670 ДАНА СОДОМЕ… Нектариј Даперголас, доктор историјских наука

Чаша ове срамне и болне диктатуре, која се крије иза овчије коже псеудодемократије, већ је пуна. Диктатура коју намећу перверзњаци и садисти који уживају у томе што нас доводе до уништења док нам се ругају, кваре наше душе и газе нас у блато.

Начин на који су то изабрали, као што сам написао пре неколико месеци, подсећа нас на сцене из филма „120 дана Содоме“, шокантне и страшне. Само у овом случају не говоримо о сто двадесет, већ у овом тренутку већ око 670 дана – од тренутка када је ова одвратна и ненормална ситуација почела да нам се намеће. И број дана наставља да расте.

Рок важења потврде о присутности антитела после корона вируса недавно је смањен за читава три месеца – још једна потврда малтретирања и понижења у које нас главом убацују они који са циничним подсмехом чувају овај неонацистички режим. .

Исто важи и за тврдње да се „промени” рок трајања вакцинација (што подразумева све чешће вакцинисање оних који су се сами дали у добровољно ропство). Питање “Која је сврха свега овога?” нема много смисла. Одговор је врло једноставан: неки људи то тако желе. А осим тога, ови „неки“ имају неопходна средства да остваре своје жеље.

Тако се у овој садистичкој игри, у којој смо несвесни учесници већ 22 месеца, све време појављују одређене карактеристичне црте: стално побијање раније реченог; вербално злостављање; предузимање противмера; усвајање фашистичких декрета, за које се људи унапред припремају, затим се ови укази поништавају и, коначно, поново враћају (тако је било од карантене па до обавезног вакцинисања разних друштвених група, међу којима – што је најгоре – има деце).

Ово је игра са срамном дискриминацијом, селективном изолацијом грађана и свакојаким понижењима! Сва та понижења, наравно, немају везе са заштитом здравља; они се не могу рационално објаснити, чак и ако прихватимо приче о наводно смртоносној пандемији. Они се могу објаснити само другим разлозима повезаним са нападом, потчињавањем, потпуним потискивањем нашег размишљања и свести о себи као слободној личности, а такође и са неопозивим претварањем нас у бездушна и сервилна створења.

Шта рећи о положају већине нашег друштва, које и даље остаје пасивно и прихвата увреде којима је изложено због особене примене „стокхолмског синдрома“[1] и синдрома „вреле жабе“[ 2]? Нисмо се ни померили са свог места и настављамо да клечимо пред душевно болесним мучитељима. Увек на коленима и у стално опуштеном стању.

Истовремено, многи од нас су убеђени да је свако ко отворено говори истину против системске дисторзије и изопачавања значења „опседнут“ и опасан, народни непријатељ и теоретичар завере. И даље смо убеђени да све иде својим током, уз помоћ „стручњака“ разних врста и њихових политичких присталица.

И чини нам се да ће нам нешто касније „наука“, уздигнута у ранг божанства, коначно вратити наше животе (кроз вакцинације) у жељено „обично“ и „нормално“ које је владало пре две године. Углавном, људи су уверени да наши тамничари не ограничавају нашу слободу, већ нас једноставно штите; да су то наши пријатељи који брину о нама и боре се за наше здравље, за наше добро.

Одавно је савршено јасно да само веома јак шок може изазвати буђење друштва. Али, опет, не сви њени грађани – немојмо се узалудно надати. Нека ово буђење дође без грешке, чак и ако је његов долазак болан. Све док сви нисмо уронили у царство таме и ужаса, канибализма и тоталне параноје. И нека нам свима помогне Пресвета Богородица…

Нектариос Даперголас

[1] Стокхолмски синдром је термин популаран у психологији који описује заштитно-несвесну трауматску везу, међусобну или једнострану симпатију која се јавља између жртве и агресора у процесу хватања, отмице и/или употребе претње или насиља. Под утицајем снажног искуства, таоци почињу да саосећају са својим отмичарима, оправдавају њихове поступке и на крају се идентификују са њима, усвајајући њихове идеје и сматрајући своју жртву неопходном за постизање „заједничког” циља.

[2] Синдром кључале жабе је врста емоционалног стреса повезаног са нерешивим ситуацијама у животу које не можемо да избегнемо, и приморани смо да трпимо околности до краја, док потпуно не изгоримо.

Васељенска/3 РИМ