О ФАТАЛИЗМУ КОД СРПСКОГ НАРОДА

Српски народ са својом богатом историјом је одувек на један посебан начин тумачио садашње стање у коме се налази. Богата историја пуна успона и падова је последично изродила оцену прошлости и њеног утицаја на стварност. У контексту овога се може говорити о српском фатализму. Фатализам (од латинске речи fatalis = судбоносан, кобан, неизбежан, fatum= судбина) је мисаона конструкција у којој влада становиште да је све већ унапред одређено, тј. предетерминисано. Српски национални фатализам има и свој аутентичан лингвистички инвентар, а који се најчешће огледа у окривљењу народа за садашњи духовни, културни и национални пад. Често можемо да чујемо: „Народ се није покајао, народ не ваља, нисмо достојни својих предака, судбина нам је наменила улогу страдалника, када народ буде бољи, промениће се власт итд.“. Такође, приликом разговора о усташким злочинима из Другог светског рата се понекад истиче и реченица старца Вукашина: „Само ти, дијете, ради свој посао“. Предмет овог огледа ће покушати да одговори колико ове мисли имају упоришта у историјским токовима и колико заправо помажу, тј. одмажу у промени перцепције света.

Народи кроз историју су пролазили кроз разна искушења, те је наука успевала да одређене феномене објасни кроз призму социјалне психологије. Међу упечатљивијим радовима у области ове социолошке поддисцплине се издвајају књиге француског социјалног психолога Гистава Ле Бона (1841-1931) „Психологија гомила“ (1895) и „Француска револуција и психологија револуција“ (1912). Проучавајући улогу маса, Ле Бон је понудио јако оригиналне увиде који би могли детаљно да објасне улогу народа у историјским превирањима. Код Ле Бона је нужно разликовати народ од гомиле (масе):„Народ се може строго узевши поредити са гомилом. Он има неке њезине карактеристике, но колебања тих карактеристика ограничена су душом његове расе. Ова потоња сачува неку сталност, која је непозната краткотрајној души гомиле. Кад један народ има прадедовску душу стабилизовану дугом прошлошћу, то она увек влада над душом гомиле. Народ се разликује од гомиле још у том што се он састоји од скупине група, од којих свака има друкчије интересе и страсти. Народ се каткад чини исто тако помичан као гомила, но не сме се заборавити да иза његове помичности, иза његових заноса, насиља и разарања, постоје врло жилави конзервативни инстикти, које подржава расна душа. Историја Револуције и века који је следио за њом показује колико конзервативни дух на концу овлада духом разарања. Више него један режим што га је народ сломио наскоро је од њега опет успостављен. На душу народа, то јест на душу расе, не делује се тако лако као на душу гомила. Средства деловања су индиректна и полаганија (новине, предавања, говори, књиге итд.).

Народ је много мање раздражљив него гомила. Ипак га неки догађаји: национална увреда, опасност инвазије итд. могу зачас подигнути. Та нагла експлозија осећаја једне расе опажа се уосталом код свих народа. Наполеон није схватио њихову снагу кад је провалио у Шпанију и Русију. Лако је растепсти краткотрајну душу гомиле, али против сталне расне душе не може се ништа. Међу карактеристикама народне душе треба још споменути да је она код свих народа и у свим временима била засићена мистицизмом. Пук ће увек бити уверен да виша бића: божанства, владе или велики људи, имају моћ мењати ствари по својој вољи. Та мистична страна изазива у њега јаку потребу обожавања. Њему треба фетиш:личности или доктрина. То је узрок, зашто он, кад му прети анархија, тражи Месију спаситеља. Народи као и гомиле, али полаганије, прелазе од обожавања ка мржњи. Исто лице, јунак у једној епоси, може свршити под клетвама. Те промене народнога мишљења о политичким личностима опажају се у свим земљама. Историја Кромвела пружа нам о том занимљив пример.“

Револуције и друга друштвена кретања на крају добијају епитет националних пошто и саме масе учествују у тим по друштво судбоносним догађајима. „Револуције, ма који им били узроци, постижу све своје учинке тек пошто су продрле у душу мноштава. Оне се дакле показују као последица психологије гомила. Човек, кад чини део мноштва, много се разликује од истога човека кад је изолован. Његова се свесна индивидуалност губи у несвесној личности гомиле. Да индивидуум добије менталитет гомиле није апсолутно потребан материјални контакт. Често достају да га створе заједничке страсти и осећаји, изазвани извесним догађајима. Колективна душа створена у једном часу показује се као веома особит агрегат. Њезина је главна карактеристика што њом потпуно владају несвесни елементи, подвргнути посебној логици:колективној. Међу другим карактеристика гомила треба још споменути њихову бескрајну лаковерност, њихову прекомерну осетљивост, неопрезност и неспособност да се даду упливисати расуђивањем. Поради крајње осетљивости гомила њихови су осећаји, били они добри или зли, увек претерани. Та претераност још порасте у револуцијским временима. Најмање узбуђење доводи онда мноштва до бесних чина. Њихова лаковерност, која је тако велика већ у нормалном стању, једнако се повећа; најневероватније се приповести примају. На интелектуалном је пољу гомила увек инфериорна од одељенога човека. На пољу моралном и осећајном она може бити супериорна. Гомила ће исто тако лако извршити злочинство као и чин одрицања. Будући да се личне карактеристике губе у гомилама, то је знатно њихово деловање на појединце од којих су састављене. Тврдица постаје у њима расипником, скептик верником, поштењак злочинцем, кукавица јунаком. Једна од најзнатнијих последица утицаја колективности на појединце који је састављају је уједињење њихових осећаја и воља. То психологијско јединство подаје гомилама велику силу. Како настаје та заједничка воља и осећаји? Они се шире заразом, но потребна је једна поларна тачка да се та зараза створи. Ту улогу испуњује вођа, без вођа је гомила аморфно биће, неспособно за деловање. Овај потоњи даје јој јединствену вољу и налаже апсолутну покорност. Вођа делује на гомилу особито сугестијом. О начину којим је ова изазвана овиси његов успех. Следећи сугестије својих вођа, мноштво ће бити мирно, бесно, злочиначко или јуначко.“ Према Ле Бону, на гомиле се утиче са 5 параметара : тврђење, понављање, престиж, пример и духовна зараза.

Престиж је одувек за народа и појединце имао огромну улогу, нарочито у периоду када је монарх посматран као Божији изасланик на земљи. Институција монарха, али и феудални систем са племством, је кроз историју представљао ауторитет „плаве крви“, достојанства и елитизма. Зато Ле Бон и сматра да особе које имају престиж могу утицати на деловање гомила, док особе без престижа често то не могу учинити чак и када говоре истину. Пример игра велику улогу у убеђивању гомила. „Пример је врло моћан облик сугестије, али да би стварно утицао потребно је да је врло маркантан. У васпитању један маркантан пример има већег утицадја но више слабих примера, који се кроз дуже време понављају.“ Тврђење је за Ле Бона уско повезано са илузијама, јер тврдње које се износе гомила су слабо (или уопште нису) елабориране. Много ће бољи ефекат имати пароле које више делују као слике, него као речи, те је ту изражена аргументативност чак и штетна, јер би говорник остао несхаћен или схваћен код јако малог броја људи.

Да би се одређена мисао усталила у умовима људи, њу је неопходно понављати. Позната је изрека да хиљаду пута поновљена лаж постаје истина. Духовна зараза се може посматрати и као социјални инжењеринг, она је како смо, видели, индиректна и полаганија. На њу највише утичу штампа и књиге. „За познавање осетљивости једне епохе, као и њених промена, довољно је познавати само њена дела, нарочито уметничка и литерарна.“ Ле Бон је сматрао да духовну заразу најбоље преносе људи са престижом. Тако је данас могуће видети у медијима извесно позивање на тзв. струку и често у јавним круговима уопште нема дискусије и дијалога у оквиру претресања и преиспитивања одређених етаблираних чињеница. То нас упућује на својеврсни догматизам у науци и појаву када наука постаје религија. Тиме би се могао објаснити модерни дадаизам у уметности (негација свега и свачега) када сатанистички перформанс постаје дело узвишеног квалитета или просто субверзивна активност штампе у циљу ширења неморала или панике. Тако се мења сензибилитет човека, он се стално анестезира, инфантилизује и пацификује да би се тако етички кодекс, вековима изграђиван прадедовском традицјом, потпуно каналисао у анималистичко-нихилистичком смеру.

Вековно ропство под Турцима је у великој мери утицало и на формирање нових врлина и мана код српског народа. Освајач или колонизатор је поред своје културе доносио и свој етнопсихолошки сентимент. Срби као потлачено становништво су развили тзв. рајински менталитет. „Вековна турска владавина имала је још један други утицај. Она је утиснула балканским народима црте „раје”, особине потиштене класе; тиме је створила велики број нарочитих моралних особина. Још се код свих балканских народа наилази на турске или оријенталне моралне типове, од имитације пашама и беговима. Има и иначе доста турских појмова и турских начина, поглавито у варошима.“ Јован Цвијић уочава и појаву тзв. моралне мимикрије: „Од многобројних рајинских особина централног типа највише падају у очи оне особине које потичу од моралне мимикрије. Под тим разумемо утицај суровости и насиља господара на менталитет овога становништва или и последице подражавања овим господарима. Послушност и напор робова да се угоди жељама и укусу господара били су главни чиниоци овога преображаја. Предосећајући шта се од њих очекује и шта је за њих било корисно да чине у свакој појединој прилици, чифчије или кметови су у себи стварали рајинску душу, тј. постали су потиштена и потчињена бића. Морална мимикрија се развила по свима областима централног типа, нарочито у неким котлинама где становници живе у додиру с Арбанасима. Први је знак мимикрије у овим областима био примање арбанашког одела. Затим је дошло усвајање њихових покрета, понашања и самог језика, тако да се на путу и на тргу нису могли разликовати Срби од Арбанаса. Ако непознат човек дође у кућу метохиског Србина, овај ће почети са њим говор арбанашки, да не би одао своје порекло. Али ће онај који зна за ову навику лако познати, да ли је ушао код Србина, макар то било и по очуваној старој женској народној ношњи. Неки метохиски Срби су се у свему арбанашкоме били дотле дотерали и извештили, да су могли бити примљени и преноћити у арбанашкој кући и да Арбанаси нису ни слутили, да су примили Србина. Овом спољном мимикријом становништво се чувало од мучења и насиља. Од моралних особина се услед мимикрије најпре развије понизност према беговима, према насилницима, према свима мухамеданцима, једном речи према свима који нису раја. Раја се све више навикава на то да је нижа, ропска класа која има да се улагује и да се клања, да би се умилила господару. Ови људи постају притуљени, скривени, неповерљиви и подмукли; навикну се на претварање и на подлост, јер им то помаже да могу живети и да се сачувају од насиља. Чивчије се навикну да варају свога агу и да поткрадају трећину или четвртину од земљорадничког приноса која њему припада. Морална мимикрија се нарочито развила у неким варошима, које су биле под силним утицајем арбанашког насиља и безвлашћа, као нпр. у Ђаковици и у Дебру. Пошто је примило све што је турско и арбанашко осим вере, српско је становништво било сведено на праве парије.

Срби нису смели без Арбанаса излазити из вароши, нису могли имати своје њиве и винограде, ни боље куће и дућане; нису смели носити боље одело и могли су се бавити само нижим занатима којима се Турци и Арбанаси нису хтели бавити, као што су ковачки, грнчарски, зидарски, ужарски, опанчарски и свећарски (мумџиски).“ Срби нису никада заборавили косовски завет, те се временом под турском окупацијом развио и фатализам о коме говоримо.Судбинска предетерминација је на практичком плану условила прагматизам и лукавство, те се данас не баш тако ретко може чути девиза: „Снашао се“. Но, народ је српски преживео због своје изразите духовности која га је и заклела на устанак против Турака у Марићевића јарузи. Та мистичка логика која твори српску духовност, једна од неколико врсти логика које Ле Бон користи у својим научним класификацијама (мистичка, афективна, рационална и колективна као најважније), означа процену опажајног кроз дејство неких мистичких сила. Вредан поглед на ову материју код Срба нам нуди доктор филозофије Душан Недељковић у свом делу „Динарски психички тип и основне етнопсихолошке одлике Јужносрбијанаца“ у поглављу „ „Мистичка основа“ душевног живота и „мистичка логика“ у разумевању“: „Као седму основну психичку одлику динарског типа Цвијић је назначио „le fonds mystique“, душевну наклоњеност мистици, „мистичкој логици“ у разумевању свега. Верују у урокљиво око, „лошо око“, пресна вода, „лошотије“ могу да улазе у људе и жене и чине зла. Све су то бића са којима Јужносрбијанци непрестано рачунају, од којих се бране разним враџбинама и лече се, ако у њих уђу, разним мистичним средствима. Све има своје мистично значење, ако се пас протегне, ако заурла, ако је певац на прагу или после вечере кукурикне, ако уво зуји, око заигра, длан засврби, ако ватра цичи, ако се у сну види ово или оно, итд. Неке жене ушивају у своје хаљине јаја или бар меса од видре. И ова „мистична логика“ је једини начин схватања и разумевања за Јужносрбијанце свега онога што им изгледа да не зависи од њихове воље и енергије. Све елементарно и природно (рођење, живот, болест, киша, суша, град, рат, смрт, итд.) дешава се онако како К`смет, (судбина, срећа), како је Бог досудио и ништа се ту не може изменити. Зато Јужносрбијанци и верују да се умире само онда кад „е дошел час на умирачка“, верују да се не умире од болест или од куршума већ увек само „от Господ“, „от дедо Бог“, „от Бог крвник“.

Бог или к`смет свим управља, животом и смрћу, и то по реду којег је он унапред одредио. Овај дубоки поетски мистицизам, инспирисао је Јужносрбијанце за најлепше њихове песме“ Српски фатализам би овде имао своје исходиште и у метафизичком, поред социолошких разлога које смо навели у погледу окупације под Турцима. Тиме бисмо тежиште фатализма преместили у хришћанску област покајања и деградацијадруштвене стварности би се објашњавала одсуством покајања. Но, у технократско-секуларизованим свету 21. века термин „покајање“ би могао звучати одвише апстрактно по многе, посебно из разлога, јер је црква изгубила престиж. Аутор овог огледа би себи допустио субјективност по овом питању и предложио интроспекцију као почетни стадијум до постизања хришћанског преумљења. Иван Иљин, руски религиозни филозоф, је ту говорио о духовној обнови. „”Наше време ни у чему толико не оскудева колико у духовној очигледности. Јер “залутасмо” и “траг” нам се не види. Али траг који води духовној обнови и препороду треба наћи и могуће га је наћи. На једини начин који је уопште дат човеку: удубљивањем у себе. Не у свој лични, чисто субјективни живот, у своја колебљива, беспредметна “расположења”, у испразну, свадљиву и депримирајућу рефлексију. Већ у свој надлични, предметно-садржајни, духовни посед. Нека он буде мален, нека буде попут искре. Али, већ је у искрисадржана снага искрености јер је искра прашаквечног, божанственог пламена“. 20. век је био век разноразних метаморфоза и ерупција, те су и такви умови на свет доносили аутентичне приповести. Један од њих је и Ото Вајнингер (1880-1903) који у свом капиталном делу „Пол и карактер“ (1903) промишља сложене феномене на онтолошко-етичком плану. „Вајнингер је веома занимљив и када размишља о болестима и психотерапији. Свака болест је за Вајнингера кривица и казна, и свака има свог психичког узрока. Има нешто неморално, што ће рећи несвесно што води болести, отуд су можда све болести тровања, при чему души недостаје храбрости да подигне отров до свести и тамо га у борби учини нешкодљивим; само због овог недостатка храбрости отров делује и даље у телу. Човек би морао сам, својом вољом, да уме да се излечи. Отуд сва медицина тежи психијатрији и даље, дужебрижништву. Оздравити значи, поново се повезати са Целином, јер болест означава усамљеност.“

Срби су одувек имали и занимљив однос према својим вођама. Одређени научници, попут неуропсихијатра и универзитетског професора, проф. др Јована Марића, су у овом контексту правили дихотомију на две фазе развоја личности: на аналну и едипалну фазу. Анална фаза развоја личности би подразумевала оне црте личности које би се односиле на начело ауторитета и спољашњи притисак. У овом стадијуму би се већ изнијансирале одређене детерминанте које би на крају показале да ли ће неко бити комформиста или ће се противити ауторитету. Марић ту у први план ставља родитељске захтеве у погледу детиње хигијене и детиње реаговање на све то. Фројд је на духовит начин говорио да ће се поштовање одређених социјалних правила и норми (па самим тим и респект према ауторитету) видети онда када дете буде стављено први пут на ношу. „Однос према ауторитету и поштовање његових наредби формира се у аналном стадијуму, али и у фалусном (однос према оцу као прототипу ауторитета). Ми ту имамо амбивалентан став- максимално поштујемо наредбе (дете на ноши), али се и значајно бунимо (несташлуци, забушавање, „швиндловање“, жеља да се уради нешто иза леђа ауторитету, да се превари други и тако надмудри). Стално смо у крајностима. Као да нема средине, тј. нормалног понашања: или је у питању сервилност према главном, према вођи или се ради о побуни односно жестоком отпору у односу на лице са ауторитетом. А управо тако се и описује у уџбеницима анални карактер: или ће бити конформиста и максимално поштовати јачег од себе или ће стално бити у отпору према јачем.“ Професор Марић каже да Срби воле јаке вође, али да се то код нас посебно укоренило, од Душана Силног, преко Карађорђа, Милоша Обреновића, регента Александра Карађорђевића и на крају Јосипа Броза. Комунистичка епоха је донела и обрачун са тзв. народним непријатељима, позната је нпр. епизода на Кочевском рогу. Комунисти су становништву улили страх и трепет од њих,сродници одређених породица су или убијани или затварани на Голом отоку, тако да се и ту развио поданички менталитет са девизом „Ћути, може и горе, од тога се губи глава, не можеш против власти“. Јосип Броз Тито је развио преко медија и пропаганде сопствену аристократизацију, те Марић са правом констатује да је он био „велики тата“ , „заштитник“, „највећи син Југославије“ и сви су се осећали као мала деца наспрам брижног оца који се брине о сваком сегменту њиховог живота. „Позиција детета оставља јединку у презаштићеном положају (нажалост и инфантилном!). Будући да је та позиција детета у нас исувише дуго трајала – 40 година – оставила је несумњив траг у нашој карактерној модификацији. Када је Тито умро сви смо плакали, јер је умро део наше привидне супериорности. Када се Тито руковао са свим оним краљевима и државницима, када је ноншталантно, државнички искусно и урођено супериорно, примао све светске великодостојнике и личности од угледа – сви смо се ми помало, такође руковали са њима, сви смо расли од задовољства и самоуважавања и осећали смо се поносним и значајним“.

Едипална фаза би означавала приснији, интимнији однос са „људима из наше породице“. И дуго након смрти Броза, комунистичког „есхатолога“, „оца“, јавио се страх од детитоизације, иако су на видело излазили злочини и ужасне прикривања из тог периода. „Срби као да воле своје тиранине. Ми то оцеубиство очигледно нисмо завршили. Нисмо одрасли. Очигледно је да волимо своје тиранине (наравно, и мрзимо, али амбиваленција је неспорна). Има ту и мазохистичког уживања, тако да је за нас Србе типично да актуелни властодржац никада нема довољно садизма колико Срби имају мазохизма да све то отрпе и издрже (чак у томе и уживају!?). Увек смо имали вође које су биле сурове, али ми смо их обожавали. И када је краљ Александар убијен сви су плакали, баш као и за време Титове сахране. Ми смо стално имали борбу са оцем, али га, изгледа, никад до краја нисмо победили. И када се деси то оцеубиство, а и тога је било у нашој историји, убица постаје тиранин и опет се круг обнавља. Тако се прича о оцеубиству увек актуелизује“

Један од пресуднијих и трагичнијих догађаја по српски народ јесте свакако Мајски преврат (1903) када су на један ритуалан начин убијени краљ Александар и краљица Драга Обреновић. Тај догађај није ни до сада темељно и конструктивно истражен у нашој историографији, те су одређени актери регицида, попут Драгутина Димитријевића Аписа и Војислава Танкосића, касније естетизацијом добили ореол националних хероја (чак постоји и песма о Танкосићу као ратном хероју). Српски народ ни до сада није успео да сазна шта се тог 29. маја тачно десило, јер су сами подаци били контрадикторни, непотпуни и логички неповезани. Обично се говори о верзији по којој су официри, незадовољни женидбом краља Александра са грађанком и женом „сумњивог“ морала Драгом Машин, одлучили да убију исте и патриотски врате земљи некадашњи сјај и углед, тако што ће уклонити тиранина и његову „милосницу“. Но, као и у свим другим заверама, и овде је крупни „филантропски“ капитал одиграо своју улогу. Ђорђе Вајферт, богати индустријалац јеврејског порекла и поглавар масонске ложе „Побратим“ (1890), је према подацима које је вођа антизавереника Милан Новаковић (касније убијен у затвору) добио од свог „класног друга и активног завереника“ Драгомира Стојановића, је дао тадашњих 50 000 динара као награду породицама евентуално погинулих официра приликом извршења пуча. Такође, богати београдски трговац и масон, Никола Хаџи-Тома, је према казивању адвоката Алексе Новаковића, издвојио из своје „дубоке кесе“ по 50 000 динара двојици завереника, потпуковнику Михаилу Наумовићу и капетану Љуби Костићу. Обојица су били блиски краљу, Наумовић је био краљев ордонанс, а капетан Костић командант чете краљевске гарде. Занимљиво је да поменемо и сведочанство генерала Јована Белимарковића који се тај дан требао састати са краљицом Драгом, али до тог сусрета никад није дошло. У његову кућу те вечери су дошли један поручник и три гардиста са претњом да остане миран или да буде убијен. Генералова прича коју је испричао Милану Антићу, начелнику Министарства привреде, је посебна сама по себи, јер обелодањује порекло учесника преврата: „Мојој старој души остаје у овој несрећи то задовољство, да Срби нису убили краља Александра и краљицу Драгу, већ је то Никола Хаџи Тома Цинцарин. Солар је такође Цинцар по оцу, а мати му је Швабица. П. Мишић и Генчић Бугари су, Атанацковић је Влах, Машин Чех, а Алекса Новаковић Чивутин по оцу, говоре и за Авакумовића, али је то ђубре, о њему не треба ни говорити.“ Као да сам чин убиства није био довољно ужасан са пражњењем револвера, убадањем сабљама у мртва тела и бацањем у двориште Конака, већ се у двору приступило и једној нечувеној пљачки. Мајор Добривоје Р. Лазаревић је те ноћи био очевидац свега и казује нам о размерама тог пљачкашког похода у унутрашњности краљевског здања. „ Шта је све тог јутра украдено из двора? Тешко је све, до детаља побројати. У осталом, то су завереници, непосредно иза догађаја причали, али према ономе, што се позитивно зна, тога јутра украдено је из двора: краљев златан часовник; краљичин златан часовник у брилијантима; краљева 3 прстена у крупним брилијантима; краљичино прстење у брилијантима; краљева сабља и декорације у скупоценом камењу; краљичина дијадема; краљева брилијантска дугмета за манжетне; краљичино властелинско одело; Велики број краљевих ситнијих накита, као што су: цвикер, новчаници, порт-монеи итд…сав новац у готовини, што га је било у двору: цени се на 25.000 динара; Масу драгоцености и реликвија; краљево оружје ловачко; краљеве, коње, кола, одело итд…Скупоцено Мирослављево јеванђеље, чија вредност премаша 1.000.000 динара; Разне краљичине наките; 17 котарица дворске архиве, коју су завереници делом уништили а делом сакрили, јер је она махом документовала радикалску неисправност. Вредност покрадених ствари тог јутра у двору цени се на 3.000 000 динара! Само ова је сума и сувише мала, то се даје видети и по оним завереничким кућама на Грантовцу, које изникоше као из воде, после 29-тог маја.“ Одмах након преврата, формирана је прелазна Влада која вануставно бира новог краља, те се тиме стварају две Скупштине и Србија увелико улази у вануставно-анархични период у којем ће преторијанско-завереничка клика и самом будућем краљу Петру Карађорђевићу командовати.

Према Уставу, новог владаоца бира Велика Народна Скупштина која је распуштена, а на Карађорђевиће је сходно Уставу из 1869. године бачено народно проклетство, те они немају право на наследство. Народу је требало пласирати улепшану лаж са примесом патриотизма и великог националног подухвата. „По извршеном догађају, војска је цвећем окићена, варош украшена тробојкама, пило се, певало и веселило; али само код завереника и надлештава, које су завереници у своје руке узели. Док су млађи завереници и по десети пут препричавали своја херојска дела, обмањујући лаковерни свет о њима, који их је слушао пажљиво, јер истину да речемо, наш народ воли сензације, да о њима слуша, и да их до детаља зна. А завереници су, својом нескромношћу, давали томе народу, оно, што је волео, па су још при томе, своје подвиге гарнирали и самохвалисањем и најфантастичнијим лажама. Ђенерал Јова Атанацковић, диктира мени, јер су ме скоро угурали ту, да не стојим „беспослен“, ову лажну депешу: Командантима дивизија, Ниш Крагујевац, Зајечар, Ваљево…Ноћас у међусобној распри. Краљ и краљица изазвали су метеж, у коме су и трупе учествовале.У томе метежу обоје су погинули….Кад смо својим рођеним очима видели, како ти варвари избацише мртва тела краљевског пара, кроз прозор, оне крунисане главе, којима се је, до јуче цео српски народ клањао, кад смо својим рођеним ушима чули војну музику, како онога јутра свира улицама веселе маршеве, кад смо видели, да је српска војска окићена цвећем, баш као да се из рата враћа, у коме је непријатеља победила и пожњела највеће успехе уз добоше у војне трубе, улицама гордо корача, кад се грађани натерују да у место знакова жалости истакну народне тробојке, кад је све живо почело, па и оно што је јуче од тога краља живело, почело противу њега невероватно подлачки да говори и пише, још тада велим, ја сам био на чисто, да је Србији одзвонило, и да ће нас Европа ставити у ред највећих дивљака, јер епилог овом крвавом догађају, можда више но све остало карактерише културност српског, који ипак сав није такав.“ Када је један од завереника обавестио инжењеријског пуковника и министра грађевине у пензији, Светозара Станковића, а који је био укључен у заверу, да је питање владаоца решено у корист Петра Карађорђевића, он је рекао: „Е, децо, обрасте бостан! Имаћете да ратујете докле год та династија буде на престолу.“ Тада је било јасно да је институција монарха у Србији заувек измењена. Као што је то искрено рекао касније и напредњачки првак Павле Маринковић у Скупштини: „После 29. маја, дана када је Србија видела да је један владар (па ма какав он био), полетео главачке кроз прозор, са неприкосновеношћу и престижом монарховим је свршено….и да монархија у Србији живи још 1000 година, владар не може више достићи ранији престиж.“ Србија тиме улази у ратну психозу, милитаризам „Црне руке“ повлачи земљу у једно стање хистерије и мислиоцима попут филозофа Владимира Вујића није преостало ништа друго него да кажу: „Као да се сада спремају покољења не за песму но за – кланице, и то за туђ рачун“ Стаљин је имао обичај да каже: „Смрт једног човека је трагедија, а смрт милиона статистика“. Нажалост, 28 посто погинулог становништва Србије у Великом рату, 1300 каплара који су требали да буду млађи неимари интелектуализма у Србији, су нуспродукт (пука статистика изведена из претходног каузалитета) београдске трагедије из 1903. године када су „сливнички хероји“ искасапили голоруког кратковидог човека и жену. И све то је имало ознаку српског бунта, нашег аутентичног слободарског порива, али токови новца и порекло главних виновника нам показују да је историја мало више од естетизоване драмске радње у којој Агамемнон и Менелај нападају Троју само због Парисове отмице Јелене и повређеног мушког поноса.

Бесмисао фатализма се огледа у чињеници да народ није никада имао велику улогу приликом померања историјских „тектонских плоча“. Аутор се искрено нада да ће овај чланак бити на ползу српском народу и да ћемо сви заједно коначно именовати праве кривце. Јер како је говорио филозоф Николај Берђајев, ко воли историју, воли и Цркву. Нека нам прошлост наших неправедно пострадалих предака послужи као оријентир у будућности да не понављамо њихове грешке и кривимо себе, јер је неко одлучио да ми морамо у рат или у нешто друго штетно по нас. Црква нас учи да се сабирамо, а не да се расипамо. Филарет Московски је говорио да треба праштати непријатељима својим, а непријатеље отачаства сатирати. Теофан Затворник нам поручује да не слушамо власти које не раде по Божијем закону и да самим тим чином послушања прихватамо свесно или несвесно дух антихриста (без обзира на време његовог доласка). Излаз из фатализма није романтизована пседуостварност, већ пре свега, етичко самопоштовање које проистиче из тога да човек сам постане закон (самообавезивање о којем говори Иван Иљин) и да конзервира здраво ткиво, тј. наслеђе од предака.Одговорно-трезвеноумном кодексу категоричког императива нужно је супротставити декадентизам и релативизам модерне епохе, јер „ужас декандетизма, његова аутентична трагедија јесте у губитку осећања и свести о реалностима, у крајњем антиреализму. Декадентизам јесте одраз илузорности бића. Стога, не без основа, декадентизам називају неоромантизмом: у њему постоји жудња за бићем, али нема реалности бића. У декадентским доживљајима личност се распада на низ тренутака, на нестварна, фрагментарна стања, губи се центар личности и органска, везивна нит живота. Изгубивши самоосећање и самосвест личности, декадентизам самим тим губи осећај и спознају свих реалности света, свих објективних различитости бића.“ „Моја је освета, ја ћу вратити“, јер „ја сам пут и истина и живот“. Нека нам ово буде максима којом ћемо обуздавати Робеспјера, Раскољникова или Аписа у себи или следити такве духове у стварности који нас воде путем погибли и развијања нашег „стокхолмског синдрома“ према њима…..

Срђан Поповић / Васељенска