Стефан Вујчић: Иконоборство екумениста у Јасеновцу – култ Дијане Будисављевић

У спомен на сву пострадалу и нерођену српску децу

Екуменизам је склон иконоборству. Екуменизам је либерални покрет и припада хуманизму, а не исихазму Цркве. Хуманизам бежи од терета, бола и жртве — истовремено оправдавајући и чинећи злочине над човеком. Сусрећући се са великом жртвом Светих јасеновачких мученика, екуменисти покушавају да релативизују њихов подвиг. Екуменизам потенцира теме љубави, толеранције и јединства, заборављајући на Страшни суд. Уједињење многих „цркава“ и оправдавање човекових страсти има удела и у неохилијазму и апокатастази јереси оригенизма, који је осуђен на Петом васељенском сабору.

Сведочимо о претварању Јасеновца у екуменистички центар, што се огледа у већ традиционалним екуменистичким молитвама у организацији Ђаковачке бискупије од 2019. године, градњи нових меморијалних комплекса и новом иконографском типу Диана Будисављевић спасава децу. Оваква екуменистичка иконографија је прва у свим помесним црквама на којој су заједно приказани православни и католици. Потекла је аутентично у Јасеновцу, где се развија светачки култ католкиње Диане Будисављевић.

I

Фреске у цркви светог Илије у Млаки

Са благословом епископа пакрачко-славонског Јована Ћулибрка у току је фрескописање обновљеног храма Светог пророка Илије у Млаки, метоха манастира Јасеновац. Фрескописање је симболично започело осликавањем фресака Рахиљa оплакује своју децу и Акција Диана Будисављевић.У плану је и изградња меморијалног комплекса посвећеног српској деци са Козаре и Диани Будисављевић. Млака је била један од јасеновачких логора, у коме су усташе заточиле и мучиле српску децу. Управо из ових логора је Диана Будисављевић „спашавала” искључиво српску децу, која су удомљавана у хрватске породице. Како су ове породице имале задатак да пруже најдубљу могућу католичку индоктринацију, тако је духовна смрт „Дианине деце“ много страшнија од мученичке кончине Светих јасеновачких новомученика. Независно од сентименталности или каријеризма, Диана Будисављевић је била само део пројекта „трећину Срба побити, трећину протерати и трећину покатоличити“. Иконографски програм храма Светог Илије има предвиђене и фреске Дианиних сарадника који су „спасавали децу, помагали да се пронађу и попишу“. Нејасно је на које сараднике се мисли у јавности. Сама Диана је своју хуманитарну кампању назвала „Акција Диана Будисављевић” . Кампања је организована уз помоћ: врха НДХ, Caritas Загребачке надбискупије, Жидовске богоштоване опћине у Загребу, Хрватског Црвеног крижа (чије сестре су удомљавање децу), Загребачке надбискупије, сестара милосрдница светог Винка Паулског, „Унутарњег југословенског фронта“ архитекте др Марка Видаковића. Сарадници Диане су били католици: професор Камило Бреслер запослен у Министарству социјалног старања НДХ, надбискуп Алојзије Степинац, главна сестра Црвеног крижа Драгица Хабазин, архитекта Марко Видаковић, Јана Кох, Татјана Маринић, архитекта Марко Видаковић, Ђуро Вукосављевић. Иконоборством у Млаки, место подвига Светих јасеновачких мученика постаје место „подвига“ Диане Будисављевић. Култ Светих јасеновачких младенаца се користи за формирање светачког култа једне римокатолкиње.

Иконоборство се огледа и у приказивању Диане Будисављевић по узору на Пресвету Богородицу из композиције Покрова, односно по узору на иконографију Богородице Милосрђа. Иконографија Покрова представља Пресвету Богородицу са омофором у рукама или у молитвеном ставу оранте (подигнутих руку), док анђели придржавају омофор. Празник Покрова Пресвете Богородице (1/14.октобар) настао је у спомен на виђење Светог Андреја Јуродивог у Влахернској цркви у Цариграду 911. године. Током свеноћног бдења Пресвета Богородица се појавила окружена светитељима и анђелима, молећи се за народ и покривајући га омофором. Празник прославља духовно покровитељство и молитвено заступништво Пресвете Богородице пред Господом за спасење нас грешних. Покровитељство добијамо услед великог милосрђа и љубави Пресвете Богородице према нама. Исти значај имају и празници Полагање појаса Пресвете Богородице и Полагање ризе Пресвете Богородице. Појас и риза (хаљина) чувани су у Влахернској цркви и имали су исти значај покровитељства Пресвете Богородице над верним народом.

У католичкој Европи од XII до XVI века био је раширен иконографски тип Богородице Милосрђа, на коме је приказано како Пресвета Богородица плаштом закриљује верни народ који јој се моли. Богородица Милосрђа је сликана увек већих пропорција у односу на верни народ, а испод плашта су осликавани: властела, католички редови, еснафи, братства или породице. Православна иконографија је усвојила овакав тип на Криту у XIII веку и Украјини од XVII века. Сматра се да је западна иконографија надахнута црквеном химном из III века Под твоју милост прибегавамо (Sub Tuum Praesidium). Папа Фрања је октобра 2018. године тражио да верници читају управо ову молитву ради очувања јединства цркве, пошто је Запад потресао скандал о сексуалном злостављању деце од стране католичког клира. У екуменистичком наступу, папа Фрања се позвао на руске мистике и светитеље – у духовним превирањима они су саветовали ову молитву како би се заклонили под плашт Пресвете Богородице. Такође, појаваиконографије Богородице Милосрђа на Западу везује се и за прелесна тумачења цистерцитског монаха Цезарија Хајстербаха у његовој књизи Dialogus Miraculorum.

По узору на иконографију Пресвете Богородице, Диана је високо подигла руке чинећи молитвени покрет оранте, док се испод црвеног плашта (мафориона) тискају деца. Молитвеним гестом оранте, Диана замењује Пресвету Богородицу као молитвена заступница пред Господом. У сотиролошком погледу, Дианин плашт постаје симбол Цркве, односно заштите и покровитељства – деца хрле да уђу под плашт да би се спасила. На тај начин Диана замењује целу Цркву.[1] По православном вероисповедању, Црква је Тело Христово, а Глава је Господ Исус Христос. Како је Пресвета Богородица родила Богочовека Господа Исуса Христа, дала је тело Цркви. Према Догматици Православне Цркве преподобног Јустина Ћелијског: „Тако је Богородица у исто време Црквородица; Богомати је у исто време Црквомати. Зато света молитвена мисао Цркве исповеда и проповеда ову истину, ову свеистину: Богородица је свесветла Црква Божија“.[2]

Поређење „Акције Диане Будисављевић“ са Покровом Пресвете Богородице је светогрђе. Овакво поређење је налик на католичка прелесна поређења Фрање Асишког са Господом Исусом Христом, односно на Фрањину прелест да је доживео Христова страдања и љубав. Како историјски, тако и есхатолошки је погрешно представљено како српске мајке предају децу Диани на спасавање. Оваква гестикулација српских мајки се не среће у иконографији. Овај гест може да указује само на молитвено заступање или жртвоприношење. Ликовно решење више подсећа на јеврејско жртвовања деце Ваалу, који видимо на графикама западноевропске уметности.

На Западу је иконографија Богородице Милосрђа утицала на појаву идентичне иконографије Апотеоза Свете мученице Урсуле у средњовековној Немачкој. Како би се разликовла од Пресвете Богородице, Света Урсула је држала у руци копље – атрибут мучеништва. Овакве слике су истицале молитвено заступништво Свете Урсуле за верни народ. Иконографија у Млаки приказује Дианино милосрђе и молитвено заступање за децу, односно њену апотеозу. За разлику од мученице из IV века Свете Урсуле, Диана нема атрибуте мучеништва у рукама, тако да је представљена као сама Пресвета Богородица. Можемо да закључимо да су НДХ изнедриле два католичка светитеља – хрватског надбискупа Алојзија Степинца (мученика од комуниста) и аустријску Диану Обексер Будисављевић (хуманитарку и хероину). Канонизација Диане Будисављевић може да буде повод и за канонизацију сарадника „Акције Диане Будисављевић“, који ће бити фрескописани у цркви Светог Илије у Млаки.

Иконографски програм је предвидео и композицију Рахиља оплакује своју децу на супротном, северном зиду цркве у Млаки. Узор је истоимена фреска, која је део композиције Покољ витлејемске деце насликане у Марковом манастиру 1377. године. Изнад фигуре Рахиље је натпис Рахиља оплакује децу своју и неће се утешити, јер их нема. Иродов покољ витлејемских младенаца описан је у Јеванђељу по Матеју (Мт. 2,16-18). Цар Ирод је наредио својим војницима да убију сву јеврејску децу до две године старости, пошто је сазнао од тројице мудраца да се родио Спаситељ света и Цар јудејски. Сматрајући Христа конкуренцијом, хтео је да осигура свој престо. Јеванђелист Матеј је у погубљењу деце видео испуњење пророштва Јеремијиног који се односи на праматер Рахиљу (Јерем.31,15): Глас у Рами чу се, нарицање и плач велики.[3] У композицији је уз Рахиљу насликано и сакривање Свете Јелисавете и малог Јована Крститеља у Божјој Гори (Протојев.22,3). Фреска Покољ витлејемских младенаца припада циклусу Христовог детињства, који је тематски усаглашен са циклусом Богородичиног акатиста. Тако су уз ову фреску осликане композиције: Рођење Христово, Поклоњење мудраца, Бег у Египат и Сретење. Поменуте фреске упућују на будућу крсну жртву Богомладенца.

Како су у патристичкој литератури Витлејемски младенци препознати као протомартити за Христа, фреска Рахиље у цркви у Млаки отвара тему мучеништва деце за Христа, односно компарацију Витлејемских и Јасеновачких младенаца. Ипак ова компарација у Млаки губи упориште због осликане фреске „Акције Диане Будисављевић“.

Тако је у цркви у Млаки истакнута компарација композиција Рахиља оплакује своју децу и Акције Диане Будисављевић. Тематска целина у Млаки, коју чине ове две композиције, подвучена је и истом гестикулацијом руку Рахиље и Диане Будисављевић. Подигнуте руке очајне Рахиље су у коренспонденцији са подигнутим рукама Диане Будисављевић, која спасава децу и ублажује бол. Уместо теме мученичке кончине истакнут је Дианин подвиг, тако да плач Рахиље налази излаз у Дианиној акцији спасавања. На овај начин акција спашавања Диане Будисављевић искључује и Христову крсну жртву у датом тематском низу.

Иконографски програм је требао да истакне однос Богомладенца и Светих младенаца, односно Христову крсну жртву и ношење крста Витлејемских и Јасеновачких младенаца. Сотиролошку основу налазимо у Господњим речима забележеним у Јеванђељима: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га. (Мт. 16,24-25) И ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик. (Лк. 14, 27). Христово распеће на крсту је врхунац Господње кенозе, која је почела Његовим оваплоћењем. Христовим васкрсењем, крст је постао знак Христове победе над грехом, смрћу и демонима. Господ Исус Христос је у исто време Првосвештеник и Жртва – на крсту је добровољно принео Себе Оцу за спасење људског рода. Својом кенозом увео нас је у тајну Небеске Литургије, што се приказује у иконографији Мелизмоса у олтарској апсиди. По подобију Христовом, свети мученици добровољно страдају не плашећи се оних који убијају тело, а душу не могу убити (Мт.10,28). Живот истинског хришћанина је незамислив без ношења свог крста, односно без учешћа у Крсту Христовом. Ношење свог крста се огледа у аспектима: „распети старог човека (своје тело) са страстима и жељама; подносити нехотична искушења живота стрпљиво и без роптања; преузимати добровољне трудове и одрицања ради љубави према Богу“.[4] Мучеништво је из аскетске перспективе постао идеал, тако да Црква зна за мучеништво савешћу и мучеништво крвљу. Мучеништво је највиши облик служења и љубави према Господу.

Православни храм од IX века има канонима јасно дефинисан иконографски програм који приказује целокупан домострој Христовог спасења. Иконографски програм се огледа у распореду христолошких и теотоколошких циклуса на зидним платнима храма. Може се обогатити другим иконографским темама само у духу Јеванђеља и Предања. У цркви у Млаки ће христолошко-теотоколошки циклуси бити накнадно осликани и грубо прилагођени култу Диане Будисављевић. Фрескопис у Млаки карактерише потпуно неправославно коришћење иконографско-тематског обрасца из Марковог манастира, који је повезан са циклусом Христових страдања. Рахиља оплакује своју децу у Марковом манастиру је само кулминациона тачка велике композиције Покоља младенаца, а Света Јелисавета са Светим Јованом Крститељем је уточиште нашла у пећини, тражећи покровитељство само од – свевидећег Бога. Фреска Покоља у Марковом манастиру носи симболику трагичних догађаја после Маричке битке, али пре свега изражава идеју мученичке смрти за веру у Господа Исуса Христа. Фрескопис у Млаки, ненадахнут Светим Духом, огледа се и изразито ниским естетским квалитетима: крутошћу цртежа, сувоћом моделације и испошћеношћу сликарске материје – нарочито на драперијама, безизражајним ликовима, механичким посветљавањима и неоплемењеним колоритом. Ови естетски квалитети одражавају непродуховљеност, емотивну испразност и техничку недовршеност стила савремене црквене уметности.

Диана Будисављевић је приказана са ореолом на икони Уточиште за децу Диане Будисављевић, коју је осликала игуманија манастира Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу, монахиња Марија Антић. Икона је део игуманијине изложбе слика и икона Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења. Изложба је од 2018. године до сада више пута представљана у Србији, Републици Српској и Црној Гори као део пројекта неговања културе сећања. Године 2021, поводом обележавања 80. годишњице оснивања логора Јасеновац, изложба је представљена у Музеју жртава геноцида у Београду. Свечано су је отворили председник Србије, председавајући Председништва БиХ и патријарх СПЦ. Радови су припрема за игуманијин иконопис капеле у манастиру Јасеновац. Приказивање Диане Будисављевић са Светим јасеновачким мученицима указује на идејно заокруживање новог иконографског типа у живопису. Иконографија Диане Будисављевић поникла је аутентично у Јасеновцу као плод екуменистичког и хилијастичког богословља.

Уточиште за децу Диане Будисављевић је прва икона у свим помесним православним црквама на којој је једна католкиња насликана са ореолом. Позната аустријска хуманитарна радница је била католичке вероисповести до краја живота. У случају хуманитарног подвига Диане Будисављевић не може да се говори о крштењу крвљу мученика, које представља изузетак. Односи се на мученике који су у ратним околностима својом вољом пострадали за Христа, пре него што су крштени. Како због ратних околности није могла да се изврши Света тајна крштења трикратним погружавањем у воду, Црква је признавала за крштење њихово проливање крви за веру. Диана Будисављевић није мученички пострадала попут немачког војника који је свесно одбио да стреља крагујевачке новомученике и зато са њима био погубљен. Немачки војник је приказан са ореолом на икони (још неканонизованих) Светих крагујевачких новомученика, пошто Црква сматра да је он на овај начин исповедио православну веру и крстио се у сопственој крви. Својом вољом, Диана Будисављевић није крштена, није део Тела Христовог, не може се помињати на Светој Литургији, а камоли представљати као светитељка православне Цркве.

По узору на иконографију Пресвете Богородице, Диана носи порфирни мафорион. Мафорион, горња одежда Пресвете Богородице, слика се увек црвеном бојом, која симболише нестворене Божије енергије (Благодатни огањ или Нестворену светлост). Како се Господ Исус Христос оваплотио од Духа Светога у утроби Богородице Приснодјеве, Пресвета Богородица је заоденута благодаћу Духа Светога. У апофатичком и кенотичком погледу, у црквеној уметности је истицана тамнија нијанса боје и сликарски принцип слабљења осветљења.[5] Тамнија нијансе црвене је попримала под утицајем исихазма у XIV веку тамнољубичасту нијансу, чији квалитет видимо на Дианином огртачу.

Сликарска тема спасавања и бриге о деци је коначно повезана са темом мајчинства. Са намером да се истакну мајчинска осећања Диане Будисављевић, дрско је приказана по узору на иконографију Пресвете Богородице. Узор се огледа у коришћењу ореола, мафориона, као и односа Диане и деце који подсећа на присан однос Богородице и Христа. Богомладенац се припија уз Богородицу, предосећајући будућа страдања за спасење света по Својој човечанској природи. На овој икони младенци прибегавају Диани како би се спасили од страдања и уживали у рајском стању. Приказивање деце са Дианом асоцира и на предање Цркве да деца која су умрла пре, за време или после рођења, проводе неколико дана у наручју Богородице док не забораве своју мајку и одвајање од овог света. Та деца пребивају са другом децом и анђелима у Рају, будући да изузев наследног првородног греха немају личних грехова. Епитет уточиште који се користи у иконогафији Диане Будисављевић, примењује се на Господа у псалмима и у молитвама Пресветој Богородици. Епитет уточиште – катафиги постоји и у иконографији Пресвете Богородице Катафиги, осликане у спомен на Маричку битку 1371. године. Ова иконографија приказује фигуре Пресвете Богородице и Светог Јована Богослова извучене из композиције Распећа Христовог. Страдајући на Крсту, Господ је поверио старање о Својој мајци – Пресветој Богородици Јовану Богослову (Јн. 19, 25-27). Како је Богородица за време земног живота нашла уточиште у дому љубљеног Христовог ученика, тако и сви хришћани проналазе уточиште у Богомајци, пошто је она Мајка целе Цркве.

Уточиште за децу Диане Будисављевић нас доводи у недоумицу да ли су на њој насликани Свети јасеновачки младенци или младенци које је Диана спашавала. Деца коју је Диана спашавала су покатоличена и похрваћена, тако да нису спашена него духовно погубљена, пошто јереси…неће наслиједити Царства Божијега (Гал. 5:20-21).[6] Свети јасеновачки младенци су српска деца пострадала у младој доби до 14. године старости или нерођена деца који су крштена у својој крви. Страдање преко 110 000 Јасеновачких младенаца превазилази страдање 14 000 Витлејемских младенаца. У Јасеновачким логорима су деца вађена из утроба мајки. Утроба мајке је тако постала крстионица, а нерођена деца су достигла подвиг који не достижу подвижници и исихасти ни после много деценија труда и молитве. То је тајна светости коју само Господ зна, као и њихова непозната имена, јер свако ко победи свет добиће ново име (Отк.2,17). У Патрологији је познато да је Господу било милије краткотрајно и искрено покајање блуднице Свете Таисе и покајаног разбојника од дуготрајних подвига пустињака; али нерођена деца су за разлику од поменутих подвижника имала само првородни грех који је омивен крштењем мученичком крвљу за Христово име.

Иконографија Диане Будисављевић одаје неохилијазам. Кућица подсећа на пластичне кућице за децу, које се могу наћи на тржишту. Приказивање процветалог дрвећа са совом на грани одаје време, касну вече или ноћ, а не вечност. Оваква сликарска логика руши основну симболику иконе. Небо и земља су на иконама увек симболично представљањени тамноплавом и зеленом бојом. Тамноплава боја се користи и из апофатичких и кенотичких разлога. У богословљу и иконографији срећемо само симболику палминог дрвета која се везује за Рај, а визија пророка Језекиље (40,26) о палмином дрвећу које украшава стубове храма Небеског Јерусалима утицало је на приказе Раја у композицијама Страшног суда. Иконографско решење Уточиште за децу Диане Будисављевић оставља утисак како се деца играју са Дианом у неком забавном парку. Такво иконографског решење алудира на овоземаљски рај. Хуманистички приступ спасавања и играња са децом, пружања срећног детињства, идеја превазилажења жалости и страдања разликује се од светости деце, која је требала да се прикаже иконографским језиком симбола. Католицизам, којем припада хуманитарна радница Диана Будисављевић, увек се окреће ка хуманистички идеализму, који је у својој огољености јерес хилијазма. Хилијазам тражи срећу и утољење потреба у овом свету, уместо крстоликог преображења човековог лика по подобију Господа Исуса Христа.

Сматра се да је успех изложбе Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења превазилажење јасеновачког ужаса темом васкрсења. Васкрсење без аскезе и крста садржи хуманистичке принципе надилажења бола. Зато је циљ изложбе требао да буде прослављање светитеља, односно показивање подвига мартира – сведока за веру. Изложба нема у потпуности остварен иконични сензибилитет у погледу ликовних и стилских елемената. Извесна хилијастичка утопија и оптерећеност оригиналношћу стила допринели су да је изложба у јавности више доживљена као изложба слика савремене уметности него икона. Изожба садржи стилски спој српске и руске иконописачке традиције са наивом, елементима стрипа и графике Далеког истока. Иконографија заступа једноставност и непосредност дечјег чистог приступа свету, али такав приступ није увек оправдан. Монахиње на иконама уживају у рајској срећи исто као и новомученици. Профани мотиви из људске свакодневице не доприносе иконичности. Многим радовима недостаје трезвеност и одају осећај лакоће као да је већ наступила Парусија. Посматрајући испразну дескрипцију, увиђамо зашто су византијски мајстори прибегавали устаљеним иконографским решењима. У иконографији понављање образаца не значи пуко копирање и не гуши оригиналност иконописца. Успела ликовна решења ове изложбе су настала по освештаним узорима: Свети новомученици у пламену пласта сена по узору на иконографију Тројице младића у пећи. Оправдана је и извесна реалистичност Тополе ужаса на икони Свете деве мученице.

Изложба Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења наметнула је питање колико савремена црквена уметност служи за молитву, а колико као галеријска уметност чији је циљ да покаже оригинални стил или екстраваганцију аутора. Савремена црквена уметност почесто нарушава молитвени приступ верника Икони својим непознавањем иконичности, односно коришћењем пуких иконографских форми без иконичног садржаја. Како је изображен светитељ после чина освећења иконе тајанствено присутан нествореним Божијим енергијама, поставља се питање како се може освештати „икона“ Диане Будисављевић. Наравно да је то немогуће, односно да би таква освећења иконе била невалидна, јер немају благодат Светог Духа.

II

Екуменистичке молитве и меморијални комплекси у Јасеновцу

(хронолошки осврт)

На месту комплекса логора Јасеновац, над још не свим откопаним моштима милион Светих јасеновачких мученика, традиционално се одржавају заједничке молитве и говори Јевреја, муслимана, католика и православних. Овакве молитве строго забрањују канони Цркве: 10, 45,46. и 64. правило Светих апостола. Против екуменизма и модернизама, које неретко себи дозвољава клерикална врхушка, писали су и сведочили многи теолози у XX веку: преподобни Јустин Ћелијски, свети архиепископ Серафим Соболев,свети архиепископ Јован Шангајски,свети Гаврило Ургебадзе, митрополит Филарет Вознесењски, митрополит Јован Сничев, јеромонах Серафим Роуз… Забрана молитви са јеретицима припада акривији и ту никада није примењивана икономија, пошто се тиче поштовања основних догмата Цркве. Догмате карактерише: богооткривеност, црквеност, општеобавезност и неизменљивост. Догмати чине истину Откривења Божијег, без којег и мимо којег нема спасења човека. До скретања веће пажње јавности на Јасеновац дошло је после посете патријарха васељенског Вартоломеја и патријарха српског Иринеја Јасеновцу 2016. године. Непосредно после овог догађаја, интензивирале су се екуменистичке међурелигијске молитве и договорена је изградња великих меморијалних комплекса, који могу да постану велики екуменистички центри. Потребно је сагледати хронолошки редослед ових догађаја и изјава епископа СПЦ.

Пoводом јеврејског празника Јом Хашоа –Дана сећања на жртве холокауста, 2.маја 2019. године код споменика „Камени цвет“ у Јасеновцу су одржали заједничку екуменистичку молитву: јеврејски рабин Да-дон, митрополит загребачко-љубљански Порфирије, ефендија Хасановић и бискуп Антун Шкворчевић. Бискуп Антун Шкворчевић је председник Већа ХБК за екуменизам и дијалог. Комеморација је преношена преко хрватске телевизије и радиjа. Хрватски медији су закључили да су хрватском друштву допринели бискупови позиви на помирење и праштање, као и признање да Јасеновац јесте био место злочина. Организатор ове комеморације је била Јеврејска верска заједница у Хрватској „Бет – Израел“.

Апостолски нунциј Гиоргио Лингуа је предводио 14. октобра 2020. године заједничку молитву у католичкој катедрали Светог Николе у Јасеновцу. Молитву је читао заједно са пожешким бискупом Шкворчевићем и пакрачко-славонским епископом Јованом Ћулибрком. Епископ Јован Ћулибрк је дао екуменистичку изјаву о „неопходности заједништва и окупљања у Христово име“, назвавши католике сабраћом. Потенцирао је „чудо праштања и небеског заједништва“, иако се католици нису покајали за своје заблуде и хуле на Светог Духа и, будући анатемисани, не могу имати небеско заједништво са нама. Екуместичку молитву је образложио позивајући се на Христове речи гдје су два или три сабрана у име моје (Мт.18,20). Како екуменистичкој молитви није присуствовао верни народ, епископ Јован је изјавио да се подразумева да они као пастири народа ту представљају народ. Скуп православних и богоборних јеретика — католика није скуп у Христово име, а епископ у датом случају не представља народ. Иако академско богословље дели тело Цркве на лаике и клирике, цео народ Божији има царско свештенство (1. Петр.2,9), односно сви су лаици, а Дух Свети поставља на посебне службе.[7] Како су пастири добили дар управљања, у 39. правилу Светих апостола пише: „епископ је тај који се мора старати о народу Господњем и који ће дати рачун о душама њиховим“. Нико не може деловати мимо других, иако има вишу службу од других. Јерархија не може да постоји без верног народа, а Свете тајне се не врше без учешћа народа. Не може бити Цркве без епископа, а ни епископ не може бити без Цркве. Немајући дар управљања, народ божији има дар сведочења да је све што се врши у Цркви под вођством пастира у сагласности са вољом Божијом.

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије посетио је 28. фебруара 2021. године православни манастир Јасеновац на позив славонско-пакрачког епископа Јована Ћулибрк и председника Републике Српске. Тадашњи митрополит Порфирије је одржао беседу у којој се позивао на Јасеновачки екуменистички мир. Јасеновац, управо зато што је место страдања, треба да буде темељ мира и општечовечанских вредности.

У том контексту митрополит Порфирије је изјавио да су се „злочинци исписали из сваког народа и уписали у нељуде“. Историјски и есхатолошки, ова констатација је лажна. Монструозне убице из Јасеновца и целог НДХ су били понос хрватског народа и чинили су све са одобрењем католичке „цркве“. Инсистирање митрополита Порфирија на љубави према Хрватској је претенциозно. Овакве изјаве служе аболирању хрватског народа и католичке цркве од кривице, као и одржавању истих у непокајаном стању. Наступ митрополита је био „логична“ последица потребе да као митрополит загребачко-љубљански „узме благослов“, односно пољуби руку папи Фрањи 2016. године у Асизију поводом јубиларног 30. молитвеног сусрета „Жеђ за миром – религије и културе у дијалогу“. Као изасланик Светог архијерејског Синода СПЦ митрополит Порфирије је тада одржао запажено излагање на тему „Молитва и корени мира“.

Последњих година Јасеновачки мученици су представљени као универзални, екуменистички светитељи. Митрополит Порфирије је изјавио да је сигуран да се они „моле за цео свет, чак и за оне који их не поштују и своје убице“. Свети мученици се сигурно не моле за преобраћење и покајање својих џелата, који су до краја свог земног живота остали непокајани и чије срце није дотакло христолико – смирено и трпељиво страдање мученика. Господње речи Оче,опрости им, не знају шта чине (Лк. 23,34) не оправдава незнање и злочине Јевреја.[8] Када је Господ у трећи дан васкрсао, фарисеји су покушали да прикрију чудо Васкрсења – остајући чврсто у својој злоби. Свети архиђакон Стефан се молио за своје прогонитеље Јевреје који су га каменовали, али само се један од њих фарисеј Савле, рођак светог архиђакона Стефана, преобратио у апостола Павла. Господ жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1.Тим.2,4), али поштује слободну вољу сваког човека. Хуманисти схватају грех као прекршај моралног кодекса и социјално прихватљивих норми понашања. Господ је створио човека по свом образу и подобију, дајући човеку дар слободне воље. Спасење је сједиње душе са Богом – уподобљавање образа Божијег са Првообразом. Грех, који није омивен покајањем,спаја душу са демонима. Вечне муке нису само казна за преступ, већ демонизација душе. Спасење душе није амнестија коју Господ даје грешницима. Грешници су сопственом вољом заволели грех, уподобљавају се демонима и испуњују се мржњом и одбацивањем Бога. Дошавши тако на Страшни суд, џелати Јасеновачких мученика биће осуђени на вечне муке.

Нов екуменистички скуп је одржан поводом Дана обнове чишћења памћења и спомена мученика у Пожешкој бискупији 26. марта 2021, код споменика „Камени цвет“, односно над моштима Светих јасеновачких мученика. Екуменистичке молитве и говоре су одржали: апостолски нунциј Гиоргио Лингуа, пожешки бискуп Антун Шкворчевић, епископ Јован Ћулибрк, из Координације јеврејских општина Луциано Моше Прелевић, из Исламске заједнице Мевлуди еф. Арслани. Молитву је преносио први програм Хрватске ТВ и Хрватски радио. Ученици Католичке гимназије у Пожеги су запалили лампионе, а бискуп Шкворчевић је положио венац. Ученици Музичке школе из Пожеге су изводили класичну музику. Свештеници Благоје Ђукић и протођакон Милан

Томашевић су упутили молитву за све Јасеновачке жртве, односно и за оне Јевреје и Роме који нису били православне вероисповести. Правдајући екуменистичку молитву, епископ Јован се позвао на праштање, које је могуће због Христових речи Оче,опрости им, не знају шта чине (Лк. 23,34) и Јасеновачке „свечовечанске, свеуједињујуће жртве“. Уследиле су хилијастичке изјаве да Јевреји и хришћани чекају истог Месију „који ће за неке доћи први пут, а за неке други пут“ и да ће Месија милосрђем судити свету. Епископ Јован је потенцирао да ће се у „Њему ће се препознати Јасеновачко милосрђе којим ће Бог да суди свима“. Управо оваква изјава је есхатолошки нетачна. Страшни суд јесте Суд Љубави и Милосрђа и управо зато ће грешници бити осуђени од стране Господа Исуса Христа: Јер огладњех, и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме; странац бијах, и не примисте ме; наг бијах, и не одјенусте ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте ме. Кад не учинисте једноме од ових најмањих,ни мени не учинисте. (Мт. 25,40-46) Јасеновачки новомученици, душе закланих за Ријеч Божију (Откр. 6, 9-11), осудиће свет (1.Кор.6,2-3), који је својевољно одбацио Христову љубав. Господ Исус Христос је говорио о Страшном суду, што је забележено у 24. и 25. глави Јеванђеља по Матеју, као и у Апокалипси, Књизи пророка Данила, Визији пророка Језекиље и Псалтиру. Патристичка литература садржи и Визије Страшног суда преподобног Григорија и светог епископа Нифонта. Учење о Страшном суду чини највећи део есхатологије и јасно показује да ће Господ наградити праведнике на вечни живот и осудити грешнике на вечне муке. Пети васељенски сабор је анатемисао оригенизам, односно апокатастазу – учење да муке грешника и демона нису вечне, да ће се завршити у времену и они поново сјединити са Богом и тако спасити. „Оптимистично“ савремено богословље сматра застарелим чињеницу вечних мука грешника и вечног блаженства праведника, неретко коригује Свете оце и рехабилитује анатемисаног Оригена. „Есхатлошки оптимизам“ је јасно исказан још у катехизису Жив је Бог, који је издало париско православно братство 1979. године, као и прикривено у Православном катехизису из 1980. године.

За разлику од исихазма и есхатолошког чекања Парусије, хуманизам води ка хилијастичкој утопији. Хилијазам има у основи јеврејску есхатологију, односно тежи да човечанство припреми за наступ месијанске ере на земљи. По предсказањима светитеља, многе ће прелестити замисао установљења срећног и мирног живота на Земљи под именом „царства Божијег“. У визију јединства свих народа и свих религија на крају историје верују и римокатолици: одлуке Другог Ватиканског Концила – документ Nostra aetate, одлуке француске Бискупске конференције из 1973.године – документ Однос хришћана према јудаизму. Ови документи износе екуменистичко исповедање да сви верују у „бога“, односно да у свим религијама има „истине и светости“. Код православних се хилијазам појавио услед конформизма и самовољног тумачења Светог Писма. Уместо старања о спасењу од греха и смрти кроз покајање – преумљење и светотајинско преображење човека по подобију Христа, позива се на решавање социјалних проблема. Господ није дошао због социјалних преображаја већ преображаја душе. Бог је Љубав, односно Љубав је извор огња (Лествица 30,18). Господ је дошао да баци огањ на земљу (Лк.12,49), односно да крсти Духом Светим и огњем (Лк.3,16). А огањ сажиже све оне који нису и сами огањ, док оне који су огањ чини да буду сјајни и блистави (Јев.12,29), што видимо у иконографији Страшног суда.

Од марта 2021. године се изграђује велики екуменистички комплекс у Млаки посвећен заједничком култу католкиње Диане Будисављевић и Светих јасеновачких младенаца. Тим поводом су осликане иконоборачке фреске у цркви Светог Илије. Епископ Јован Ћулибрк је изјавио да се градња овог комплекса актуелизовала снимљеним филмом „Дара из Јасеновца“ и филмом који се снима „Деца Козаре“ уз свесрдну подршку Републике Србије. Филм „Дара из Јасеновца“ није у потпуности веродостојан, пошто је режисер избегао да прикаже паклене сцене покоља. Иако је савремена филмска индустрија овладала методологијом снимања оваквих сцена, оне су у филму приказане симболично. Индикативно је „спашавање“ Даре на крају филма, које одговара развоју култа Диане Будисављевић. Јавности је саопштено да је узор за снимање филма биографија Јелене Бухач Радојичић (1934). Седмогодишња Јелена је била у јасеновачком логору Стара Градишка са мајком Аном и браћом деветогодишњим Жиквом и двогодишњим Илијом; док су јој усташе убиле оца Божу, заклале четворогодишњег брата Душана, бабу и деду. Захваљујући Диани Будисављевић деца су размештена у хрватске породице. У Загребу се од тада губи сваки траг Илији, коме је највероватније трајно промењен идентитет. Мајка Ана је одведена у логор у Лајпцигу, одакле је ослобођена 1944. године и потом пронашла децу Јелену и Живка. У јавности је вешто употребљена захвалност Јелене Бухач Радојичић хуманитарној радници Диани Будисављевић. Чињеница је да су Божијом промишљу преживели страхоте, а Јелена Бухач Радојичић истиче да брата Илију до данас нису пронашли иако су прегледали све архиве у Загребу. Сматрам да животна прича Даре више подсећа на биографију Зорке Делић Скибе (1936 – 2015), која је 1942. године преживела ужасна мучења у дечијем логору у Јастребарском – логору под управом часних сестара Конгрегације свети Винко Паулски. Посредством Каритаса из Јастребарског логора је око 500 српске деце, међу којима је била и Зорка Делић, удомљено у хрватске породице. Деца су удомљена уз обавезу да им се трајно промени идентитет и да се васпитају у римокатоличком духу. Зорку је усвојио домобрански часник Славко Дасовић, који је учествовао у покољу Зоркине породице у Санском Мосту. Покатоличена Зорка је добила нов идентитет – Марија Дасовић; добила је високо образовање и удала се. Потом је оживела сећања из детињства, вратила се 1989. године у православље и упокојила као православна Српкиња. Зорка Делић је написала три књиге сведочења: Спасиле ме умиљате очи, Злочин под плаштом милосрђа и Били смо дјеца логораши. Каритас Загребачке надбискупије и сестре Конгрегације светог Винка Паулског су били сарадници „Акције Диана Будисављевић“.

Поводом обележавања 80 година од оснивања комплекса Јасеновачких логора 2021. године, председник Србије Александар Вучић и патријарх Порфирије су договорили изградњу великог меморијалног комплекса и новог манастира у Доњој Градини у Републици Српској. Доња Градина се налази преко пута Јасеновца, односно границе са Хрватском. Патријарх Порфирије је потом посетио српски манастир Јасеновац на дан када се славе Свети јасеновачки великомученици. Патријарх Порфирије је поново истакао да „сви они који су овде пострадали надилазе уске оквире припадања било ком народу, иако се зна ко су били, и постају универзални људи и припадају свима“. Самим тим „они се моле за све нас, али се више моле, према љубави према Христу, за оне који су њима зло нанели“. Патријарх Порфирије мисли на универзалну светост свих који су страдали у Јасеновцу, укључујући и оне Роме и Јевреје који нису били крштени. У Јасеновцу је тако формиран екуменистички „сабор светитеља“ различитих вероисповести: православних Срба и некрштених Јевреја и Рома. Аналогно, у Млаки је формиран екуменистички „сабор светитеља“: учесника „Акције Диане Будисављевић“ и Светих јасеновачких младенаца. Патријарх Порфирије је поновио идеју да су се „злочинци исписали из сваког народа и да ником не припадају“, као и да треба да се „молимо за такве, јер су Господње речи, речи светитеља – не знају шта чине“. Овакав концепт, више пута истакнут, оправдава екуменистичке „молитве“ и аболира Ватикан и Хрватску кривице за геноцид. У циљу општечовечанског мира и разумевања, патријарх Порфирије је позвао и српски народ да „молимо за опроштај макар некад и не могли да разумемо“. У патристичко-дидактичком погледу, љубав према непријатељима не подразумева љубав према греху, од кога нас ослобађа Господ, као ни прелажење преко догмата Божијег Откровења у Цркви. Овим хуманистичким, хилијастичким идејама екуменистичке теологије погодује и живопис манастира Јасеновац. Слика-икона Ромских светитеља, која је део изложбе Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења, изражава тежњу да се представе универзални светитељи свих националности. Црква канонизује и чита парастосе искључиво онима који су део Цркве.

Договорено је и да се обала код Старог Сајмишта у Београду назове Обалом јасеновачких жртава и ту пренесе Музеј жртава геноцида. На челу овог музеја је Вељко Ђурић Мишина, који је као и епископ Јован Ћулибрк, познат јавности по умањивању броја жртава у јасеновачким логорима. Чињеница је да су, после убијених Јевреја, многи Срби са Козаре доведени и убијени у логору Старо Сајмиште као и на другим локацијама у Београду и Земуну. Интелектуална елита никада није истицала да су то били Срби, већ „цивили са Козаре”. Оваква одлука је половична, пошто није обележена дeсна Савска обала. Познато је из сведочења проф. др Пеђе Ристића да су тела – мошти Јасеновачких мученика допловиле Савом до Калемегдана и да су сахрањиване код Небојша куле и на Великом ратном острву. Проф. Пеђа Ристић је урадио и пројекат Спомен куле са параклисом, за који, изгледа, нису упознати председник и патријарх Порфирије. Управо места где су покопане мошти Светих јасеновачких мученика у Београду, која треба да буду део сакралне топографије Београда, неће бити обележена. У близини њихових хумки биће изграђена дунавска пасарела, која ће се настављати на комплексе за забаву и шопинг молове на Калемегдану и Београду на води. Уместо обележавања моштију Светих Јасеновачких мученика, гради се од 2020. године Парк Диане Будисављевић. Парк се простире на Савској обали између Бетон хале и Бранковог моста, поред реке Саве којом су пловиле мошти Светих Јасеновачких мученика. Парадоксално је да се у историјском језгру Београда подиже споменик и велики парк Диани Будисављевић, која је била део пројекта покатоличавања и хрваћења српске деце. Како би се поставио будући споменик Диани Будисављевић, са ове локације је измештен социјалистички Споменик палим обалским радницима, који су се борили против фашизма. Парк је основан на месту које нема никаквог историјског контекста са Дианом Будисављевић, на месту где су Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић 1841. године основали прво позориште у Београду. Ово позориште је било свечано отворено делом Јована Стерије Поповића „Смрт Стефана Дечанског”. Недалеко од Парка Диане Будисављевић се налазе: Патријаршија, Саборна црква, Академија СПЦ и Београдска тврђава са светињама. Подизање овог споменика је не само историјски неутемељено, већ представља и скрнављење и десакрализацију Богородичиног града Београда.

Присуствујемо прогресивном развијању култа Диане Будисављевић. Интензивно се пишу књиге и снимају филмови; хвали се херојско дело ове аустријске хуманитарне раднице. Диана Будисављевић је постхумно одликована Златном медаљом „Милош Обилић“ од председника Томислава Николића 2012. године. Патријарх Иринеј јој је у име Светог Архијерејског Синода СПЦ постхумно уручио Орден царице Милице 2013. године. Ордене Републике Србије и СПЦ је примио Дианин потомак Леонард Рашица. Снимљен је документарни филм „Дианина деца“ 2018. године. Лакомислено се потеже са истицањем хуманистичких начела „спасавања деце“, не обазирући се на даљу судбину спашене деце. Хуманитарни рад Диане Будисављевић засенио је сву борбу и жртве српског народа против фашизма. У организацији градоначелника Инзбрука Георга Вилија је 2021. године постављена спомен-плоча Диани Будисављевић на Дианиној родној кући у центру Инзбрука. На спомен-плочи је истакнута заслуга ове Аустријанке у спашавању српске деце. Тим поводом, проф. Улф Брунбауер одржао је предавање „Геноцид у НДХ (1941-1945): злочинци, жртве и једна храбра жена”, коме је присуствовао свештеник Александар Столић и др Цимпфер, рођак Диане Будисављевић. И док је на родној кући у Инзбруку постављена ова спомен-плоча, у Београду се оснива парк и подиже споменик Диани Будисављевић као српском хероју.

Колико се слављењем херојства Диане Будисављевић тежи да се постигну добри политички односи са Западом, толико се на међурелигијском плану тежи да се постигну добри односи са католицима и обезбеди долазак папе преко Јасеновачког стратишта у Србију. Култ служи аболирању Запада и католичког папства од кривице за геноциде. Упорно се у јавности умањује број пострадалих Срба у јасеновачким логорима како би се минимализовао овај геноцид. Напротив, злочин је страшан и када се убије само један човек. Проф. др Гидео Грајф, главни истраживач Института за холокауст „Шем олам“, побројао је 57 различитих начина на које су убијани Свети мученици у НДХ. „Добра католкиња“ Диана Будисављевић је осмишљена као уједињујућа карика православних и католика, за разлику од хрватског националног јунака надбискупа Алојзија Степинца. Екуменизам увек тежи хуманистичкој љубави – ономе што нас не дели, већ спаја. Екуменистичке молитве и иконографија, будући ван граница Цркве, немају благодат Светога Духа. У Јасеновцу се развијају култови католичких „светитеља” и екуменистички „сабори светитеља”. Овим лажним култовима се обесмишљава христолика жртва Светих јасеновачких мученика. Саборни дечији логори су били у Млаки,Уштици, Јабланцу, Кошутарици и Старој Градишки. Између Млаке и Јасеновца налази се на десетине неископаних гробница са моштима деце. Међународна комисија за истину о Јасеновцу са проф. др Бернардом Клајном утврдила је да је само у Јасеновачким логорима НДХ убијено преко 110 000 деце од одојчета до 14 година старости. У овај број нису урачуната деца извађена из утроби мајки. Уместо лажне иконографије Диане Будисављевић, потребно је да се развије православна иконографија и химнографија Јасеновачких младенаца и тражи њихово молитвено заступништво за српски народ који је духовно запуштен и непокајан. Пример нам може дати Руска православна црква, у којој се пред иконама Витлејемских младенаца моли за покајање руског народа и опроштај абортуса, који се упркос научним чињеницама у савременом друштву не признаје за грех – злочин. СПЦ је донела и одлуку да дан прослављања свих Светих јасеновачких мученика 31. августа/13. септембра буде црвено слово у календару. Истог дана Црква прославља и Полагање ризе Пресвете Богородице. Поред епитета новомученика, који носе сви мученици од XV века, потребно је и да Јасеновачки светитељи понесу епитет великомученика. Обретење мноштва покопаних мироточивих моштију означиће и васкрсење Србије и покајаног српског народа.

Стефан Вујчић

дипл. иконописац Академије СПЦ

[1] О улози Цркве у нашем спасењу позната је мисао Светог Јована Златоустог:„Црква је ограда: ако си унутар те ограде, вук те не може дохватити; ако изађеш напоље, звер ће те растргнути“.

[2] Поглавље Пресвета Богородица у Цркви у: Преподобни Јустин Поповић Догматика Православне Цркве – Том III, Београд 1980

[3] Старозаветни догађаји и пророштва били су праслике новозаветних догађаја. Пророк Јеремија је прорекао овај дођај и описао га као као „плач праматере Рахиље за својом децом“. Параматер Рахиља је била супруга патријарха Јакова и мајка племена Венијаминова. Како је Рахиља била сахрањена близу Витлејема, овај град је назван Рахила. У Витлејему се родио Господ Исус Христос. Када су потом у Витлејему (Рахили) убијали децу, плач и нарицање очајних мајки се чуо у граду Рами, који се налазио недалеко од Витлејема.

[4] Архимандрит Георгије Капсанис Крст Христов и његов значај у нашем животу, Задужбина Манастира Хиландара 2004.

[5] Византијски живописци су мафорион неупоредиво слабије осветљавали у односу на одежде других личности у композицијама. Драперија је само подсликана тамном бојом и извучен је тамнији цртеж. Тако драперија оставља утисак да није осветљена или да исијава неку врсту унутрашње светлости. Исти принцип слабљења осветљења живописци су примењивали приликом сликања Христових одежди хитона и химатиона, чиме је Христова фигура визуелно издвојена у односу на друге фигуре у композицији.

[6] Спасење је могуће искључиво у православној Цркви, од које је римски патријархат отпао 1054. године. Иако се колоквијлано користи термин „римкатоличка црква“, чињеница је да римски патријархат нема никакву заједницу са Христом и да је осуђен као јерес. На Страшном суду, после свеопштег васкрсења, јеретици ће бити предани геени огњеној на мучење душе и тела. Цитираћемо светог Јована Златоуста: „Спасење је у Христу. Но то спасење припада једино Цркви, и нико не може ван Цркве и вере бити заједничар Христу, нити се спасти. Свесни тога, ми знамо да безбожне јереси немају никакве наде на спасење, јер немају ни најмањег општења са Христом.“ Поглавље Мрзети грех-волети грешника у:

Преподобни Јустин Поповић Догматика Православне Цркве – књига друга, Београд 1980

[7] Протопрезвитер Николај Афанасјев Служење мирјана (лаика) у Цркви, Епархијски Управни одбор Епархије Жичке, Краљево 2008, 76 -78.

[8] Свети Јован Златоусти објашњава у својој Беседи о Крсту, о разбојниковом исповедању и о потреби да се молимо и за непријатеље: „Он је на све начине покушавао да спасе оне који су Га вређали, кудили и исмевали говорећи: Опрости им, каже, овај грех, јер не знају шта чине. И шта се догодило? Да ли им је опростио грехе? Опростио је онима који су хтели да се покају. Да им није опростио, Павле никада не би постао апостол.“ Свети Јован Златоусти Слава Богу за све:изабране беседе, поуке и писма, Образ светачки, Београд 2010, 406.

[9]

Борба за веру