одсто становништва, 2021. године било их је само 3,5 милиона, остали су морали да оду.

Назарбајев је, претварајући се да је интернационалиста и пристајајући на Горбачова, Јељцина и Путина, намерно усадио култ „казахске нације“ и русофобије, преместио престоницу из Алма-Ате са југа на север у руски град Целиноград и преименовао га у Астану. (сада у његову част је Нур-Султан), обновио га и населио сељацима, да ништа не подсећа на руску прошлост. Присталице јединства са Русијом су жестоко прогањане, на пример, блогер Тајчибеков је осуђен на седам година затвора само због изјава да власт тера људе да напусте руски језик и руску културу. Међунационални сукоби су се сваке године појачавали и подстицали их власти, што је допринело још већој напетости у друштву.

Уз то, Казахстан је лимитроф на споју руске и кинеске цивилизације, од којих свака покушава да га укључи у сферу својих интереса. Сједињене Америчке Државе и Енглеска виде Казахстан као механизам за ограничавање могућности Русије и Кине, док Турска, ослањајући се на турско порекло племена која насељавају земљу, у њему види простор за препород Туранског царства. Дакле, у међународној арени независност Казахстана је озбиљно ограничена, његови покушаји да игра у вишевекторском приступу осуђени су на неуспех, у сваком случају биће принуђен да се придружи некој од странака.

У светлу конфронтације између Сједињених Држава и Кине и Русије, географски положај Казахстана добија стратешки значај. Падање земље у сферу америчких интереса доводи до раскида комуникација кинеског глобалног пројекта „Један појас – један пут“ за развој европских тржишта, изолације преосталих централноазијских република од Русије и ствара озбиљне проблеме за Кину и Русија, значајно компликујући транспортну инфраструктуру између њих. Американци нису само бацили око на Казахстан, после њиховог срамног бекства из Авганистана, било је потребно прикачити милитанте ИСИС-а, које талибанска влада у Авганистану не узима за своје. Већина њих се населила у централноазијским републикама као „ћелије за спавање” и чекала команду за наставак борбе за исламски калифат, који САД користе у своју корист.

Комплекс унутрашњих и спољних противречности око Казахстана неминовно га је гурао на заоштравање конфронтације, а окидач је, највероватније, био руски ултиматум, руско-амерички преговори заказани за 10. јануар, као и састанак лидера Кине, Русија и Индија почетком фебруара у Пекингу на отварању Зимских олимпијских игара.

Американци нису могли више да чекају, а било је лако створити изговор за побуну. Казахстанска влада је од почетка године донела одлуку да цене течног гаса формира по европском примеру, на основу спот цена на берзи. Није било тешко наћи приступ веледрогеријама течним гасом и понудити им, за добру зараду, да уђу у картелску заверу и дупле цене (сада је почела истрага у вези са овим предузећима), што је и учињено.

Све је почело 2. јануара безазленим масовним протестима становништва у западним регионима у вези са двоструким повећањем цена течног гаса, чији је епицентар био покрајински град Жанаозен. Чинило се да то има везе са гасом, али је за становнике региона он главни тип горива за аутомобиле, јер не могу себи да приуште вожњу на бензин, који је за њих прескуп. И то упркос чињеници да је главна производња нафте и гаса концентрисана у западним регионима.

Место за почетак протеста није случајно изабрано, ово су економски најзаосталији региони, а од совјетских времена их одликује процват казахстанског национализма. Првог дана на главном тргу Жанаозена окупило се до три хиљаде људи, одмах су подигнути шатори за организовање штаба, организовано грејање и исхрана, достава хране и дежурство 24 сата. Пароле су биле чисто економске – снизити цене гаса и прехрамбених производа.

Преварено становништво је, наравно, било огорчено, изашло на улице, провоцирало, организовало, подметало пароле и изазвало масовни протест. Вешто режирани протести већ следећег дана, неочекивано за власти, проширили су се на просперитетне регионе и просперитетне градове, а епицентар сукоба био је двомилионски Алмати.

Пробуђени „спавачи“ су предводили протесте, градове су преплавили милитанти који су ниоткуда дошли са добрим искуством у ратовању и добро разрађеном тактиком уличних борби у урбаним условима развоја, способношћу пресретања и неутралисања снага безбедности и одвођења њихово оружје.

Било је политичких парола са наговештајем Назарбајеву „старче одлази“, захтеви за оставком владе и позиви на разбијање државних институција. Нису смели да подигну престоницу Нур-Султан (бивши Целиноград): тамо су биле јаке позиције власти и концентрисане су моћне формације снага безбедности.

Одмах су почели оружани сукоби са припадницима полиције, заузимање управних зграда, полицијских станица и инфраструктурних објеката. Неколико дана град је био захваћен оргијом погрома, паљевина, пљачки, разбојништва и убистава припадника полиције.

У Алма-Ати, милитанти су заузели градску већницу, председничку резиденцију, аеродром и полицијске станице. Органи реда су били практично неактивни, полиција је изашла само са гуменим пендрецима и штитовима без оружја. Осетила се парализа власти, нико није издао наређење да се супротставе наоружаним милитантима, такве акције су, очигледно, намерно блокиране.

Сада се питају како је неорганизовано становништво могло да од мирних протеста пређе на оружану побуну, разоружавање припадника реда, јасне и планске акције заузимања инфраструктурних објеката за три дана? Професионално су се понашали, тукли и убијали војску, секли им главе, застрашивали и малтретирали породице, одмах након искључивања мобилних комуникација и интернета прешли су на сопствене аутономне комуникације и благовремено надгледали одузимање предмета. Све ово је говорило о јасно планираној и припремљеној акцији и ангажовању професионалаца који добро познају свој посао.

Цела ова акција није могла да се изведе без издаје у владајућој елити. Неко је требало да примети припрему „ћелија за спавање“, да зажмири на чудну „спонтаност“ протеста, да не примети организованост и кохерентност акција демонстраната, да дезорганизује рад полицајаца, да не да команда да се употреби сила против милитаната, не жури да се блокирају комуникационе мреже и сеје паника на свим нивоима. Овим поводом већ су пронађени осумњичени, 6. јануара, под оптужбом за издају, ухапшени су шеф Комитета за националну безбедност Масимов, кога је поставио Назарбајев, и истог дана непотврђено и оповргнуто. кружиле су гласине о бекству Назарбајева из земље.

Важну улогу у побуни одиграла је конфронтација кланова Назарбајева и Токајева. Они су тренутну ситуацију посматрали као средство јачања и преузимања власти, не схватајући с ким се боре. Американци су више пута разрадили шему пресретања протеста и уклањања непожељних личности са политичког поља. Оба клана би једноставно била пометена са политичког поља, а на њихово место би дошла већ обучена клијентела.

Токајев је још увек имао снагу воље да предузме одлучну акцију. Он је 4. јануара најавио смањење цена гаса на новогодишњи ниво и увођење државне регулације цена бензина и дизел горива. Затим је распустио владу, а 5. јануара сменио са места председника Савета безбедности Назарбајева, а такође је уклонио са власти свог наводног наследника, Назарбајевљевог нећака. Такође је дао наређење снагама безбедности да пуцају на милитанте да убију. Преузевши власт и видевши парализу снага безбедности, Токајев је позвао Путина и Лукашенка са захтевом да у помоћ доведу трупе ОДКБ, пошто је земља била подвргнута „инвазији бандитских формација обучених из иностранства“.

Следећег дана, војни контингент ОДКБ (3.000 војника из Русије, 500 из Белорусије, 200 из Таџикистана, 70 из Јерменије) је брзо почео да лети у Казахстан ваздушним путем, што је изазвало једва обуздани бес у Сједињеним Државама и Турској. Амерички државни секретар Блинкен је кроз зубе упозорио казахстанске власти да „треба да одговорите пропорционално, на одговарајући начин, на начин који је у складу са правима демонстраната“, и дозволио безобразлук о Русији: „Један лекција из прошлости: ако јесу Руси, може бити тешко натерати људе да оду.“

Упркос „забринутости“ Запада, у року од два дана ред у земљи је заведен, а ситуација је почела да се нормализује. У масовним сукобима од 7. јануара убијено је 18 припадника реда, а 748 повређено, 26 милитаната је проглашено уништеним (иако их по интензитету сукоба мора бити вишеструко више) и више од 3.000 људи притворени.

Не без злобне реакције руске пете колоне: такозвана интелигенција (коју су представљали гозмани, нечајеви и слични) осудила је „руску инвазију“, а у Москви и Јекатеринбургу мале групе пикетара покушавају да изразе своје протеста су приведени. Престоница је била спремна и за озбиљније акције пете колоне. На подручју Црвеног трга 3. јануара морао сам да видим доста аутобуса са војницима руске гарде и полицијских возила, али људи су мирно ходали и дочекали Нову годину.

Децембарски ултиматум Русији и догађаји у Казахстану су карике у истом ланцу. „Фокусирана“ Русија никако не одговара Западу, а уочи јануарских преговора, Американци су одлучили да направе неред у јужном руском подножју и отворе нови фронт конфронтације. Изненађујуће упорно понашање казахстанског председника и одлучне акције руског руководства осујетили су амерички покушај да закомпликују планиране преговоре и проговоре са позиције победника.

Ова рунда конфронтације са Западом остала је на Русији, да видимо колико ће руска позиција бити чврста и непоколебљива у предстојећим преговорима. Жеља Запада да доминира постсовјетским простором се, очигледно, ближи крају, а неуспешни покушаји да се организују државни удари у Белорусији и Казахстану јасно су показали слабљење схватања америчког „хегемона“ и растућу моћ руске цивилизације. .

Јуриј Апухтин/Алтернатио.орг

Превод:Васељенска ТВ

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више са интернета