Чије ли су вене Србијине

Мирјана Анђелковић Лукић, Отворене вене Србије,
Београд 2021, стр. 459

У потрази за одговором на “насловно” питање, Читалац може себе затећи у недоумици да ли прече право на истину има србско деловање у корист сопствене штете или је, можда, теорија завере преузела на себе кривицу за све.

Но, било како било, деведесетак краћих текстова објављиваних од 2005. до 2021. године, углавном на порталу “Корени”, листу Срба из дијаспоре, сведоче о племенитом напору госпође Мирјане Анђелковић Лукић да онима који воде и представљају Државу Србију укаже не само на неки од уочених проблема, већ и на потребу да се за њега благовремено потражи решење.

А чисто знања ради, госпођа Мирјана је доктор органско-хемијских наука, деловала је у војним научним установама, бавила се пројектовањем експлозивних средстава, испитивањем разорних и других дејстава противтенковске и противавионске муниције, увођењем у индустријску производњу неких нових техничко-технолошких сазнања, “еколошким проблемима насталим бомбардовањем Савезне Републике Југославије” током 1999. године, али и заштитом животне средине, што укључује и противљење ововременим напорима усмереним на изградњу “мини-хидроцентрала, које уништавају реке, а противи се довођењу прљавих технологија, посебно рударских, у Србију”.

Ако се већ подразумева да су “надлежни” све то успели да прећуте јер ко је неки тамо појединац да им “соли памет”, ваља као разложно прихватити расположење чак и исподпросечно свезнајућих Срба (о надпросечнима да и не говоримо) да себе претворе у непријатељску опозицију и својим сународницима и сопственој Отаџбини; ваљда по оном офуцаном правилу: неком Отаџбина, неком материна.

Примерице:

Док је Југославија била Краљевина, њена влада дозволила је Хитлеровој Немачкој да, уз извесна ограничења, може моравско-вардарску долину користити за “проток људи, робе и капитала”. После југословенске капитулације, тај правац “коришћен је без ограничења за превоз немачке војске и наоружања на јужни и источни фронт”. Да би се у Савезној Републици Југославији (СРЈугославија) очували капитулантски “обичаји”, године 2005, ондашњи министар спољних послова Вук Драшковић “потписао је споразум о проласку НАТО трупа овим правцем, преко путева и мостова које је српска сиротиња обновила после натоовског жестоког, ‘милосрдног’ уништавања. Одобрење је било чиста формалност за НАТО трупе, а с наше стране нису постављени никакви услови! Споразум о проласку… не обухвата само копнени, већ и ваздушни и водени простор наше земље”. Борису Тадићу, тада министру војном, тај споразум послужио је као практично “оправдање” да у трку, “под изговором реформске трансформације”, разбије војску, а Вуку Драшковићу да то теоријски образложи наводом да ће “пролаз НАТО трупа бити за нас од користи” (2005).

Године 1999, пензионисани амерички официр Вилијам Вокер “познат јавности… по својим лажима на другим војиштима”, четрдесетак шиптарских терориста изгинулих у Рачку, у окршају са србском војском, претворио је у “недужне цивиле”, чиме је пружио “директан повод за злочиначку агресију НАТО на СР Југославију”. Девет година касније, Хелена Ранта из Финске, “стоматолог-форензичар и члан међународне комисије… признала је у својој биографији да је извештај (о наводном србском масакру над цивилима – ИП) писала под великим притиском… Вилијама Вокера и Министарства спољних послова Финске”. Она је, тако, своје “научничко” непоштење и личну лажљивост, и неморалност, ставила у службу већ припремљене натоовске (америчке) агресије на СР Југославију, макар та агресија била изведена са безброј пута изреченим будаластим тумачењем – без сагласности Савета безбедности Уједињених нација, стварног америчког служинчета. Нажалост, “наша влада (србска – ИП) није на одговарајући начин искористила овај међународни скандал, није истакла сву погубност лажи, није слала ноте земљама које су нас бомбардовале… Уместо да ову лаж… искористи и да с њоме стално почиње било које разговоре са страним делегацијама… да се износи на свим иностраним скуповима, научним, стручним или струковним, наши су то пропустили остављајући појединим медијима да то саопште као вест тек на трећој или четвртој страници и то најчешће без коментара (2008).

Средином фебруара 2008. године, под америчком заштитом, шиптарски терористи “самопрогласили” су србску косовско-метохијску област за “независну републику косово”, са мотивацијом да је то “услов стабилности у регији и у југоисточној Европи”. Аустријски публициста Ханс Хофбауер написао је тим поводом да је једнострано проглашена независност јужне србске покрајине фаталан ударац међународном поретку створеном после Другог светског рата. “Бомбардовањем бивше Југославије без мандата УН започето је кршење међународног права, а признањем једнострано проглашене независности Косова, окончана је епоха која је почела 1945”, те да је то стварни повратак колонијализму. (Мање је битна Хофбауерова “грешка” да је 2008. године задат фаталан ударац међународном поретку јер је француски председник Франсоа Митеран, још на самој половини 1991. године, предложио својим савезницима да размисле о хитном увођењу наддржавних и наднационалних “нових европских правних норми” за регулисање евентуалних спорова. Наиме, југословенска збивања оцењена су тада као изазов новом европском поретку, али и бојазан да би наводно југословенско националистичко и мањинско искуство могло бити подстицај сличним појавама у многим европским државама). Повратак колонијализму или завођењу неоколонијализма, на исто му изађе, тако да је госпођа Мирјана с разлогом навела због чега је Србија бомбардована, а Косово окупирано: “због… великог рудног блага које се налази на Косову и Метохији и представља 80% целокупног рудног богатства Србије”, али и “због изузетног стратешког положаја Косова и Метохије” (2009).

“Србија је данас сиромашна земља, уништена бандитским приватизацијама, са великим бројем незапослених младих људи. Уместо да користи своје природне ресурсе, она је распродала чак и своја изворишта воде, што ће у скорој будућности да буде важније и од нафте” (2009).

Бавећи се употребом осиромашеног уранијума у бомбардовању, госпођа Мирјана преузима податак из Републике Србске да се “после бомбардовања… појавио неуобичајено велик број пацијената са две или чак са три различите врсте карцинома”, а наводи и “да је 36 радника који су механички, метлама, чистили мрежу од електропроводљивих влакана са наших далековода, умрло врло брзо после престанка бомбардовања”. Стога, она констатује да је НАТО тим својим “послом” “прекршио све међународне конвенције”, што тој агресији даје сва обележја “свеобухватног терористичког насиља”. Поучен искуством са натоовским “осиромашеним” бомбардовањем по Србији и обољевањем италијанских војника из “мировне мисије” на Косову и Метохији, др Масимо Ђани, хематолог из Милана/Италија, тврди да се “симптоми болести показују између једне и пет година од дана излагања опасном агенсу”, због чега војне стручњаке који стоје иза такве ратне “технологије” назива “умоболним мозговима”; не само због тог што производе “осиромашену” муницију и наређују њену употребу, већ и због тога што су “научнике хуманисте одавно прогласили за лудаке јер покушавају да их спрече да зараде милионе долара и поробе мале народе” (2009).

Власт у Србији, успостављена 5. октобра 2000. године државним ударом у организацији страних обавештајних служби, “све је учинила да Србија не тражи испуњење свих тачака Резолуције 1244, а посебно ону о повратку српских безбедносних снага на Косово и Метохију. Напротив, чак је радила за противничку страну. О оме сведочи повлачење тужбе против НАТО пакта… А крајем 2001. године, СР Југославија, чланица Уједињених нација, која је 78 дана бомбардована оружјем са осиромашеним уранијумом, није гласала за Резолуцију којом се забрањује употреба тог оружја”. Поступано је тако у нади да ће је таква и толика понизност прекоредно увести у Европску унију, идејну и стварну наследницу хитлеровске фашикратије – или нацикратије, ако је тај назив неком пријемчивији (2009).

Пошто су Уједињене нације (уистину: њихов амерички налогодавац), изиграле Венсов план (фебруар 1992), односно Концепт за мировну операцију Уједињених нација у Југославији, договорен на основу разговора југословенских лидера са господином Сајрусом Венсом, личним изаслаником генералног секретара УН, и Мараком Гулдингом, подсекретаром у УН за специјалне политичке послове, и неоусташкој Хрватској омогућиле да геноцидним прогоном око осамсто хиљада Срба “реше” хрватско питање – хрватске власти одједном су се “сетиле” да би се избеглице могле вратити на напуштена огњишта, чак би им се давали кредити за обнову оштећених или урушених кућа. “Нажалост, млади се не враћају, због тога што им прете некаквим тајним оптужницама, на којима се могу наћи сви младићи који су у време 1991. године имали осамнаест година, јер су били војни обвезници… Сваки млади човек који се вратио у Хрватску, мучки је убијен или пребијен. Ниједно убиство није разјашњено. Полиција ништа не предузима да реши случајеве убиства Срба, као да је убиство Србина небитно и безначајно за државу Хрватску”. И за Србију, наравно (2009).

“Бандитска приватизација српске привреде даје плодове свог лоповлука. Да ли је српска привреда морала баш тако у бесцење да се распрода? Српски двојац Божа Ђелић и Млађан Динкић (то је онај што је у Народну банку ушао с аутоматом и са њим се сликао – ИП) са кормиларом Јелашићем, којима је доста припомогао и Влаховић, дужни су да дају одговор где су нестале паре од приватизације” (2009).

Ратом за Републику Србску, тамошњи Срби стекли су своју Државу, али и злочиначка обележја – све благодарећи чланицама Европске уније које су и пројектовале и потпалиле рат против србскога православља у Босни и Херцеговини. На свим зараћеним странама било је жртава, мање или више, али фашикратски Запад не рачуна србске. Иако су муслиманске жртве око Сребренице, на пример, биле војничке, исти тај Запад прогласио је то геноцидом. Баш тако, иако су муслимански бојовници “из заштићених зона Сребренице… нападали српска села у околини… и убијали њихове ненаоружане сељане”. Нападали и убијали, наравно, али се у Јадној Србији то не рачуна јер је “група од сто невладиних организација… предвођених Женама у Црном затражила од председника Бориса Тадића да подржи захтев да се 11. јул у Србији обележава као Дан сећања на геноцид у Сребреници”. На другој страни, госпођа Мирјана подсећа “да је из Хрватске… од 1941. до данас (2010) нестало више од милион и шестсто хиљада Срба… Нико у нашој влади није поставио питање, па ни наш председник, где је нестало милион и пестсто хиљада Срба из Хрватске и да ли се она због тога извинила Србима и намерава ли да врати Србе протеране… акцијама ‘Бљесак’ и ‘Олуја’ на њихова огњишта. Напротив, руше се њихове већ спаљене и порушене куће и заравњавају се терени да би се уништио сваки траг српског присуства на територији Книнске крајине” која је такође била под заштитом Уједињених нација (2010).

“Без обзира на све шармантне, куртоазне и пријатељске изјаве америчких дипломата кад дођу на службовање у нашу земљу, остаје горко сазнање да они нису искрени и да нам САД нису пријатељски наклоњене… Наша власт наравно мора да сарађује са оваквом великом земљом, али ипак са више достојанства и уз поштовање интереса властитог народа. Њихови амбасадору (бар до сада) су себи давали слободу да се мешају у наше унутрашње послове… јер они нашу територију сматрају својим протекторатом и ратним пленом, јер су после НАТО агресије (кршећи Резолуцију УН 1244 коју су и сами потписали) на преко триста хектара српске земље изградили највећу војну базу у Европи” (2010).

Кад је у питању генетски модификована храна (коју намећу они што намеравају да светско становништво сведу на “златну милијарду”), ваља знати д понеко ипак научно брине о њеном утицају на људски опстанак. Па је један научник маџарског порекла, зове се Пустаи, изводио експеримент тако што је “једној групи мишева давао генетски модификовани кромпир, а другој обичан. После кратког времена сви мишеви из прве групе су угинули, а стомаци су им били потпуно уништени”. Кад је Пустаи објавио резултате својих експеримената, остао је без посла; добро је и прошао, могао је остати и без главе (2013).

Прича се да је за изградњу “Београда на води” ушло у Србију три милијарде арапских долара. На разна питања да ли је било потребно задуживати се толиком сумом, тадашњи први потпредседник владе Србије “умирио” је знатижељнике: “Ако мислите да идемо у Европу да се спрдамо са туђом новцем, да је наша памет много преча и вжнија него нечије три милијарде долара, морам да вас питм где ви мислите да ми живимо” (2014).

Поштапалица многих политичара у Србији, и опозиционих и и из власти, да Србији нема живота без Европске уније, осмишљена је на забораву да “војска Европске уније представља највећи део НАТО пакта (19 држава), под командом војске САД, и то је она војска која нас је 1999. године жестоко бомбардовала 78 дана. Да ли се Србија… гура где јој није место, међу своје крвне непријатеље? Да ли Србија има толико слабо памћење да је заборавила да нам је та војска убила 3.500 грађана, цивила, војника и деце, ранила преко десет хиљада људи, од којих су многи остали доживотни тешки инвалиди… Под окриљем те војске прогнани су Срби из Републике Српске Крајине у највећем егзодусу двадесетог века на европским просторима, под покровитељством те војске Срби су протеривани са своје земље на Косову и Метохији… остављајући своја имања на милост и немилост шиптарским терористима” (2016).

И тако даље, у недогледаних деведесетак текстова на преко четиристо педесет страна…

И тако даље, наравно, пошто су они од којих се очекивало да се домаћински позабаве нечим од наведеног (и ненаведеног) – све то “мудро” прећуткивали. То се, пре свега, односи на особе “заседајуће” у законодавној власти (по тој основи ваља одати “признање” и многима из извршне власти), особе које су се тамо нашле по партијској, страначкој или коалицијској припадности, а не по личним “знанственим” и другим способносним заслугама.

Кад је већ тако, онда је сасвим разумљив отпор којим званична Држава Србија упорно и доследно не примећује било шта од онога на што указују часни и угледни зналци.

Поприлично “ретка врста” због које је у Држави Србији поодавно формулисан закон са само једним чланом:

“Имамо ми још поштених и паметних људи, али то нећемо дуго трпети”.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУД ВИДЕО: