АСИМИЛАЦИЈА СРБА У АЛБАНИЈИ: „Албанци“ су и у 19. веку славили славе!

0

Арбанаси о себи

Године 1980, у хрватској Еnciklopediji Jugoslavije, на страна­ма 72­-85, објављена је одредница Албанци. На са­мом почетку тог текста, уз напомену да је причицу о имену, сло­же­ну у свега тринаест редова, написао Али Хадри (1928-1987), доктор од Народноослободи­лачке борбе 1941-1945, а ону о је­зи­ку (из које ћемо пренети неко­лико редака) – Идриз Ајети (1917-2019), романист, са докторатом о говору у селу Арбанаси код Задра, пише и следеће:

„Име. Албанци воде порекло од Илира. Већ од VIII века говори се о Арбрешима као потомцима Илира, а не о Илирима. Од раног феуда­лиз­ма име Илир се замењује именом илирског племена Албанои. Ово име се употребљава у облику Аrber, од­носно Аrbresh све до пада Ал­баније под турску власт, а одомаћено је и сада код Албанаца пресе­ље­них у Италију после Скендербегове смрти. У писаним историјским изво­рима име Арбер помиње се први пут 1043, док се име Шћиптар (Shqiptar) претежно употребљава међу Албанцима. О пореклу имена Шћиптар по­стоје разна мишљења. Најприхватљивије је оно које истиче да име Шћип­тар до­лази од речи сshqiptim: говорити добро. Постоји и мишљење да име Шћип­тар долази од имена shipe: орао.

Језик. Албански (арбанаски, арбанашки, арбански) језик је члан ве­лике индоевропске језичке породице… (и) слаже се са већином (њених) чла­нова… На подручју консонантизма албански се слаже са илирским и трачким језиком… Померање акцента у албан­ском, посматрано историј­ски, даје повода за закључак да је у његовим изворно тросложним речи­ма, због честих губљења крајњег слога, дошло до померања акценту­аци­је са последњег на претпоследњи слог… (што је) значајна подударност из­ме­ђу албанског и илирског… Веома су видљива не­ка подударања у области творбе имена у албанском и илирском… На­ука је утврдила да Албанци по­кривају управо оне крајеве и пределе јуж­ног Балкана у којима су оби­тавали Илири… Постоји и теза о трачком по­реклу албанског језика, ко­јој, осим језичких потврда, недостаје историј­ска подлога“.



Чудан је „научни“ став шиптарских академика, по коме се „албански слаже са илирским и трачким“, нарочито због тога што теза о трачком пореклу албанског језика нема ни језичких потвр­да ни историјске подлоге.

Лако може бити да је таква логика шиптарских „научника“ навела „некога“ у Србији да протестује због онога што је у Енциклопедији написано, пошто је после нешто више од четири године, 7. децембра 1984, Секретаријат Централне редакције другог издања те едиције, објавио нов текст одреднице Ал­ба­нци, у којој је Цент­ра­л­на ре­дакција „накнадно провела одређене измјене и допуне“. Прву из­мену, о имену, „допуњену“ на скоро педесет редова, пот­писала је Редакција, док је другу, о језику, преправио сам Ајети.

Нова прича о имену Албанци креће се у широком кругу разних назива за арбанашко име, коришћених као синоними за оно што је овога пута проглашено за основно, или изворно, „новије национално име“: shqiptar, у множини shqiptaret, које се у прет­хо­д­ном списку тиче употребе претежно у „домаћој радиности“. Пр­в­о­битна прича о илирском племену Албанои овде је проширена по­да­цима да је „у II в. Клаудије Птолемеј забележио у мапи света име илирског племена Албанои и град Албанополис на подручју дан­а­шње средње Албаније. Стари облик имена био је у употреби нај­пре у средњој Албанији, а с временом је постао општенародним именом Албанаца у раздобљу пре Скендербега“.

Преправљена „теорија“ о језику, без обзира на почетне ставо­ве да су „Албан­ци један од најстаријих народа на Балкану“ и да се „према сачува­ним подацима први албански језички споменици у историји албан­ског језика јављају веома касно, тек у XIV веку, а прва штампана књига у XVI веку“, прилично је умекшана: пошто нема текстова на илирском језику, лингвисти су принуђени да тај језик проу­ча­вају према личним именима и називима појединих ме­ста (сачува­ним у грчким и латинским текстовима), што их тек „упућује на илирско порекло албанског језика“. Што се тиче трачког језика, овде се само констатује да је „примећена, додуше, изве­сна лекси­ч­ка подударност“, због чега се тај језик, на основу само неколико речи, „настоји довести у везу с албанским“.



Ајети је у свом накнадном паметовању одустао и од раније тврдње да „у лексичком фонду румунског и албанског језика има шездесетак речи и израза чије се порекло не везује за старогрчки, латински, па ни за јужнословенске језике. Проучавања, која су вршена задњих година, потврђују да је део тог лексичког фонда на­стао релативно касно у раном средњем веку, и да је објашњив средствима албанског језика“. Ту причу он покушава да веже само и једино за реч катун, албански katund, објашњењем да њено „првобит­но значење јесте кретање које, када се има у виду и карактер ст­очарског начина живота налази своје пуно оправдање“. Бесми­сао овог тумачења (којим се нуди само првобитно, а не и важеће значење) види се из његове тврдње да је та реч на­ст­а­ла „релативно касно, у ра­ном средњем веку“, у време кад Арбанаса није ни било у србско­м су­седству, чак не ни на Сицилији. Али зато, таква „на­ука“ била је потребна не само због тога да би се „стара по­стојбина Албанаца и њихова древна станишта“ нашла „дубоко у уну­тра­шњ­о­сти Балкана, у суседству Румуна“, већ и да би се „открило“ како „од­нос албанског језика са румунским, с једне стране, и стародал­ма­тским романским језиком, с друге стране, по­тврђује да албан­ском језику припада средишњи положај“. Баш тако, средишњи!

Тврдња да у лексичком фонду румунског и арбанашког језика има ни мање ни више него шездесетак речи и израза својствених само њима, Арбанаси­ма и Румунима, јер их нема ни у суседним јуж­нословенским јези­ци­ма, „покрива“ се, рекосмо, само речју катунд, којом је, наводно, првобитно означа­вано кретање сточарских но­мада. Кад Цвијић каже да су Срби од староседелаца примили, и то несумњиво, „по­неке“ облике сточарског живота, међу њима и име катун (Јован Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље: Основе антро­погеографије, Београд 1922, 158), мора се поставити и питање колико озбиљности и на­учне вредности садржи у себи де­финиција Брани­слава Ђурђе­ва (1908-1993), историчара, по ко­јо­ј је „ка­тун органи­зација летњег пасишта, односно за­једница ста­ни­шта и радионица, бачија, на том пасишту у вези са радом око ст­оке и сто­чарске производње“, макар и само влашких и арбана­шких па­сти­ра (Бр. Ђурђев, Постанак и развитак брдских, црногорских и херце­говачких племена, Титоград/Подгорица 1984, 87). Мада­ каже да не уме објаснити „каква је за­право родо­в­ска организација био катун, иа­ко се то донекле мо­же наслу­тити“ из објављених његових тексто­ва, зна „да се ‘влашки’« катун – уко­лико се очу­вао у првобитном облику – јав­ља у нашем сред­њем ве­ку као су­п­рот­ност земљ­о­ра­д­ничко­-феудалној организацији у жупа­ма“ (Исто, 33). А да би се и то што је објаснио могло објаснити, он ће се потрудити да и сам себе збуни: „Кад употребљавам израз зем­љо­радници, не мислим само на становништво које се бавило ис­кљ­у­чиво земљорадњом него под тим изразом мислим на станов­ни­ке жупа, а то је орга­ни­зација – као што се зна – изразито сло­вен­ског порекла, а Словени су на Балкан дошли као земљорадници“ (Исто, 39). Па ће се у покушају да још понешто објасни, на истој стра­ни и сам запитати „откуд да се Кучи не назову Горани, кад су Срби у тој области имали Горску жупу као своју територијалну органи­зацију“. Има­ли су Кучи, каже он, и Комску жупу (Исто, 39), а мало је вероват­но да су се под Комовима бавили само земљорадњом; ба­вили су се, чини се, и сточарством, чим тврди да су се „етнички Вл­а­си (однос­но Арбанаси)“ по арбанашким катунима „посрбљавали у области где су били опкољени ‘влашким’ (односно сточарским србским) и српским (односно земљорадничким) живљем“ (Исто, 38).

На другом месту Ајети пише да је „на основу језичких особина, топографских назива и распростирања позајмица, у албанским го­ворима утврђена двојакост словенског елемента у подручју север­но од Дрима и у средњој и јужној Албанији“. Руски совјетски сла­виста Селишчев утврдио је да се словенске позајмице у арба­на­ш­ком говору односе на следеће области: окућје, двориште, кућни намештај, пољске радове, пољопривредне алате, биљке, воће и поврће, сточарство, зоолошке називе, имена домаћих животиња, пчеларство, воде, лов, имена риба, млин, ваљавицу, терминоло­ги­ју домаће индустрије, одећу и обућу, правне и административне тер­мине, таксе, казнено право, називе неких јавних и културних појава, теренске термине, емоције, називе за делове човечјег тела (А. М. Селишчев, Славјанское население…, 97). А потписник ових редова те­шко да се може сетити још неке области свакодневног човеко­вог живота из оног времена која би, поред ових осло­њених на србско културно наслеђе по целој Арба­нији, могла имати искључи­во ар­банашку терминологију.



„Арбанаси“ славе славу – има ли овде „чуда“?
Марко Миљанов. Код Марка Миљанова (1833-1901) читамо да Арбанаси „више свечева од нас у годину славе, и један у другога иду. Они се не зову на крсна имена, но без звања долазе… Они служе свеце на племена, они славе: ‘Оти – Ивањдан; Кастрати – Марковдан; Груди – Госпођиндан, који су Латини, а ко­ји су Турци – Ђурђевдан; Селчани – Петковдан и Ни­кољдан љетњи; Вукли и Никчи – Госпођиндан; Бога – Ми’ољдан; Шкрељ­и – Никољдан; Шаљани – Ивањдан; Берише и Мртури – Госпођиндан, и тако даље, по племена (по племенима – ИП), сва­ко свога свеца слави, а светога Николу зимскога сви славе…“ (Марко Миљанов Поповић, Са­брана дјела, Титоград/Подгорица 1967, 2. књига, 71-72).

Како је крсна слава карактеристична само и искључиво за Ср­бе и србско православље, Марково приповедање о славама у ар­ба­нашким племенима добија посебан смисао. Јер, несумњива је чи­ње­ница да се Срби, „ма где да живе или ма када да су живели откако су крштени народ, а нарочито од Светог Саве па надаље, нај­лакше и најбрже могу препознати по слављењу домаћег, породи­ч­ног годишњег празника званог слава; у осталом православ­ном свету, као и у другим хришћанским црквама, крсна слава је непо­знато обележје“ (Моја слава Свети Никола : Житије – чин славе – славарица, „Беседа“, Издавачка установа Епархије бачке Нови Сад 1997, 15. и 21-21). Ако су, дакле, арбанашка пле­мена Марковог времена славила крсну славу, био је то сигуран знак да су она тиме иска­зи­вала своју још увек добро запамћену стварну верску и народносну при­пад­ност: били су то Срби који су тек неда­в­но поарбанашени (при чему прилог недавно треба схватити вре­ме­н­ски врло широ­ко), неки још увек у православљу, неки покато­личени, а неки исламизовани.

О славама и Милош Милојевић. Није само Марко Миљанов приповедао о крс­ним славама у Арбана­са; о тој непосредној и духовној и крвној ве­зи арбанашкој са Србима подробно је сведочио и Ми­лош С. Ми­лојевић (1840­-1897), историчар изворне србске школе; нема га у хрватској Еnciklopediji Jugoslavije, али је зато Никола Радојчић (1882-1964), историчар, у Народној енциклопедији српско-хрватско-сло­веначкој II књига И-М (1924-1929) написао, све у складу са захтевима, и потребама, антисрбске нордијске школе, да његови радови „не­мају научне вред­ности“, да је „народну прошлост и народне обичаје улепшавао, много је чак и измишљао… а на могућност компромитовања целе народне прошлости и свих приказа народних обичаја и тра­ди­ција… није мислио“:

„Око Леша, Драча и Тирана и манастира св. Владимира, код Елба­са­на, око Београда (данас: Берата – ИП) и т. д. живе остатци Срба, а пл­е­мена Селића, који се већ даве како у шкипизму, тако исто и у муха­ме­да­низму и латинштини. Њих Шкипи зову Гоговци, – Геге – а они сами се­бе Големовићи и славе св. Мину 11. новембра. За чудо је да се ових ро­ђа­ци зову овамо у пећској и осталим нахијама Мартинићи ваљда за разлику од православних Срба, ко­ји се опет исто тако као и горње Шкипе зову Го­ле­мовићи. Племе и рођаци ових Срба славе св. Стефана Дечанског ког зову св. Краљ. Исто племе но под именом Галинића живи и данас, но као Срби православни око Солуна, где имају и реку тога имена, Галичница. Остат­ци племена Галича налазимо и у дебарској нахији у селу и околини Гали­ч­ника… Сама пак тако звана данашња Албанија није ништа друго до стара Лабија или Белих људи – Срба – земља (које Грци зову Пелазги, односно бели људи – ИП), а Београд њен звао је се негда тако исто Алба, или Ла­ба, као што нам то сведочи животопис св. Владимира цара српског, ког је убио на превари бугарски узурпатор Владислав и Самјуил, као што Срб­љак стр. 137. сведочи: »Сеј свјати славни кнез доблествени муче­ник Јован Владимир, возрасте од благочестиваго и благодетел­на­го корене, во гра­де Албији – Београду, – пријавшаго владјеније и свјем Илириком и Далмацијеју владичествоваше« и т. д. А да пак сви данашњи тако звани Арна­ути, или као што се зову Шкипе, ван Гега, приличног дела тако званих То­ска, Барда, Бдјача, – Дајчера – Кастра, Скала и т. д. нису ништа друго, до негда бивши чисти Ср­би, а сада пошкипљењаци, сведоче, међу остали­м млогим сведоџ-­бама, и остала племена, која и данас говоре више српски, но шкипски, а која имају све обреде и обичаје српске па још и данас имају само чисти српски тип, а не какав други. Груде славе св. Аранђела, Шуше св. Ђурђа, Шекуларско (племе – ИП) у право­славних Срба, а у Арнаута Ко­башко славе св. Јована Крститеља. По кадкад Мухамеданци из овог племена прелазе у племе Гаш и узимају да славе св. Петку наводећи, да је све једно славити св. Петку или св. Јована; јер су они били спосници т. ј. у једно време постили Св. Климента и православни и Мухамеданци… Мух­а­ме­данци (који) живе у тако званој љутој Ругови пећске нахије… још го­во­ре којекако српски. Племе православно тако звано Тавор­ско, а у Муха­ме­данаца Таш, славе оба св. Јована Еванђелиста“ (Ми­лош С. Милојевић, Одломци историје Срба и српских – југославенских – зе­ма­ља у Турској и Аустрији, Београд 1872, 158-160).

Андрија Јовићевић. Двадесетак година после Марка Миљано­ва, о Малисорима је опширно писао и етнограф Андрија Јови­ће­вић (1870-1939), конста­тујући најпре да су у Малесији „без сум­ње, негда живјели и Срби. То доказују многе црквине и гробља православног типа, па много­бројни српски називи, који су се до данас задржали… У доба срп­ског продирања у сјеверну Арбанију ови су крајеви били густо на­стањени Србима“. Тај свој став потврђује и записом да је у Балезу, код Коплика, столовао католички бискуп који се 1356. године жали архиепископу барском „да је ње­гова бискупија пуна шизма­тика“ (Андрија Јовићевић, Малесија, Подгорица 1997, 21).

А кад је већ тако, сасвим је разумљиво што Јовићевић „открива“ да су малисорски обичаји засновани на србским традицијама. (Цвијић се није бавио малисорским обичајима и србским традици­јама, иако је знао да су малисорска племена, настањена у доли­на­ма Проклетија, између Скадра и Метохије, „махом српско-арба­на­ш­ког порекла“, те да су неке „малисорске групе католичке вере при­миле Ислам, али измешане са Србима примиле су и српски је­зик који им је, изгледа, тада био и у матици познат“ – Ј. Цвијић, Наведени рад, 176-177). Најпре, Јовићевић каже да Малисори, иако су католици, славе крсне славе на исти начин као Срби. „Никољ­-дан празнују хотски мухаме­дан­ци од старине, што значи да је Св. Никола био негда крс­на сл­а­ва свих Малисора, можда и свих Арба­наса сјеверне Арба­ни­је… Ми­сл­им да су главни узроци напуштања Св. Николе као крс­ног име­н­а и примање других празника које православна црква не приз­наје (осим великих снегова који омета­ју комуникације – ИП) што је Св. Никола крсна слава многих црногорских племена, па би то могло подсјећати Малисоре на срод­ство са Србима, тјешње их ве­зати; због овог су католички по­пови могли настојавати, да Мали­сори напусте славу Св. Николе и пренесу је на чисто като­ли­ч­ке светитеље и празнике“ (А. Јовиће­вић, Наведени рад, 125). „Малисори пјевају уз гусле о Марку Краље­вићу, кнезу Лазару, Косову, и највише о Ђорђу Кастри­оту. Гусле су им омиљена свирка и забава, те често за дугих зи­м­ских ноћи забављају се у пјесмама“ (Исто, 124). И код Малисора је очувано лелекање на сахранама, као и у суседним србским племе­нима, али тврди, тек да нешто каже, да су то Кучи научили од Арбанаса.



У овде изложеним Јовићевићевим ставовима има повише недостатака:

– Он не објашњава када су то Срби продрли у северну Арбанију, али зато констатује да су тада „ови крајеви били густо на­ста­њени Србима“;

– Он не схвата да су србску топонимију у тим краје­вима створили они „густо настањени Срби“ а не неки Срби који су тамо продрли неодређено кад;

– Он не зна шта ће са сопственим на­лазом да у тим крајевима има много више православаца него ка­то­лика;

– Њему није јасно да је крсна слава искључиво србско обележ­је, те да његова прича о славама код Малисора значи само то да су сви они претходно били Срби и да су поарбанашени у неком ближем или даљем времену, у краћем или дужем међувремену;

– Мада каже да се католички свеште­ни­ци врло труде да своје католичке вернике одвикну од правосла­в­них обичаја, он се и не до­сећа да баш то недвосмислено сведочи о србској прошлости свих тих Малисора;

– Гусле су србски инстру­ме­нт, а њихови потоњи корисници међу Малисорима још увек их држе као породично наслеђе;

– У породичном су наслеђу и песме о знаме­нитим лично­стима из србске историје, у које спада и Ђурађ Ка­ст­ри­от, а оне су не­сумњив доказ да су Малисори (његовог, Јовиће­ви­ћевог времена) још увек носили у памћењу, и породичном пр­е­дању, своју србску прошлост;

– Лелекање, које се доскора као врло раширен оби­чај одржавало у срб­ским племе­нима по Брдима (данас у Црној Го­ри) и Цр­ној Гори, тамо где није допирао малисорски утицај, очувало се и у Мале­си­ји, јер та се култна радња, посвећена неком упокојеном сроднику или прија­тељу, није могла искоренити једноставном на­ре­д­бом ме­сног жуп­ника или надлеж­ног бискупа.

Афанасиј Матвејевич Селишчев. Без обзира на то што Србе доследно на­зива Словенима, Бу­га­ре изједначује са Трибалима, а не каже ко су Романи, као и на употребљену реч надирање, од посебног значаја за ову тему може бити врло кратак и недвосмислен исказ А. Селишчева да „Слове­ни у свом надирању у Арбанију ни­су опће за­текли Арбанасе, него са­мо Романе“ (према Х. Барић, Лингвистичке студије, 25). На основу распо­ложивих докумената, он каже да се Арбанаси појављују у запад­ној Ма­ћедонији тек крајем 13. и током 14. века. У 14. веку помињу се Арбанаси и Власи са својим стадима у области полошкој, у којој се међу старинским становништвом могао срести и по­који Арба­нас. У намери да потврди овај свој последњи навод, он помиње не­ког Прогона („очевидно Арбанаса“) који је незакони­то кори­стио један део земљишта тетовског манастира. (Греши, јер је то име србско; по Прогону, село и братство у Љешанској на­хи­ји зову се Прогоновићи). И каже да је у царској повељи Стефана Душа­на (око 1308-1355) манастиру архангела Михаила и Гаврила у При­зре­ну, пописано девет арбанашких катуна у призренском крају: Ги­нов­ци, Мађерци, Белоглавци, Флоковци, Црнча, Цапарци, Гонов­ци, Шпинадинци, Новаци, али, ко зна због чега, додаје да „три ка­ту­на носе словенска имена, преузета од најранијих станов­ника овог краја – од Словена: Белоглавци, Црнча, Новаци“ (А. М. Селишчев, Наведени рад, 7). Извесно је да и још неки од преосталих шест катуна могу имати србско име, а Мађерци су ван сваке сум­ње: назив овог катуна из­веден је од старосрбске речи којом се озна­чава кувар, у овом слу­чају: манастирски.



Јер, како то пише лингвиста Митар Пешикан (1927-1996), поз­ивајући се на тефтер (дефтер) из 1455. године, и анализујући око 16.200 му­шких имена садржаних у њему, „на­се­ља об­ласти Бранко­вића (сли­вови Ситнице, Лаба, Топлице, Лепенца, Јужне Мо­раве и Кли­не, као и делови По­дрим­ља и Поибарја) била (су) србског етноје­зичког карактера“, те да је тамошња „ономастика типична старо­срп­ска“ (М. Пешикан, Зетско-хумско-рашка имена на почетку турско­га доба, Ономатолошки прилози Српске академије наука књига III, Београд 1984, 54).

Четрнаести и 15. век били су време снажног, понекад бурног ширења арбанаског живља које се спуштало из планина и ускакало у суседне крајеве, тако да се Арбанаси могли срести у охрид­ском и дебарском крају и, нарочито, призренском (А. М. Селишчев, На­ведени рад, 5-7). Према ономе што је записао Селишчев, арбанашко пастирско становни­штво из планинских крајева повремено се спуштало у долине и угрожавало тамошње становништво, чак и феудалце у њиховим замковима. „Крајем 13. века ти су напади и премештања планин­ских Арбанаса добили страховите размере… За обично становни­штво у долинама, првенствено словенско, ти пре­па­ди и превласт имали су исти резултат: оно је или гинуло, или од­лазило у друга места, или се албанизовало… Словенско станов­ништво гинуло је у биткама и било подвргавано погрому у селима по долинама. Оно није имало потпору са стране нити је било збијено у опште­др­уштвеном животу. Њихове родовске везе нису биле тако бли­ске као у Арбанаса. .. Међу њих, бурно су се наста­ни­ли Арбанаси сишли са брда… Још је значајније било преди­за­ње Арбанаса из пла­нина у долине и социјално-етничко обеснажи­вање Словена (и влаха) током 15. и 16. века, када су се под тур­ским притиском, ру­шиле централизоване државне организације Византије и Србије и месних династа. Током времена, планински Арбанаси, чврсти у својој родовској организацији, повезани бесо­м и крвном осветом, запоседају долине и потчињавају себи тамо­шње становништво, обеснажено и разједињено. Арбанаси који се дошли у долине заједно са потчињеним становништвом чинили су војну општину. Они не прекидају везу ни са својим саплемени­ци­ма који су остали у планини“ (Исто, 83-84).

Потчињавање о коме говори Селишчев састојало се у томе што су придошли Арбанаси убијали или отимали месно становништво. „Ништа то није. Убијен је Словен“, презриво су говори­ли кад би био убијен неки хришћанин-Словен. Да би му навод о уби­ству неког Словена био уверљивији и јаснији, Селишчев бележи и арнаутску реч шки, али се „не досећа“ да каже како се том погрд­ном речју означавају ис­кључиво Срби (Исто, 11-12).



Селишчев даље пише да се словенско становништво бекств­ом спа­савало из својих села, а да су они који су остали у Арбанији, у арбанашком окружењу, „у таквим околностима, морали постати Арбанаси. Потчињен поло­жај земљорадника, надмоћ Арбанаса­-пла­нинаца и разбојника, ује­ди­њавање арбанашких родовских група, тон који су оне давале дру­штвеном животу становништва, бракови словенских мушка­ра­ца с Арбанашкама које нису прихва­тале језик својих мужева… деца се нису учила очевом језику, већ су се користила мајчиним је­зиком – арбанашким. Животне прилике нису у младом поколењу изискивале потребу да користе словенски језик… све је то допри­н­о­сило стапању Словена с арба­нашком средином. Тој асимила­ци­ји помагао је и губитак разлика у религији: прела­зак словенских породица у муслиманство обје­ди­ња­вао их је у ре­лигиозним одно­си­ма с Арбанасима који су од­раније пре­шли на ислам. Но, мусли­манство није било главни фак­тор арба­ни­зовања Словена; они су по­стојали Арбанаси и тамо где је очувано хриш­ћа­нство (Исто, 12, 91-92).

Пишући, дакле, о арбанашким притисцима на србско становни­штво током нешто даље прошлости, и Цвијић и Селишчев ис­ти­чу да се преживело „словенско“ (што увек треба читати: србско) становништво бекств­ом спа­са­ва­ло из својих села, а да су они који су остали у Арбанији, „у таквим околностима, морали постати Арбанаси“. Сви арбанашки препа­ди на србска насеља имали су исти резултат: србско становништво је „или гинуло, или од­лазило у друга места, или се албанизовало“ (Ј. Цвијић, Наведени рад, 178. и 255; А. М. Селишчев, Наведени рад, 83-84, 91-92).

Селишчеву је добро знано да је под арбанашким притиском „много словенских породица прешло из Арбаније на исток, у Маћедонију. У становништву горњеполошког, дебарског, преспан­ског, битољ­ско­г и охридског краја много је Словена који су се пре­селили из Арбаније“. При томе, он се позива на Цвијића, ни овде не казујући увек да се ради о Србима: „Док је западно од Охрид­ског Је­зера словенског становништва нестало, или се асимило­ва­ло или иселило, дотле се оно одржало северно од језера… У Дрим­колу им­а великих села српског становништва (Лабуниште, Вехчане, Боро­вац, Јабланица) или исламизираних Срба (Требиште)… Нај­ве­ћа оаза српског становништва је Голо Брдо; ово је становни­штво ар­хаичних особина и делимично исламизирано. Северно од Голог Бр­да, у областима Черменики, Булчизи и у долини Маће, наилази се на арбанашке породице српског порекла, које су очу­ва­ле срп­ске и хришћанске обичаје. Многе српске породице на дру­гој оба­ли Дрима, у Радики и Малој Реци, пореклом су из ове три, данас арбанашке области. Они одржавају везе са оним својим ислами­зираним и поарбанашеним рођацима, посећују их о праз­ни­цима и до скора су се сматрали обавезним да свете крв. Голо Бр­до на ле­вој и манастир Св. Јован Бигорски на десној обали Дрима, у доли­ни Радике, били су бедеми који су заустављали арба­на­шко проди­ра­ње. Јужно и северно Арбанаси су отишли даље у Македонију“ (Ј. Цвијић, Наведени рад, 257).



Процес арбанизовања србског света био је дуготрајан, тако да су србска села, или делови појединих села, нарочито према Маћедонији, дуго успевала да одрже своју националну и верску при­па­дност. На почетку 15. века, многа села у скадарској области би­ла су измешана, а било је села и чисто арбанашких и чисто „словен­ских“; становништво неких села припадало је истом роду, али је би­ло и делова појединих села која су носила називе по ранијем срп­ском становништву: Луги, Градеза, Стојићи, Каменица, Сочовина. У селима северно од Скадра, иако су Срби пред­став­љали више од половине укупног становништва, многи од њих но­сили су арбанашко име а презиме србско (А. М. Селишчев, Наведени рад, 85, 91-92).

Знајући за све то, Селишчев је могао констатовати да је пред арбанашком агресијом „словенска реч (србска – ИП) замукла у Арбанији. Њу је заменила реч арбанашка. Околности политич­ког и друштвеног живота изазвале су ту смену. Арбанаси су од Сл­овена примили много у начину живота и у културно­-друштве­ним односима. Многобројне словенске речи у арбанском језику св­е­доче о том словенском утицају. Из неких словенских речи из­двојени су суфикси (-ник, -ец, -ица, -ка, -ште) помоћу којих су пра­в­љене арбанске речи: фисник=род+ник=благородан; бесник=ве­ран, који је дао бесу; бул+ица=биво; гомарица=магарица (мада ће ово понајпре бити србска реч магарица с измењеним местом пр­вих двају слогова, метатезом); шерет+ка=жустра, џангризава же­на (шерет, шарет=џангризав); рапиште=место засађено платани­ма (рап=платан) (Исто, 94).

С овим последњим ставовима Селишчевим стоји у непосредној вези и запис Тома Ораовца (Тома Петрова Вучинића, 1853-1939), Старокуча, књи­же­в­ника, политичара и истори­чара, да „Арбанаси немају народне литературе ни умотворина, које се као такве могу узети, а оно мало што се може наћи јесу само пастирске и не­значајне женске пјесме, без икакве књижевне или ма какве вриједности. Све што се о Арбанасима писало нијесу писали домородци него стран­ци, на страним језицима… Код старих малисорских породица и дан дањи могу се наћи писмени споменици и старе листине писане ћирили­цом и што се као свето чувало и чува код старјешина појединих породица, ко­и су их примили у наслеђе, као најстарији чланови породице“ (Томо П. Ораовац, Арбанашко питање и српско право, Београд 1913, ­8-10).

Илија Петровић / Балканска геополитика

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.