Илија Петровић: “Човек који зна све”

Пре скоро сто година – кад сам био мали, волео сам да вршљам по околини и истражујем којешта, да завирим у сваки кутак, да сазнам шта има иза… Све тако док ми једна мудра књига не рече да “бити свуда – значи не бити нигде”.

Поучен тиме, избегавао сам да се врзмам по интернату, све док ме један другар, страстан “сурфер” (како ми је представио своју сазнајну вештину), не наговори да одслушам три-четири разговора са “Човеком који зна све”, Свезналцем, такорећи. Чим сам разабрао да су у свим тим причицама главни јунаци били Хазари – “турско-монголски народ који је примио јеврејску веру”, тим су речима просветљаване незналице –, одустао сам од даљег “учења”, све у страху да би Хазари, макар и у улози главних кукавица, могли изненада искрснути и из осталих обећаних свезнања.

Кад, оно, пре петнаестак дана (22. марта), са једнога сајта пред мене истрча исти тај Свезналац скоро испрепадан Радозналчевим питањем “зашто се Словени тако лако мрзе… Да ли нас мрзе или нас лако заваде”.

И прва Свезналчева реч беше “Хазари” који су “направили украјинску… (коју, кога, шта? – ИП) можда неко други, али су они институционализовали… (кога, шта? – ИП) национална мањина доведена на власт у Украјини”, што му није сметало да, онако, збрда-здола, исприча како су “Пољаци наша браћа… Пољаци не мрзе осим себе , Пољаци воле Србе јер смо у ствари исти”, како у Енглеској “не владају Енглези, Шкоти, Велшани… они владају колико владају Шумадинци у Србији… од 1918, од када је краљ Александар измислио Југословене и забранио да будемо Срби, да славимо Видовдан, своје борце и хероје… Кад сте ви имали последњи пут неког политичара Шумадинца?”

Не зна се да ли је Свезналац то питање упутио незналицама или је, личном грешком, натукнуо да не зна баш све, тек – све му то беше повод да каже како је “циљ пљачкање Србије… преносили новац у Црну Гору” – не зна се ко и када. Потом нешто фрфља, из чега се ипак разабира да је Ђилас “који је био Јеврејин… тврдио за себе да је био Србин и патио што је био Србин”, па су “по налогу Тита, не жељом Моше Пијаде и Ђиласа… тада убијани свештеници… Васојевиће су таманили колико су могли… Сефард Моша Пијаде, Ђилас Ашкеназ”.

Враћајући се питању “ко треба да влада Србијом”, Свезналац налази одговор у “открићу” да “Србијом треба да владају поштени и паметни људи (мада је одавно познато да ми такве нећемо дуго трпети – ИП)… Међу политичарима нема поштеног човека… то вам је исто као да тражите у куплерају поштену курву… предлажем (не рече коме – ИП) да се професија политичара укине”, а на нешто што је требало да буде Радозналчево питање (“Генерације треба да имате најмање три гробља па да имате… није ли то врста неког сепаратизма, дискриминације?”), одговор се претворио у питање “можете ли ви да одете у Црну Гору и да постанете директор самоуслуге”, на које је Радозналац спремно одговорио: “Моравац… Моравац”.

Помињање Радозналчевих Мораваца инспирисало је Свезналца да објасни како је “ту поделу на Србе, Србијанце, пречане измислила аустроугарска обавештајна служба… запамтите аустроугарска обавештајна служба… нису то Срби измислили, Срби су то прихватили и верују да је то правилно… Ми у Србији смо Србијанци, а они преко Дрине су Срби… Срби не живе у Србији”, што је, опет, Радозналца подстакло да се врати својој недоумици “а што не би били Моравци”.

Крећући се својом једином вијугом, Свезналац ће још рећи да “не можете у БиХ да постанете политичар, не можете у Републици Српској да постанете професор универзитета. Ви не можете у Црној Гори да постанете било шта, у Северној Македонији не можете да будете било шта… у Хрватској не можете постати… у Словенији једини је постао онај… Ако не можемо у иностранству да постанемо шеф генералштаба, шеф службе, па зашто они могу да дођу код нас, а показало се да су све што су радили – радили лоше, да су све оно што су могли да издају – издали… Србију су издали Титови генерали, нису је издали српски војници… генерали су…”

Можда је имао у виду и прекодринског генерала Душана Вилића, предавача “у државној безбедносној на Бањици и војно-обавештајној школи у Панчеву”, коме се, директно с улице, “снебапауребра”, 1983. године обратио са захтевом да му без одлагања ода све обавештајне тајне, чиме је касније “заслужио” да, иако један од оснивача Покрета обнове, наводно србског, буде отуд избачен као члан службе државне безбедности; откуд то, није он члан…

Пошто се, ваљда, присетио да се који минут раније ћаскало о трима генерацијама и политичарима, Свезналац је с усхићењем објаснио “да хоћеш да будеш политичар, треба да будеш три генерације Србин и то из угледне породице, не три генерације лопов… Мени не смета кад кад неко преко Дрине постане добар привредник, али ми смета кад неко доће преко Дрине и постане министар лопов… Ви као Србин нисте могли да постанете судија… све Црногорци… све се за мито завршавало”.

На све то, а и на оно што овде није наведено, Бачвани би рекли: Свашта па лепо!

А то “свашта” засољено је Свезналчевим антисрбизмом.

– Кад каже да су ““Пољаци наша браћа” и да “Пољаци воле Србе јер смо у ствари исти”, признаје да је пречуо речи Милоша С. Милојевића о “утамањених преко 100.000 душа Срба за време двогодишње борбе Маџара – 1848/49 – и вечне им браће и сајузника, а у то време небраће и крвника српских, Поља­ка, који… учинише јаде и покоре у земљама нашег народа”.

– Тврдња да је поделу “на Србе, Србијанце, пречане измислила аустроугарска обавештајна служба… нису то Срби измислили… Ми у Србији смо Србијанци, а они преко Дрине су Срби… Срби не живе у Србији”, својеврсна је бесмислица јер Аустроугарска (са својом и Свезналчевом обавештајном службом) постоји тек од 1867. године, а србско покрајинско именовање старо је колико и србско постојање. Сведочи нам то и Бранко Радичевић који није сачекао да се Аустроугарска роди, али је зато испевао “Коло, коло, наоколо” у коме помиње Србијанце, Хрваћане (Србе из Хрватске), Босанце, Ере (Херцеговце), Сремце, Далматинце, Дубровчане, Црногорце, Славонце, Далматинце, Банаћане, Бачване… коло које је годинама певано и играно на свим “југословенским” свечаностима, све док неко није “открио” да је то ода свему Србству.

– Бранко је тако певао, али не због тога што га се није дотакло подоста година старије учење Саве Поповића Текелије “да се мане­мо тих назива Босанац, Дал­ма­ти­нац, Србијанац, Цр­но­го­рац, јер ће неко наћи оправдање да од тих покрајинских на­зива на­прави по­себне народе”; баш онако како се то сада чини, и како се вековима уназад чинило.

– Иако је поновио своје свезнање о аустроугарској обавештајној служби, речени Свезналац није противречио Радозналчевом инсистирању да се Срби из Србије назову Моравцима – сагласан са “потребом” да се настави с уситњавањем србскога рода.

– Свезналац се задовољава својим питањем “зашто они могу да дођу код нас, а показало се да су све што су радили – радили лоше, да су све оно што су могли да издају – издали”, само због тога што не уме даље од оне једине своје вијуге. Да уме, не би му се десило да устврди како су “све што су радили – радили лоше, све што су могли да издају – издали”, као, примера ради, они што су 1804. године предводили Покрет за обнову србске државности – Карађорђе старином из Мораче, Петар Добрњац пореклом из Старе Херцеговине, Стојан Чупић (Змај од Ноћаја) из Дробњака, Васо Чарапић из Куча, Младен Миловановић из Дробњака (од Церовића), Станоје Главаш из околине Дебра, Арсеније Лома из Пиве, Теодосије Марићевић из Роваца, Кара-Марко Васић из околине Сребренице, Хаџи-Мелентије из Корјенића у Херцеговини, Ненадовићи из сеобе у време Арсенија Чарнојевића, Обреновићи из Брскута (раније из Братоножића), Зека Буљубаша (непознатији као Јово Глигоријевић) из Херцеговине…

– Да не помињемо “лоше момке и издајнике” у виду србских добровољаца током Великог рата, којих је из прекодринских и прекодунавских крајева било најмање 188.000 (сто осамдесет осам хиљада) рачунајући ту и безмало 3.400 (три хиљаде четиристо) медицинских радника свих фела; само у пробоју Солунског фронта, у саставу србске војске, међу око 140.000 (сто четрдесет хиљада), а можда и десет хиљада више (како казују неки оптимистичкији извори), било их је најмање 76.600 (седамдесет шест хиљада шестсто) – што ће рећи: више од половине. (У томе, он се потпуно слаже са постојећом влашћу у Србији која те “лоше момке и издајнике” упорно негује као профашисте.

– Није краљ Александар забранио Видовдан и “своје борце и хероје”, као што није могао забранити ни истину о расулу србске војске током повлачења према Јадранском мору. Тако се и десило да командант Шумадијске дивизије извештава 30. новембра 1915. године “да су морал и дисциплина код војника и подофицира у то­ли­кој мери опали, да се више на њих не може рачунати. Бегство из команде и одрицање по­слушности својим старешинама узело је толико маха, да су официри немоћни да ово спрече”. Сличан је и извештај команданта Тимочке дивизије, приспео Врховној команди 10. децембра: ““Морално стање трупа ове војске после повлачења у Алба­ни­ју крај­ње је незадо­вољавајуће. Морал је пао на најнижи ниво. Трупе су апсолутно неспособне за ма какву акцију. Не може се ра­чунати на најмању отпо­рност трупа”. Није од тога одударао ни извештај команданта Треће армије, приспео истога дана: “Воље за борбу сада нема ни код војника ни код официра. Општа равнодушност и кло­нулост у великом степену. Све опомене, савети и наредбе да ће они који се удаљавају из команде бити побивени од Арнаута, да до куће неће доћи, ако дођу да ће тамо ићи у не­мачко ропство на најтеже ра­до­ве, – не помажу ништа. Строге мере и казне не помажу, јер се бе­гунци не могу да ухвате… Стање морално и бројно тако је да се ни на једну је­диницу, ни на један пук неможе рачунати ни у борби противу Арнаута, још мање проти­ву непријатељских трупа, па ма оне биле и мале јачине”. Чак се и краљу Петру дало да тих дана запише како се “сви жале на бекства. Јучерашњим да­ном и ноћас имали смо на хиљаде бекстава!!! – Сва војска повлачи се… До­шао IV коњички пук са Бранком Јовановићем; официр вели да немају неколи­ко стотина војника јер сви беже, па и комора са запрегом… Ђенерал Рашић са штабом Комбиноване дивизије вели: од 11.000 војника нема 5.000 све по­бегло… Војници у масама бегају, предале се топчије, а топове своје напустили”. Командант Вардарске дивизије известио је 6. децембра да је бројно стање њених пет пукова сведено на свега 814 војника и 438 пушака. “Лично сам се уве­рио, да се војници, у колико их је још остало, неће да бију, па чак и жан­дари се не бију како треба, а било их је, који су бегали испред мене”.

 – Из једног познијег сведочења сазнајемо да “ни апел Вр­хов­не команде, ни убеђивање стареши­на, ни дис­ци­п­лина, нису могли да за­држе оне, који су после слома и пропа­сти свих нада за спас на Косову – ко­ју су пропаст српски војници назвали ‘другим Косовом’ видећи у њој аналогију Косова 1389 – одлучили да напусте војску. Физички измучени до крајњих грани­ца, живећи у покрету и борбама педесет дана под најстра­шни­јим прили­кама разбесне­ле природе, подлегли су осећањима напуште­но­сти и разочарења због изостале помоћи са­везника… (а) српска војска сма­трала је да одговорност сноси и српска влада… Исто­вре­мено, потиштени бригама за остављеним породицама одлучивши се на тај фатални корак, у нади да ће успети да се пробију кроз обруч непријатеља и да се врате својим до­мовима, они су полазили у сусрет трагичној судбини коју су са­ми изабрали. По правилу ноћу, они су изостајали за својим јединицама, а затим најчешће у гру­пама састављеним од рођака, суседа и пријатеља из ис­тога места или краја, кретали својим кућама. Можда је било и оних ко­ји­ма је то пошло за руком; остале је хватао непријатељ, убијао као бан­ди­те или слао у заробљеништво”.

– Чим је почела да се повлачи према Црној Гори и Арбанији, Србија је престала да води рачуна о својим дотадашњим доброво­љ­цима. Из једног саопштења србског Министарства иностраних де­ла од 22. децембра 1916. године, датом Министарству војном, про­и­зилази да “нисмо водили рачуна о добровољцима, кад смо се пре­ко Албаније повлачили, него смо их отпу­сти­ли и оставили да иду куд који зна”. Могао је то бити само “гест добре во­ље” према србским добровољцима са стране (за Свезналца – то су “издајници” – ИП), мада је свима би­ло до­бро познато да добровољци немају другог избора но да у по­в­ла­че­ње крену с осталим деловима србске војске. Уистину, до­б­ро­вољцима није било ни на крај памети да се при по­вла­чењу издв­а­јају из својих јединица, да беже својим кућама (у Аустроугар­ску, у чељуст својим непријатељима), да се предају; сваки такав покушај био би корак у смрт. Отуд, губици међу добро­вољ­цима били су током по­влачења знатно мањи од оних који су снашли војнике из Србије. Због тога, цифра од једва 50.000 преживелих србских војника (из Србије), која је потекла из енглеског Генералштаба, приближно је одговарала ствар­ној јачи­ни србске војске на дан-два пред Нову 1916. годину (без “отпу­ште­них” добровољаца и, можда још око 30.000 војника који су се на арбана­шкој обали прикупљали почетком јануара). Разлику до око 112.000 војни­ка, цифре ко­ју је србска Врховна команда одмах саопштила србским војним иза­слани­ци­ма у Италији, Фран­цуској и Енглеској, или “око 120.000 људи” у на­редби команданту приста­ништа у Медови, могли су чинити само добро­во­љ­ци, они који су непун ме­сец и по дана раније били отпу­штени и остављени “да иду куд који зна”, а ко­ји су ипак стигли на арбанашко приморје.

– Ако Свезналац и србске добровољце из Великог рата сврстава у “лоше” и “издајнике” који су се ко зна помоћу којих трикова наметнули Србији, логичним се мора сматрати његово питање (можда и себи) “кад сте ви имали последњи пут неког политичара Шумадинца?”. Не пада му на ум да се, на пример, Александар Ранковић хвалио како је од 1945. до 1951. године пострељано 586.000 “народних непријатеља”; да је Добривоје Видић, важан комунистички секретар, усташке злочи­не по Босни и Херце­говини оправдао тврдњом да је тамошњих “шест стотина и педесет хиљада стреља­них Срба… (био) дуг који је српски народ платио за злочи­начку политику београдских властодржаца”; да је Слободан Пенезић Крцун Крцун, онај који је непосредно после рата запре­тио Србима да их је “премного остало у животу, али има­мо времена да ту грешку исправимо”, због чега је само у Београ­ду, по најблажим процена­ма, првих дана по протеривању Немаца од живота “ослобођено” најмање 30.000 Срба, другде и много више; да је Благоје Нешковић, лекар по занимању, у јеку најжешћих комунистичких стрељања по Србији, кад га је један амерички официр“за везу“ упозоравао на могуће последице таквих поступака и питао хоће ли стрељања бити настављена “до последњег Србина”, објаснио да се једино тако може борити “против примитивних Срба” и да ће они, комунисти, кад сатру све Србе, “на њихово место населити Кинезе”; да је Душан Петровић Шане пожуривао стрељаче да обаве што више посла до 15. фебруара 1945. године јер се тада “заводи суд”; да је Синиша Стан­ко­вић (1892­-1974), биолог, академик, универзитетски про­фесор, у самомр­ж­њи узвикнуо да је “Србија главни стуб ре­ак­ције на Балкану и у читавој Европи”; да је за десетак-дванаест година по “ослобођењу” Србије ислеђивано, малтретирано, премлаћивано… приближно три и по милиона Срба, с тим што се сваком шестом од њих најчешће не зна ни гроб…

Кад се све то сабере (нешто, можда, и одузме), довде безимени Свезналац, а одавде Дејан Лучић који се самопредставља као “човек који зна све”, може да бира: или ће прихватити мишљење мога друга Блеза Паскала да “паметан човек никада неће рећи да све зна”, те да је “кудикамо боље знати о свакој ствари понешто него о једној све”, или ће се, као стварна незналица, радије поносити својим неприкривеним антисрбством.

Или ће, у свезнајућој самоодбрани, све оне који су поменути пасус-два раније – прогласити Хазарима.

Трећи април 7529(2022)

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: