Причало се о подели Босне

“Корени”, Лист Срба у расејању, 1. априла 2022. године објавио је текст Ненада Пиваша под насловом “Мит о споразуму из Карађорђева – није било договора Милошевића и Туђмана о подели Босне и Херцеговине” (https://www.koreni.rs/mit-o-sporazumu-iz-karadjordjeva-nije-bilo-dogovora-milosevica-i/)..

Читамо тамо да је “један од конститутивних митова бошњачког народа… онај о ‘споразуму из Карађорђева’. Наводно, Милошевић и Туђман су у марту 1991. године у Карађорђеву договорили поделу Босне и Херцеговине између Србије и Хрватске… Циљ овог мита је превасходно да прикаже Београд и Загреб као одговорне за избијање рата у БиХ и скидање одговорности са Алије Изетбеговића. У том случају се лакше продаје и прича да у БиХ заправо и није било речи о грађанском рату, већ о ‘агресији од стране Србије и Хрватске’, што се даље користи за остварење планова о унитаризацији те државе”.

На страну што то није био грађански рат – био је то верски рат, али овоме потписнику чини се корисним да саопшти понешто од онога што је о спорноме (не)догађају записао или упамтио:

По договору да се 19. марта 1991. године, у осамнаест, нађемо у Председништву Србије, нас неколицина: Горан Хаџић, Илија Кончаревић, др Часлав Оцић, ђенерал Душан Пекић и моја маленкост, тамо смо стигли у речено време.

У заказано време нема Милошевића… имао је један тросатни врло неугодан разговор са студентима… тако да су и новине сутрадан потврдиле да су студенти “неугодно” разговарали с Председником.

После тог састанака имао је Милошевић још један двосатни сусрет са неком страном делегацијом, можда холандском, тако да је у Председништво стигао тек око девет и четврт, са више од три сата закашњења у односу на договорено време… Непосредан је, домаћински пита “зашто ме нисте сачекали горе, тамо има места да се раскомотите и седнете”… Кад смо ушли у његов кабинет пита да ли смо нечим послужени. “Донесите нешто, људи су с пута”, обраћа се онима из обезбеђења. Правда нам се да су жене које ту раде већ отишле кући, а један од полицајаца, у цивилу, вели да би скувао кафу али не може да је нађе. Мало касније, пошто је испрегледао неке ормане, каже да је нашао само једну флашу са врло мало вискија…

Пошто нас је Пекић укратко представио, разговарали смо равно два и по сата. Милошевић говори смирено, без и најмањег знака нервозе, иако би, по мом скромном мишљењу, имао разлога да нас пита “откуд, море, и ви искрснусте, видите ли, цркох од умора”.

По ономе како се држао док смо разговарали, са сигурношћу се може рећи да није психијатријски пацијент или да је тежак шећераш, како су тих месеци причали његови “обавештени” политички противници.

За ову прилику нисам носио папир и оловку рачунајући да не би било пристојно пред Милошевићем бележити о чему се прича (ипак смо ми дошли на један мање-више “нејавни” састанак, састанак о коме новине неће писати јер новинари о њему нису ни обавештени), по повратку кући забележио сам тек неколико упамћених Милошевићевих реченица:

– Туђману и Вуку Драшковићу газде су исте, имају истоветне захтеве; овде су стране паре у питању, то је издаја.

– Доношењем новог устава, у Србији ће се успоставити нов и квалитетан правни поредак. Да би се разбили сепаратистички покрети, праве се окрузи, тако да ће се и Војводина и Косово и Метохија разделити на том принципу; скупштине и извршна већа обеју покрајина имаће неке ингеренције око вишејезичких натписа, али неће имати право на доношење закона.

– Нико Србији не може доћи главе осим Срба.

– У концепту је обнова Аустроугарске, са седиштем у Немачкој; намера је да се узме Босна и Херцеговина, али и да се Србија, пошто јој се отме Војводина, претвори у један мали гето, да престане постојати као икакав значајнији фактор на Балкану, још мање у Европи.

– Мада се Запад упорно залаже за ликвидацију комунистичких партија, њему уопште не смета Савез комуниста Маћедоније, али само зато што му је циљ да тамо постави марионетски режим.

– Нема сукоба између Сједињених Америчких Држава и Европе у којој кључну улогу игра Немачка, земља чију је економију не само подигао, већ и данас држи амерички капитал.

– У евентуалном сукобу Руси ће бити на нашој страни.

– Срби против себе имају велике силе.

– Водили смо натчовечанску битку да ујединимо Србију; сад водимо натчовечанску битку да ујединимо српски народ.

Занемаре ли се уопштене уводне приче Пекићеве, Кончаревићеве и Оцићеве и њихове повремене упадице (Хаџић скоро да се није ни оглашавао), маленкости овог потписника дало се да са Милошевићем буде главна гостујућа причалица, па је, тако, “излетело” и питање зашто Скупштина Србије не да изјаву о одрицању од авнојских принципа на којима су исцртане републичке границе. Милошевић вели да “ми те принципе ионако не признајемо”. Прихватам да је тако, кажем, али би то морао и србски народ знати; када би му то било познато, он би испред себе ипак јасније видео србске циљеве.

Са тим у вези, уз претпоставку да је упознат са предлогом Србског националног вијећа Славоније, Барање и Западног Срема, послатог Председништву Југославије да се на подручју тадашње Републике Хрватске дефинишу све спорне и све неспорне територије, не би ли се створили услови за отклањање вишевековних сукоба између хрватског и србског народа, питам да ли се у Србији размишља добровољном пресељавању србског и осталог становништва преко неке за сада неодређене разграничне линије.

Не, није упознат, а ја то “правдам” и чињеницом да је тај предлог остао непознат и широј јавности. Танјуг је одбио да га преузме, а Председништво Југославије упорно се држало неког само њему знаног концепта за очување државне целине којој није било спаса. Предлог о дефинисању спорних и неспорних територија никада, дакле, није ушао у процедуру, а ни Србско национално вијеће није консултовано о њему, барем у складу с оним познатим ђачким питањем “шта је писац хтео да каже”. У свему томе остаје као непобитна истина да србском народу није било до рата и да је понуђено решење стављало у изглед цивилизацијски раскид са међунационалним сукобима и нетрпељивостима, без обзира на њихову природу. Хрватска страна знала је за овај предлог, али га је потпуно игнорисала. (Узгредно ваља рећи да је Јован Рашковић приговорио да пресељавање становништва није “цивилизацијски чин”, али се “предомислио” кад му рекох да је оно цивилизацијске од ратног сукоба и жртава у њему).

Настављајући причу о спорним и неспорним територијама и, са тим у вези, добровољним пресељавањем становништва, ја нудим да линија за разграничење буде Осек – Чепин – испред Ђакова – иза Шамца – река Сава – река Уна – на југоистоку гребеном Динаре – на реку Цетину а да на море изађе негде између Мосора и Биокова, односно на половину пута између Омиша и Макарске јер, кажем, и Хрватској се мора оставити животни простор и земља под пругом Загреб – Спљет), као о начину да се избегне скори хрватски оружани напад на србски народ.

То казујем рачунајући да, у том тренутку, Милошевић неће “земљописно” реаговати, али ће га натерати на додатно размишљање – чак и ако у међувремену “открије” да би по томе мом предлогу, скоро цела Босна (без њенога најсеверозападнијег дела) прешла у србске руке.

Милошевић то пажљиво слуша, па каже да је при сусрету са Туђманом помињано да би и Србима и Хрватима највише одговарало да се у Босни и Херцеговини мирно разграниче по рекама Босни и Неретви.

Питам га шта са муслиманима. Милошевић каже да би се они морали определити “коме ће се приволети царству”. Не противречим Милошевићевом наговештају да би то можда одговарало и Србима и Хрватима у Босни и Херцеговини таквој какава јесте, чак и муслиманима, али би замишљена подела (по линији Босна-Неретва) оставила Србску Крајину дубоко у залеђу тако успостављене границе, она би изгубила и најмањи изглед да опстане. Не сме се занемарити чињеница да је Книн од Неретве удаљен можда и сто педесетак километара, што значи да би србска помоћ с источне стране била физички онемогућена.

Милошевић то не пропрати ни речју, само се мало намршти.

Како је господин Пиваш и записао, договора о подели Босне и Херцеговине није било јер да јесте – ваљда би била и подељена.

А овај потписник касније је ласкао себи да је одлучујуће утицао да се, и поред тога што се причало о подели – договор не постигне.

Све због чињенице да је један момак који овде неће бити именован, “човек из сенке” при врху ондашње власти Републике Србије, исте те 1991. године, у три наврата “признао” овом потписнику да је (овај потписник) тада у Србији имао већи ауторитет од њега, те да, зарад заштите крајишких интереса, оновремена Социјалистичка Република Босна и Херцеговина није ни подељена.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: