ШМЕМАН И ЈА: ЛИЧНИ РАЗЛОЗИ

ШМЕМАН КАКВОГ САМ ВОЛЕО

Када ме је неко недавно питао које су књиге у “формативном периоду“, када сам имао двадесетак година, пресудно утицале на обликовање мог схватања света, без оклевања сам рекао: „Смисао љубави“ Владимира Соловјова, „Самоспознаја“ Николаја Берђајева и „Казивања једног боготражитеља свом духовном оцу“. Биле су то књиге преко којих сам пришао православој вери. Соловјов је о љубави говорио из перпесктиве „хришћанског платонизма“, али радикално захтевно – треба себе надићи, изаћи из окова плотског и чулног; Берђајев је показивао како се, ако си хришћанин, можеш суочити и са шефом ЧЕКЕ, Ђержћинским, а да се не одрекнеш себе; анонимлни руски путник – поклоник показао је како остати у умно – срдачној молитви Исусу као кући свог бића. Те три књиге, купљене у Загребу пред крај војног рока 1989. године, окренуле су ме вери Христовој,  и ја сам, по по повратку из војске, постао православни Србин.

Касније, наравно, напуштам становишта Соловјова и Берђајева, и видим гностичка ограничења првог и самовољну хетеродоксију другог. Али, не могу да заборавим – Соловјов и Берђајев су били печати моје потраге за смислом, који је Смисао – Христос Богочовек.

Сада, када пишем низ текстова који се баве проблематиком покренутом у делу протојереја Александра Шмемана, не могу да заборавим колико ми је значила његова књига „За живот света“, када сам се укорењивао у хришћанском животу. Ту сам први пут прочитао да је Бог човека створио као свештеника који треба да му приноси службу у име свих и за све, и да је човек оно чиме се храни  – нахрањен Христом, постаје христоносац. Света Литургија је средиште света. Све друге Свете Тајне извиру и увиру из Литургије и у Литургију. Венци који се стављају на главу брачницима сведочење су царског достојанства мужа и жене, али и њиховог сведочанског живота, који је мучеништво вечности ради. Шмеман је писао лепо, јасно, као човек који верује у оно што каже. И ја сам му благодаран за све што ми је, овом и другим својим књигама, подарио.

Читајући Шмемана, сретао сам са реченицама које су ме уверавале да је реч о човеку коме је евхаристијски поглед на свет насушна потреба:“Евхаристија је стање савршеног човека. Евхаристија је рајски живот. Евхаристија је једини, прави и потпуни одговор човека на Божије старање, искупљење и дар небески. Но, овај савршени човек који стоји пред Богом је – Христос. Само у Њему било је испуњено и враћено небу све што је Бог дао човеку. Он је једино савршено евхаристијско биће, Он је Евхаристија света. Међутим, морамо бити свесни да је баш овај увод, ово дело, ове речи, овај чин благодарења оно што стварно чини могућим све што потом следи. Евхаристија Христа и Христос као Евхаристија јесте пролаз којим се стиже до трпезе у Царству Божијем. То је оно што нас уздиже у небо и чини нас учесни­цима божанске хране. Евхаристија је захвалност и слављење, односно основни облик и садржина новог живота који нам је Бог даровао када нас је у Христу са собом помирио. Помирење, опроштај, сила живота – све ово има сврху и пуноћу у новом стању бића, а овај нови стил живота, који је Евхаристија, једи­ни је прави живот створења са Богом и у Богу, једина права веза између Бога и света.“

Основна човекова туга, по Шмеману, потиче из доживљаја пролазности и трулежности свега, и он веома рано почиње да је осећа, тражећи начин да надиђе сопствену ограниченост. Једино доба кад те туге скоро да и нема јесте детињство:“Да, човек за ту тугу не зна само у детињству, но управо се због тога човек и сећа детињства као једног непрекидног празника, чак и ако је то детињство било проживљено у сенци сиромаштва. Човек управо и почиње да одраста тако што у њему почиње да замире та празничност детињства, што у њему почиње да се гаси то детиње и радосно осећање живота – живота као отвореног прозора у радосно пролећно јутро, живота као безброја могућности отворених пред човеком – уступајући, мало по мало, место осећању живота као тамнице и затвора.“

Шмеман је, новембра 1983, одржао своју последњу, предсмртну беседу:“Свако ко је кадар за благодарење, кадар је за спасење и вечну радост. Благодарим Ти, Господе, што си прихватио ову Евхаристију, која се приноси Светој Тројици – Оцу, Сину и Духу Светоме, и која је преиспунила срца наша радошћу, миром и праведношћу у Духу Светоме! Благодарим Ти, Господе, што си нам открио Себе и даровао нам да предокушамо од Царства Твога! Благодарим Ти, Господе, што си нас сјединио једне са другима у служењу Теби и Твојој Светој Цркви! Благодарим Ти, Господе, што си нам помогао да превладамо све тешкоће, напетости, страсти и искушења, и што си обновио мир, узајамну љубав и радост у учествовању у заједничењу Духа Светога! Благодарим Ти, Господе, за послата нам страдања, јер нас она очишћују од себичности и подсећају нас на оно што је једино потребно – на Царство Твоје вечно! Благодарим Ти, Господе, што си нам даровао ову земљу где смо слободни да Те поштујемо као Бога! Благодарим Ти, Господе, за ову школу у којој се прославља Име Божије! Благодарим Ти, Господе, за наше породице, за мужеве и жене, и нарочито за дечицу која нас уче како да прослављамо Твоје Свето Име, у радости, кретању и светоме жагору! Благодарим Ти, Господе, за све и за сва! Велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја и нема речи достојне да опева сва чудеса Твоја! Господе, добро нам је овде бити! Амин!“

Човек који се овако растајао од света веровао је у Христа искрено и одано.

То није спорно.

Спорно је, међутим, када се дело Александра Шмемана узводи у ранг светоотачког богословља, и кад се, на основу његових теза, за које ни сам није био сигуран колико су увек исправне, спроводи литургијска реформа.

Шмеман је самосвојни мислилац и значајна фигура хришћанског 20. века. Ипак, и баш због тога, он заслужује много озбиљнију пажњу кад је његово дело у питању, нарочито пошто се то дело, и код нас и у свету, користи да би се Шмеманова теологија, пре свега она литургијска, узела као коначна мера и провера светоотачког предања. А на то не можемо пристати – како због отачког наслеђа, тако и због самог Шмемана.

Нарочито је то важно због чињенице да се литургијски реформатори стално позивају на Шмеманово дело.

О ЧЕМУ САМ МИСЛИО НА ЛИТУРГИЈИ

Док сам прилазио Цркви ( а било је то давне 1989, када сам, како рекох, имао двадесет година живота ), нисам НИКАДА ни помислио да бих се могао бавити темом богослужења, јер нисам ни слутио да ће тако нешто икада бити потребно – ни мени самом, а ни другима у градини Светог Саве. На Литургију сам ишао и Богу се обраћао како сам знао и умео, упознавши основна значења символа у најсветијој Служби наше Цркве. Учио сам, спонтано, црквенословенски да бих разумео дивне богослужбене песме. Сва духовна литература јасно ме је упућивала на то како се треба молити на Литургији, спајајући лично и саборно начело. Ево једног примера оне врсте литературе коју сам читао да бих појмио шта се збива за време евхаристијског сабрања.

Свети свештеномученик Серафим ( Звездински ), пострадао од комуниста у доба Совјетије, саветује хришћане како да се моле док свештеник служи Оцу кроз Христа у Духу Светоме: „Да бисте лакше или сабраније одстојали Литургију трудите се да се молите овако: за време часова помињите упокојене и живе. Ово помињање ће се узнети с помињањем свештенослужитеља к небесима и даће велику радост душама помињаних. Овде нема значаја да ли их помињеш у олтару поред жртвеника или поред олтарских двери, или усред храма, свеједно, Господ ће свугде чути. Када почиње Литургија речима: „Благословено Царство” – помоли се да и тебе Господ удостоји Царства небеског. За време прве мирне јектеније помоли се да ти Господ да Свој мир на данашњи дан.

Ништа тако благотворно не делује на душу као стање мира и непријатељу нашег спасења оно је нарочито мрско, он на све могуће начине хоће да га наруши, да изведе човека из мирног стања, да га уведе у свађе, раздражљивост, злобу, бес и роптање. Зато, молећи се да ти Бог пошаље мир у душу, осећај се као дашчица услед побеснелих таласа, осећај своју беспомоћност и моли помоћ од Господа.

Затим се поју антифони, за то време свештенослужитељ чита молитве о очувању Цркве и ти се такође помоли за исто, такође да Господ избави место у којем живиш од неверја, јереси и раздора. Пре Малог входа чита свештенослужитељ молитву која садржи речи: „Учини да с нашим входом буде вход светих анђела, који с нама служе и с нама славослове Твоју благост”. У то време храм се испуњује безбројним мноштвом анђела. И ти се помоли твом анђелу чувару да стане крај тебе и да се помоли с тобом: „Свети анђелу чувару, помилуј ме и посети ме”.

За време читање апостолске посланице и Јеванђеља анђели невидљиво за нас пале безбројно мноштво свећа. Свештенослужитељ чита молитву: „Запали у срцима нашим, човекољубиви Владико, бесмртну светлост Твога богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели Твоје јеванђелске проповеди”. У то време се помоли да и теби Господ пошаље Своју божанску светлост и да она засија у твом срцу.

Следи сугуба јектенија, када на сваку молбу хор поје „Господе, помилуј” три пута. Та јектенија представља сав земаљски живот Господа када су за Њим ишле гомиле народа с вапајима: „Помилуј нас”. Нека ти пред очима прођу сви: и Хананејка, и слепац и губавац – и свом душом припадни Господу, осећај се губавим, бесомучним и слепим. Ухвати се у мислима за крајеве ризе Господње и моли за помиловање. Ту је добро пасти ничице пред иконом. Возглас после јектеније даје наду да ће услишити Господ твој вапај по великој милости Својој: „Јер си милостив и човекољубив Бог и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу…” За време јектеније за оглашене помоли се за невернике. Можда имаш рођаке и познанике који су неверници. Помоли се да им се Господ смилује и просветли њихове душе светлошћу вере. Затим захвали Господу за то што се ти сам по Његовом промислу налазиш међу вернима.

Херувимска песма је мољење Господа у Гетсиманском врту. Овде замисли пред собом цео Гетсимански подвиг Господа, Његову молитву све до крвавог зноја, Његова страдања за грехе људи. Сети се да си прошао пред очима Господњим са свим својим падовима и гресима. Осети да је за тебе пострадао Господ оне ноћи. Нарочито спознај потпуну своју недостојност – чиме ћеш платити Господу за све оно што ти је учињено – и моли Га да те помилује. Као што је Господ Сам био послушан вољи Оца Својег, тако се и ти сада препусти вољи Господњој и одлучи се да стрпљиво носиш крст који ти је послао.

За време Великог входа, који представља распеће Господње, замоли Га да и тебе помене у Царству Своме. На возглас: „Мир свима”, који приказује улазак Господа у ад ради спасења упокојених и оних који су се налазили тамо пре Његовог доласка, помоли се овако: „Уђи, Господе, у пакао душе моје и спаси ме”. Када чујеш возглас: „Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали”, помоли се да Господ стави у тебе свету љубав да љубиш све, нарочито оне које не волиш и вређаш, и оне који тебе вређају и не воле.

Након возгласа: „Стојмо смерно, стојмо са страхом…” – помоли се да Господ стави у тебе страх Свој да би увек имао на уму присуство Господа. Након возгласа: „Заблагодаримо Господу” – нарочито заблагодари.

У то време свештенослужитељ чита молитву где се помињу сва доброчинства Господња према људима и благодари за њих и за Литургију коју служи. Свако мора да за то благодари, нарочито за оно што је Господ дао лично њему и каквим га је милостима обасуо. За време „Тебе појемо” треба спомињати грехе своје, нарочито тешке, и молити опроштај за њих од Господа. Ако тако одстојиш Литургију са свом пажњом и усрдношћу, сигурно ћеш стећи корист“.

Текст Светог Серафима управо изражава оно што сам, макар и недовољно свесно, осећао и доживљавао у дане кад сам Литургији присуствовао не знајући за теологе који би хтели  да је реформишу. Борба против помисли у току службе, труд усмерен на савладавње дремљивости, избегавање загледања у то ко долази и одлази из храма, каткад су, милошћу Божјом, бивали благословени, па ми је срце осењивала, макар и најмања, благодат, сведочећи да је наша отаџбина и очевина у Царству Његовом, и да ћемо се, ако не отпаднемо од Христа, тамо заувек сјединити са Богом и једни са другима.

И шта ту има да се истражује и испитује? Дата нам је служба да се радујемо и веселимо, јер на њој тајанствено изображавамо херувиме ( сећам се колико ми је користио превод текста оца Павла Флоренског о значењу Херувимске песме у Литургији; схватао сам какав је наш призив, ако нас је Господ тако удостојио – да херувиме изобразимо док се Њему Жртва приноси и док је Он сам приноси).

ЧИМЕ САМ СЕ БАВИО КРАЈЕМ 20. ВЕКА

Деведесетих година 20. века бавио сам се  апологетиком, одбраном православне вере од насртаја лажних учења и кривотворина. Почев од сектологије до екуменизма, ствари су ми биле крајње јасне; све што покушава да замени Цркву, да буде њен сурогат, било да је реч о Њу Ејџу и далекоисточној мистици, било да је реч о папизму и  протестантској „теорији грана“, само је начин да се људи заведу и уклоне са пута спасења.

Писао сам и приређивео зборнике, предавао веронауку при цркви Светог Вазнесења у Чачку, обраћао се младима широм српских земаља, углавном као члан апологетске групе дивног проте Љубе Петровића: од приче о рок – музици, преко питања полности, до упозоравања да се чувају секти, осећао сам да је мој задатак борба са „спољним“ искушавањима наше вере и Предања…Ништа ми, док сам путовао с протом и његовом и мојом браћом, није било тешко, иако је у земљи било тешко. Изгледало је – све је у реду док је наша Црква јака и неустрашива, и док је воде јаки и неустрашиви вођи.

Свој рад у то доба ( а и данас )доживљавао сам онаквим какав је и био: читалац сам који има времена и снаге да чита више од других, па ми је задатак да свом роду пренесем оно што сам прочитао, да препричам, упутим на праве књиге и чврсте основе за даље размишљање и истраживање. Зато међу насловима које сам тада објавио има највише  зборника начињених од текстова разних аутора, а у „оригиналним“, мојим књигама налази се велики број обилних цитата. Бољи, паметнији, усредсређенији од мене заслужују да се њихов глас чисто и често чује.

Служио сам, дакле, као преносилац  туђе мудрости ( њен носилац нисам успевао да будем, јер сам хришћански подвиг поштовао више речју него делом ).  Стремећи ономе што је владика будимски Данило звао „ученост окађена светињом“, за свој мото узимао сам, православно прерађену, Доситејеву паролу:“Књиге, књиге, браћо, А И ЗВОНА  И ПРАПОРЦЕ !“ Треба нам и једно и друго – и светиња и знање, знање о светињи, које не иде без живота ( на жалост, често неуспешног, али се ваља трудити) по светињи.

НАВОДНО ЛАТИНСКО РОПСТВО

Средином прве деценије 21. века, приметио сам да се у Српској Цркви дешава нешто необично. Наиме, свуда је кренула доба о томе како је наше богослужење у доба турског ропства запало у „латинско ропство“, и како га треба вратити у првобитно хришћанско стање. На многим местима долазило је до промена у начину служења Свете Литургије и унутрашњег уређења храма: неки свештеници су за време служења држали отворен олтар, као да чинодејствују архијерејску литургију, и наглас су читали свештеничке молитве, за које у служебнику пише да се читају тихо.

Што је патријарх Павле, сјајни литурголог, бивао немоћнији, ситуација је постајала све напетија, бар кад је богослужење у питању;почеле су полемике и међу епископима,од којих су неки бранили предањско богослужење, а други их нападали, често се служећи јефтиним полемичким триковима.Осећао се недостатак ауторитета, попут владике шумадијског Саве.

Дуго сам чекао да се у причу о  литургијској реформи укључе учени, а Оцима одани, теолози. Није их било, осим ретко, тихо, себи у недра ( свака част проти Матеји Матејићу, и њему сличним старцима, који су имали храбрости ). Видевши да је реформа Литургије тема која се не може избећи,  почео сам, по мери својих снага, да се њоме бавим; прво, да бих промене које су наметане објаснио себи, али и браћи која су ми постављали питања. Набавио сам, помоћу Бога и добрих људи, обимну литературу и почео да читам…

КАКО ЈЕ РЕФОРМА ИШЛА НА ЗАПАДУ

Прво и основно што сам уочио – литургијска реформа у нас заснива се на  начелима на којима се заснивала и реформа латинске мисе која је спроведена после Другог ватиканског концила, завршеног 1965. године. Тој реформи код паписта претходио је период у коме су папе благосиљале своје верне да што чешће примају хостију – римокатоличко причешће, по могућству на свакој миси…Постепено је ишчезавала исповест. А онда, ишло је редом: часна трпеза изнета је пред верне, жупник се окренуо лицем народу а леђима олтару, уведен је народни језик уместо латинског, миса је скраћена на пола сата и мање, њени делови постали су „факултативни“ ( нови мисал имао је неколико „алтернативних верзија“ ), уведене су рок – гитаре и бубњеви и „мисе за младе“…Циљ је,званично, био –повратак раном хришћанству и настојање да се верници привуку у храм…Уместо тога, дошло је до радикалне секуларизације, тако да римокатолици у Европи и свету сада масовно продају своје храмове у које се усељавају чак и ресторани и трговине, а традиционалисти, попут кардинала Марсела Лефевра, напустили су званични римокатолицизам и основали своју заједнице.

Покушај претходног папе, Бенедикта Шеснаестог, да  процес реформе  заустави, показао се као неуспешан ( он је говорио да „литургија остаје литургија само док онај који је служи не може да манипулише њеним спољашњим елементима“ ); чим је Бенедикт дао оставку, папа Фрања, модерниста и глобалистички кловн, маскиран у сиромахољупца,  наредио је да се латинска миса, коју је претходни папа покушао да врати у ширу употребу, уклони из „постконцилске стварности“ римокатолицизма. Појавили су се, наиме, теолози који верују да је Литургија својеврсна рукотворина, која се вековима мењала у складу са људском вољом и намерама, па је то могуће чинити и данас: начитамо се извора и тумачења ( углавном протестантско – римокатоличких, од Григорија Дикса, преко Хуана Матеоса, до Роберта Тафта ), и „удри“, мењај, преобликуј, откривај „аутентичније“,“изворније“,„есхатолошкије“…

ДА ЛИ СУ СВЕТИ ОЦИ ТАКО МИСЛИЛИ

А светоотачки приступ није такав: он је изнад рационализма који „евхaристијско“ уздиже изнад „исцелитељског“, и сабрање „епи то авто“ аутономизује до самодовољности, заборављајући да је припрема за сабрање у Христу лични подвиг који, у Духу Светом,  бива и подвиг Цркве. Обожење појединца и узрастање црквене заједнице су двоједна стварност, која се у Литургији јасно види. Управо то значи да Литургија није статична: иако је њена самоистоветност     зачета у добу апостолском, Свети Оци, Духом обасјани, додавали су у њу, по надахнућу Свише, оно што ју је учинило стројном палатом Логоса у данашњој њеној красоти.

Мени је од почетка било јасно да тежња за избацивањем појединих делова Литургије, тобож заснована на некаквој „историјској науци“ ( а, како признаде римокатолички изучавалац источне Литургије, Роберт Тафт, „историчари су приповедачи“ ), није ништа друго до протестантски метод преупрошћавања, који се често допадао заговорницима литургијске реформе на Истоку.

Ево шта каже баш свештеник Александар Шмеман у свом дневнику:“Јуче смо ишли на сахрану Кит Валасовог оца. Лепа презвитеријанска служба. Две лепе химне ( Једна од њих је „Баш онакав какав јесам“). Празни зидови, нема службе, нема Литургије – изражена једноставност и огољеност. Наше сахране су пуне бриге за будући живот – „смилуј се, опрости, прими“…Овде потпуна вера у Божје обећање; не само вера у Бога већ поверење према Њему. Ове строге религије су створиле изузетан тип људи – смирених, чврсте воље, са самоконтролом у свему, укључујући и религију“ .

Огољеност као сведеност: протестантски идеал.

Али, то није православни идеал. Наша Литургија је сушто богатство – вечно у временом. И ту нема ситница и узгредица које би се олако могле одбацити.

РЕЦИМО, О ТРОПАРУ ТРЕЋЕГ ЧАСА

Чак и ствари које изгледају као ситнице нису у Литургију ушле случајно. Рецимо, тропар Трећег часа у свештеничке молитве током Анафоре унео је лично Свети Филотеј Цариградски, васељенски патријарх, ученик Светог Григорија Паламе и заштитник исихазма, а у Русију их је пренео његов ученик, Свети Кипријан, митрополит московски и све Русије ( пореклом, изгледа, Србин ). Тропар Трећег часа је унет да би се нагласила улога Духа Светог у претварању хлеба и вина у Тело и Крв Господњу,  јер су паписти, ти новоманихејски богомили ( како их назива Свети Симеон Солунски ), својом филиоквистичком јересју ниподашатавали Духа Божијег, тврдећи да се хлеб и вино на миси претварају речима установљења („Примите, једите“…“Пијте из ње сви“…)

Руски научник Уљанов, рецимо, о тропару Трећег часа у Анафори ( ако смо га већ поменули ) каже:“Подвлачећи ово истраживање, неопходно је још једном приметити да је за време митрополита Кипријана у руском богослужбеном поретку дошло до суштинских измена, чије порекло се налази у светогорском исихастичком предању о Светој Тројици. Тако је у епиклезу унет тропат Трећег часа, чији је циљ био наглашавање нарочите улоге Светога Духа, као и учешће читаве Свете Тројице у тајанству освештања Светих Дарова. Средишну улогу Светога Духа у тајни Евхаристије подвлаче речи свештеничког благослова на почетку Анафоре:“Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и ЗАЈЕДНИЦА Светога Духа да буде са свима вама“. У богословском делу Светог Филарета ( Дроздова ) „Расуђивање о времену претварања Светих Дарова“ непосредно се каже да се „призива Дух Свети као САВРШИТЕЉ ПРЕСУШТАСТВЉЕЊА“.

Литургијске измене Светог Кипријана у многоме су предодредиле даљи развој иконографије Свете Тројице, нераскидиво повезане са евхаристијском Тајном“ (види: Ульянов О. Г. Влияние Святой горы Афон на особенности почитания Святой Троицы при митрополите Киприане (к 600-летию преставления святителя) // Человек верующий в культуре Древней Руси. Материалы международной конференции СПбГУ 5–6 декабря 2005 г. Спб., 2005. Сс. 88–100 ).

ОБНОВЉЕНСТВО НИЈЕ ОБНОВА

На основу свега поменутог, писао сам, приређивао и објављивао књиге о Литургији. Оне се некима, који су сматрали да је време за ферорму ( под изговором „обнове“ ) нису свиђале. Било ми је тешко – зашто ја, лаик ( и као члан лаоса, и као човек без теолошке дипломе ) да се бавим таквим темама, а скоро нико од дипломираних теолога и доктора богословских наука да се не огласи устајући за Предање? Зар су само реформатори учени и начитани? Или „страх животу каља образ често“?

Код нас се стално причало о „литургијској обнови“, а ја сам пред собом видео реформу – преобликовање предањског богослужења. То ми је боло очи, јер сам осетио да није у складу са Светим Предањем. Свети Оци се никад нису бавили никаквом „обновом“, нити су, попут савремених литурголога, себи допуштали да истражују који су, тобож, „стални“, а који „променљиви“ делови богослужења. Они су их сагледавали као сталне и непроменљиве, настојећи да их протумаче, и ( а то и јесте најважније! ) увек спајали тумачење Литургије као саборног богочовечанског дела са указивањем на подвижнички пут         душе ка Христу.

Обнова у се у Светом Писму и Предању не везује ни за какву реформу, него за победу првославне вере после великих криза и искушења, попут иконоломства или антипаламизма.

КО ЗАИСТА РОБУЈЕ ЗАПАДУ

Православни су били оптужени за „западно ропство“ кад је Литургија у питању, а покрет „литургијске обнове“ је, гле чуда,потекао са Запада.

У Грчкој су, рецимо, братства „Зои“ и „Сотир“настала на основу утицаја протестантског пијетизма и језуитског активизма, како је о томе говорио владика Василије ( Кривошеин ). Њихов циљ је био да посусталу веру у грчком народу подигну кроз оснивање братских заједница, упрошћавање богослужења са нагласком на проповеди, харитативну делатност, чак оснивање неке врсте световних полумонашких заједница. Успели су да чак и једног свог човека, владику Јеронима, поставе, шездесетих година 20. века, за архиепископа атинског.

У Русији се идеја о „обнови“ јавила крајем 19. и почетком 20. века, под утицајем западне мистике ( Владимир Соловјов и мислиоци „руске ренесансе“, од Берђајева до Булгакова, опијали су се том мистиком, попут дела Јакоба Бемеа ).

Религиозна револуционарност ( у име слободе личности и социјалних реформи у складу са очекивањем онога што је Мерешковски звао „Трећим Заветом“) спојила се са левичарским друштвеним покретима, розенкројцерством и сличним појавама, и почетком 20. века имамо чувену групу „32-ојице“ петргоградских свештеника који траже реформе у Цркви, како у догамтској, тако и у канонској и богослужбеној области. Они су покушали ( хвала Богу, нису успели ) да на великом Сабору Руске Цркве 1917, када је изабран Свети Тихон Исповедник за патријарха, да наметну своје идеје, а онда су, уз помоћ бољшевика, направили „Живу Цркву“, чија је пракса тако слична пракси данашњих модерниста и реформиста ( ма колико се они љутили кад им се то каже ).

Сви савремени литургичари – реформатори са Истока ученици су западних литургичара – реформатора: од Григорија Дикса до Роберта Тафта.

То се може порицати, али је то сушта истина.

Тек кад се то има у виду, треба расправљати о „западном ропству“.

ШТА СУ РАДИЛИ РУСКИ ОБНОВЉЕНЦИ

Руски историчар Носов о обновљенцима каже следеће:“У програму црквених реформи, који је направила скупина свештенства и мирјана “Живе цркве” 1922. године, истицани су следећи захтеви:“1.Преиспитивање црквене литургије и уклањање оних наслојавања која су унесена у православно богослужење у претходном периоду савеза цркве и државе и обезбеђење слободе пастирског стваралаштва у области богослужења.2. Уклањање обреда који представљају остатак паганског погледа на свет. 3. Борба против сујеверја, религиозних предрасуда и симбола који су израсли на тлу народног незнања и монашке експлоатације религиозних осећања лаковерних маса.4. Приближавање богослужења народном разумевању, упрошћавање богослужбеног чина, реформа богослужбеног типика у складу са захтевима месних и савремених услова. 5. Искључивање из богослужења израза и идеја супротних духу свепраштајуће Христове љубави. 6. Широки ангажман мирјана у богослужењу, све до црквеног поучавања…” (Жива Црква, 1922, бр. 10). /…/ Док је религиозна свест православних верника навикла да указује посебно страхопоштовање оном месту где се врши највећа тајна – света евхаристија, реформатори обновљенаши 20–их година захтевали су отворени олтар, па чак и преношење престола из олтара на средину храма да би свештеникове радње биле видљиве верницима. Управо је тако и вршио богослужења епископ Антонин Грановски у Заиконоспаском манастиру, преместивши престо из олтара на солеју. На “сабору” Савеза “Црквени препород” Антонин је говорио: “Народ такође захтева да посматра, да види оно што чини свештеник у олтару за време богослужења. Народ хоће не само да чује глас, него и да види свештеникове радње. Савез `Црквени препород` пружа му оно што он тражи” (Радови првог Сверуског конгреса или Сабора Савеза “Црквени препород”, Москва, 1995, стр. 25).

Антонин Грановски је причао како је 1924. године предлагао верницима да се заузму код власти за отварање једног храма али под једним условом: да прихвате руски језик и отворени олтар. Верници су се обратили за савет патријарху Тихону. Најсветији Тихон је одговорио: боље је да се црква сруши, него да је преузмете под тим условима.

Антонин је говорио: “Погледајте секташе свих струја. Нико не прави у својим молитвеним домовима кућице за чворке. Сав католицизам, сва реформација држи олтар без ограде и отворен. Ето то су два наша достигнућа: руски језик и отворени олтар представљају наше две отворене разлике у односу на стари црквени начин живота. Оне су тако одвратне Тихону, то јест, поповству, да му је чак и драго да се такве цркве сруше”. Године 1922. други обновљенашки вођа о. И. Јегоров такође је самовољно реформисао традиоционално богослужење слично епископу Антонину: прешао је на руски језик и преместио је престо из олтара на средину храма. “Слободно-радна црква – СРЦ“, основана 1922. Године, која је поставила за задатак револуционарни преображај унутрашњих и спољашњих страна црквеног живота тако што “Црква треба да прихвати велики смисао светске револуције чији је циљ… стварање јединственог бескласног друштва, што одговара еванђељском идеалу” (Известија ВЦИК, 2.12.1922), захтевала је упрошћавање система богослужења, ликвидацију скупих црквених украса, као и уништење иконостаса у храмовима. Часопис живоцрквеника Црквена застава (15. септембар 1922, бр. 1) писао је: “Ватрено поздрављамо вршење главног богослужења, свете Евхаристије, отворено пред очима верника, уз непосредно учешће целог Тела Цркве Христове – архипастира, пастира и мирјана”.

А ево шта пишу савремени црквени реформатори. Свештеник А. Борисов: “Некада је, 20-их година, смели реформатор епископ Антонин Грановски покушавао да уведе служење литургије с престолом постављеним на средину храма, са читањем наглас од стране целог народа евхаристијских молитава. Онда је то изазвало подсмех црквених снобова. Али можда то није баш тако смешно? Можда ће проћи извесно време и наши ће се потомци чудити како се могло догодити да су… милиони хришћана много векова били одвојени од олтара иконостасом… Очигледно је да је настало време да размислимо о томе неће ли служење литургије, попут оне коју је обновио епископ Антонин, допринети потпунијем и свеснијем учешћу у Евхаристији свих оних који се налазе у храму” (Побелеле њиве, стр. 175–176).

Свештеник Г. Кочетков: “Решио сам принципијелно питање – како служити. И одлучио сам: треба служити по савести. Изнад мене нема никога (!), ја сам слободан… Све што сам радио доживљавало се као нешто што се по себи разуме: и руски језик, и одсуство иконостаса…” (Нова Европа, 1992, бр. 1, стр. 79). “Клир не треба да буде одвојен од осталог народа Божијег, као ни олтар од остале цркве. Вероватно ће томе допринети прављење у новим храмовима ниских иконостаса и служење уз отворене царске двери… У том контексту су неумесне и ‘тајне’ молитве у односу на народ Божији… Њих треба читати наглас” (Православна општина, 1995, бр. 28, стр. 46). “Када је олтар у храму постао одвојена просторија, када га је високи иконостас потпуно прекрио, тамо су почеле да се раде ствари које су понекад непристојне” (Православна општина, 1995, бр. 30, стр. 73).

Усрдно, али не по разуму, разобличавајући “болесно” Православље и традиционализам у Цркви, архиепископ Михаил Мудјугин нас позива да узмемо пример од римокатолицизма: “Код римокатолика се непрестано врше покушаји да се приближи олтар и наос, или, другим речима, свештенство и мирјани. Била је потребна велика храброст да се после Другог ватиканског сабора престо не преноси, да се стари престо као некакво светилиште остави на претходном месту, а нови да се направи насред храма. Свештеник или епископ стоји сада лицем окренут према народу и тако врши тајнодејство. Народ окружује свештеника и не само што види, него и чује сва тајнодејства… Људи који стоје или седе око престола живо и делатно учествују у богослужењу а у нас тога нема. Наши парохијани стоје, премештајући се с ноге на ногу испред затвореног олтара” (Данас, 29.10.1994). Архимандрит Зинон (Теодор) у алманаху Христијанос (1996, 5, стр. 196) изјавио је: “Можда ће то бити чудно када се чује из уста иконописца али ја бих иконостас потпуно укинуо” (очигледно је без њега једноставније служити латинске мисе с римокатолицима, као што се то практикује у манастиру познатог иконописца).Д. В. Поспеловски: “Стављати иконостас као зид који одваја паству од пастира јесте лош пример Русије” (!) (Данас, 12.02.1994)“.

Тако Сергеј Носов о Русији. Сасвим је, дакле, јасно, да су обновљенци некад и модернисти данас истих намера и истог духа.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ