Одбрана БиХ – од Алије до Жељка

Док Хрвати у миру ишчекују своју изборну јединицу у ФБиХ, а посланици НС РС мирно изгласавају враћање надлежности, Бошњаци позивају на општу мобилизацију. За употребу силе најексплицитније се огласио Комшић, не само зато што је у текућем полугођу на функцији ротирајућег председавајућег Председништва БиХ.

„Ако буде потребно, муслимани ће оружјем бранити БиХ!”

„Ако будем морао да бирам између независне Босне и мира, изабраћу независну Босну.”

Тако је говорио Алија Изетбеговић уочи рата. Пошто се тако определио против мира и припремио их за рат, муслиманима је поручио да „мирно спавају јер рата бити неће”. А онда их је пробудио усред рата, који је сам политички изазвао, да би три и по године гинули на три фронта против ВРС, ХВО и јединица Абдићеве АПЗБ, а све ишчекујући интервенцију НАТО-а.

Данас Алијини политички наследници, у СДА и на власти, за стање у БиХ које је, по њима, „горе него икада”, поред Додика и Човића, Вучића и Милановића, оптужују Путина,Орбана, Вархељија (због подршке Српској), Шмита (јер нуди компромисе), али и Немачку и Британију, ЕУ и НАТО (због пасивности). Док Хрвати у миру ишчекују своју изборну јединицу у ФБиХ, а посланици НС РС мирно изгласавају враћање надлежности, Бошњаци позивају на општу мобилизацију. За употребу силе најексплицитније се огласио Комшић, не само зато што је у текућем полугођу на функцији ротирајућег председавајућег Председништва БиХ.

„Биће поднета кривична пријава против одговорних лица. Власти РС очито не маре за упозорења из међународне заједнице. Сада је, више него икад, на потезу Тужилаштво БиХ.”

Тако политичар Комшић отворено тражи оптужнице од по Уставу „политички независног тужилаштва БиХ” и упире прстом на „власти у РС”. Затим, било је не само „упозорења међународне заједнице” него и претњи санкцијама, али су утишале јер их је тешко спровести. Политичке санкције је могуће применити само према државама, али не и ентитетима. Могуће је и према појединцима, али Додик је већ шест година на „црној листи” САД, а Ескобар и Палмер му сваки час куцају на врата. Економским санкцијама, којим је закратко запретила Немачка, придружиле су се само земље Бенелукса. Одговор Српске гласио је: ако ви обуставите инвестиције, обратићемо се Русији и Кини, али онда немојте да се жалите на њихов малигни утицај. Најзад, шта је за Комшића међународна заједница? Његова памет остала је у деведесетим, када је постојала једина суперсила и њени европски вазали. Сви остали у Генералној скупштини УН дизали су руку, а да се нису ни упитали за шта гласају. Русија је била „на коленима”, Кина „затворена у себе”. Срби су били „глобалне парије”, а Бошњаци „нечиста савест човечанства”.

„Ако се ово настави, сутра ће се исто десити и са Оружаним снагама БиХ, са правосуђем, кад се деси тада ће морати одговорити силом”, вели Комшић.

Као прво, сувишан је Комшићев кондиционал: „ако се деси”. Већ се дешава, јер је НС РС донела одлуку о принципима и таксативно навела надлежности, међу којима су, поред пореза, и обавештајне службе, на првом месту управо правосуђе и ОС БиХ. Као треће, која је и чија та „сила којом се мора одговорити”. После Палмерове поруке „да не рачуна да ће у Сарајево дојахати америчка коњица да решава бошњачке проблеме”, те изјаве генерала Александера Плацера, команданта ЕУФОР-а да „Српска има уставну основу да врати надлежност над војском”, ваљда му је јасно да ће Бошњаци морати да се уздају у се и у своје кљусе. Да ли Комшић онда мисли на трокомпонентне ОС БиХ које би на његову наредбу „Јуриш на Српску!” истог момента започеле рат између националних корпуса? Или он циља на реактивирање ветерана Зелених беретки и Патриотске лиге те оних пет пензионисаних бошњачких генерала, који су му се ономад ставили на располагање у шалварама и са хиџабом покривеним генералицама? Или, понајпре, рачуна „на сарајевску градску рају”, која се с њим од 1992. до 1995. „борила за грађанску БиХ” у редовима 99 одсто муслиманске АБиХ? Оно што је недвосмислено у Комшићевој изјави јесте да се он залаже за употребу силе против посланика у згради НС РС који гласањем враћају своје уставне надлежности, а то значи и против народа који их је демократски изабрао.

„Ако не одговори”, сматра Комшић, „то ће значити да се пристало на оно што називају мирном дисолуцијом.”

Не значи мирну дисолуцију! Српска је у прошлогодишњој платформи за договор, коју су Бошњаци одбили, мирни разлаз понудила само као алтернативу враћању надлежности. Пошто сада враћа надлежности, отпада мирни разлаз. Али, ако враћање изворном Дејтону већ само по себи води дисолуцији БиХ, не следи ли из тога да је Ричард Холбрук, креатор Дејтона и Анекса 4, па и ентитетских надлежности, у Устав БиХ уградио детонатор распада БиХ са 30 година одложеним дејством? Ако јесте, то у следећој консеквенци значи да су на мирну дисолуцију још 1995. пристали не само Милошевић и Туђман него и Алија Изетбеговић, уз потписе лидера западних сила и Русије. Да ово није пуко логицирање, открива „Спутњик” (31. децембар 2021). У јулу 1995. Сенди Бергер, Клинтонов саветник за националну безбедност, послао је на консултацију у Стејт департмент „Излазну стратегију за БиХ”. „Ако Бошњаци не могу да убеде српску популацију да је њихова будућност у реинтеграцији, нема сврхе блокирати мирно раздвајање по узору на чехословачки модел. Америка је озбиљно размишљала да Српској дозволи референдум о отцепљењу две до три године након Дејтонског споразума и понуди стварања конфедерације Српске с тадашњом Југославијом како би рат у БиХ био завршен пре америчких избора 1996. године.”

„Политика и Милорада Додика и Драгана Човића разарају заједништво и наш заједнички босанскохерцеговачки идентитет”, изјавио је Комшић.

Уз „заједништво” је требало још да дода и социјалистичко самоуправно, те „патернализам” и „ душебрижништво” Београда и Загреба према БиХ, па да пробуди носталгију за СРБиХ у СФРЈ, иако знамо како се то завршило. „Заједнички босанскохерцеговачки идентитет” готово да и не постоји изузев међу ретким немуслиманским Златним љиљанима. Увек су се Срби и Хрвати више идентификовали са „матицама” преко Дрине и Уне него са БиХ. Данас код њих „боснољубље” потискује и патриотизам према РС и ХБ. Бошњачко монополисање босанства још их је више удаљило од босанског идентитета. Јединствену грађанску Босну нема ко да брани, сем Бошњака њену једну четвртину.

На питање београдског дневника „Данас” (31. децембар 2021) шта ће се десити ако нови изборни закон не стигне на време па ХДЗ бојкотује изборе, Комшић је одговорио: „Бојкот прижељкујем. Било би одлично када се та профашистичка странка у савезу са Додиком никако не би појављивала на изборима. Од тога би највећу корист имали Хрвати у БиХ, јер би тада лакше били изабрани неки други Хрвати.”

Тај „неки други Хрват” био би опет управо Жељко Комшић. Од свих његових овде наведених цитата једино овај има основа. С променом закона он завршава своју високу политичку каријеру. А свестан је да га Бошњаци и поред Златног љиљана и других заслуга за муслиманску ствар никада не би ставили на своју кандидатску листу и још мање би га изабрали. Политичке заслуге Богића Богићевића за независну и јединствену БиХ чак су и веће, али као Србин није могао да прође ни за градоначелника Сарајева.

Ненад Кецмановић/Политика