Тужна прича о политичару из Бајине Баште: Како је пропала једна дипломатска каријера

Елем, ова тужна прича ишла је овако…

На престоничној прослави десет година оснивања, ниска бисера у делегацији једне мале чаршије не би сијала пуним сјајем без оснивача, функционера, директора, укратко…менаџера.

Зваћемо га Пеша.

Спремао се Пеша дуго за овај скуп, узалуд пред огледалом покушавао да делује интелектуално, па се определио за најсигурнији рецепт – да, ако је икако могуће, што више ћути, јер, све што би изговорио не би ишло у прилог тој…интелектуалности.

По старом обичају, устројеном још на Сицилији, на овај породични скуп повео је и госпођу, са ставом и тоалетом која је пленила погледе.

На богатом банкету, међу партијским и необизнисменским ајкулама, те и припадајућим дипломатским кором, уз камерну музику и госпођу која је доминирала, Пеша се осећао као крме у Техерану…Узалуд се смешкао, климао главом, аплаудирао дуже чак и од Чмарка, није вредело. Пеша није могао да се издигне изнад…Пеше. АЛИ, зато је госпођа запленила пажњу и привукла једног од оних прпошних, малих а висококотираних функционера, дапаче доктора. Уз здравицу, заподенуо се и разговор у коме је Пеша(невероватно али истинито), успео да сложи целу и чак смислену реченицу, где је изнео оно – ко је, где је и шта ради. И ту се доктору јавила идеја, ефикасна још од времена кад су комунци људе слали у руднике или на Голи оток, а они их одмењивали у брачним обавезама.

И тако, док је доктор бленуо у госпођу, она у Пешу а Пеша се једва суздржавао да рукавом не обрише нос, пао је предлог да би он могао да буде упослен при конзулату у Бечу!

Пеши се то свидело на прву лопту, већ је видео себе како се бечи по бечким дворовима, бали по баловима, све умне и интелектуалне капацитете улаже у ползу рода својега, а у селу га зову „Пеша Конзул“! На растанку, доктор му добаци само ситан услов за ову већ завршену ствар – да „види и мало провежба немачки језик.“

Речено – учињено!

Пеша је, на препоруку, одмах у суседном граду нашао професора немачког и кренуо на часове…Пошто већ слутите катастрофу, треба рећи да је после пар месеци (иначе потпуно смирен и нервно стабилан), сав избезумљен, професор зовнуо онога ко га је препоручио и, плачним гласом завапио:

„Па где мене нађе да ми пошаљеш ОНОГА!? Па он ни српски не зна, а камоли немачки! Једино што је знао кад је дош`о било је „Халт!“, ваљда из филмова…Сад је и то заборавио. Ја више ово не могу, ево и руке ми се тресу…Реци му да сам умро, емигрир`о, нест`о…И – ово до сад – ништа га не кошта!“

Тако је, ето, још у најави пропала једна јака дипломатска каријера! Добро или лоше по чаршију и васколико српство, процените сами. Јасно, oво нипошто не би био први и једини мрак који се докопао дипломатије.

И – можда би нас то (још) више коштало, али би штета по малу чаршију сигурно била мања. Што се за бруку баш и не би могло рећи, ал` кога брига…

БОНУС ВИДЕО: