ШТЕТОЧИНСКА ПАМЕТ „ЗАШТИТНИКА ГРАЂАНА“

„Заштитник грађана“ наврзао се на српски језик свом силином своје пилеће памети: тамо где он одлучује закон земљине теже не може проћи, као ни Миланковићева „небеска механика“, српски језик почиње тамо где он пободе кочић, а „хрватски“ и „босански“ кољачки заперци тога језика морају се ширити свуда тамо куд им он затегне конопац; па је, „у том смислу“, заштитњак повукао за уши министра просвете, науке и технолошког развоја и наредио му да из српске школе протера српски језик зато што се не зна колико је миленијума стар и да на његово место утури неке његове заперке за које се знају и дан (понекад и сат) кад су се из српскога ископилили: „хрватски“ — пре 10–12 деценија, мало се нећкао и пре 50-ак година дефинитивно утврдио да не зна кад је где и чији био, „македонски“ — 2. августа 1944, „босански“ — 5. септембра 1993, „црногорски“ — 21. маја 2006, а сад се, по његовој наредби, припрема увођење још неколико „језика“ на „интернационалним универзитетима“ од Карајукића Бунара преко  Губеша до Вита и Витоше.

И уз све то, заштитњак прописује да у српску школу може ући само она памет која је штуцована по његовим мерама, да је тамо могу уводити Лабрис и Инцест траума центар са себи сличнима (и то само „оздо и одостраг“) и да је за све те послове обезбеђена подршка министруша Гоце и Зоране и свих њихових фемплацуља и емеритњача.

И да су сви они позвани да пишу нову граматику српскога језика.

Наш заштитњак се понаша као силовита незналица (вероватно је правничку памет куповао или на оном горепоменутом „интернационалном универзитету“ или на неком сличном „Испод Три Букве“), али се то може показати као небитно у поређењу са чињеницом да се он својим поступцима представља као врхунска државна и национална штеточина.

Он вели да је, „у циљу поштовања језика националних мањина који су признати у Србији“, кренуо у разарање српскога језика и у деструкцију српскога националног простора и националног суверенитета, али не схвата у шта се упустио и од чега треба да [за]штити своје угроженике будући да њихови „језици“ ни по којем критерију не могу имати „мањински статус“. Да је о томе питао Хрвате, они би му рекли да се на „мањинске језике“ гледа као на језике „скупине држављана неке земље различит од службенога или националног језика“, али њему ни то не  би помогло јер не схвата да се ни „хрватски“ ни она два остала у ту дефиницију не могу уклопити јер су се сви издвојили из српскога и ниједан од њих од српскога не може бити различит, а то што „неки тамо инсистирају на различитости“ може се свести на ону памет која ће, по својим правилима. увек сабирати и [1+1] и увек „добијати свој национални резултат“. Наш заштитар, уз све то, још није чуо да се међудржавни односи могу заснивати на некаквим билатералним споразумима, али он не зна како се то чини па хрватским и босанским усташама потписује право да, у „својим државама“, могу поклати који милион Срба, а потом кољаче призвати да исти посао наставе и у Србији. И зато се он мора сматрати главним усташким заслужником за то што је у Србији отворен лекторат за „хрватски језик“ истог дана кад је у Хрватској прослављено укидање катедре за српски језик основане 1874. године (и то се, по његовој правничкој памети, зове реципроцитет). Или што је већ наоштрио каме да се у „БХФед.“ покоље и оних 40.000 Срба који су преживели демократију Јуке и Алије приређену под диригентском палицом Еф. Мустафе. И исту памет пресадио у „Новопазарски санџак“ кад је тамо, приватним писамцетом из неког министарског (или заводског?) подрума, најавио да ће се српско Министарство просвете, науке и технолошког развоја (заједно с Елминим  Сектором за унапређивање људских и мањинских права) преселити у Главни уред Бошњачког националног вијећа (БНВ) и тамо издавати лиценце за наставнике босанског језика од основне школе до (интернационалног) универзитета и да ће се све то чинити уз „техничку подршку“  Државног универзитета у Новом Пазару. И све — „на основу члана 16. Статута Бошњачког националног вијећа, члана 15. ст. 14 Закона о националним савјетима националних мањина (»Службени гласник Републике Србије«, бр. 72/09), чл. 121. ст. 6. и 7. Закона о основама система образовања и васпитања (»Службени гласник Републике Србије«, бр. 72/09) и чл. 7. Правилника о издавању сертификата о познавању босанског језика“. При чему ће се показати да се та трговина посебно размахнула од 23. маја 2013. године кад је БНВ сву „бошњачку памет ставило под сопствену јурисдикцију“ не примећујући да се све то чини и мимо закона и мимо најпростије памети: на основу чл. 37 једнога од напред поменутих закона страна држава „може, под условима предвиђеним међународним уговором, односно под условом реципроцитета“, да се бави и оним пословима за које се БНВ специјализова[л]о, али и то само под условом „да добије одобрење Министарства“ и да се то чини „под условима и по поступку прописаним посебним законом“.

И то нас изводи „на чистину“: БНВ се бави[ло] незаконитим пословима и све чиме се хвали[ло] у последњих девет година мора се пренети у надлежност инспекцијских органа и полиције, да би се показало које су све незаконитости почињене и који су њихови најистакнутији заслужници. Ваља, наиме, претпоставити да је све„почело од оног приватног писамцета“ којим је у образовни систем Србије убачен „туђи језик“. И уместо да тај језик одмах буде искључен, он се већ девет година одржава и негује — на државном буџету Србије. И о томе сведоче макар две чудне појединости:

1) Настава на „босанском језику“ одржава се под надзором БНВ и у извођењу његових „сертификованих специјалиста“ (најпре се тиме дичио један Есад који је српско презиме заменио влашким именом, а после у игру ускочила и Елма – с циљем да макар Есаду помрачи славу);

2) На Државном универзитету у Новом Пазару, на Студијском програму Српска књижевност и језик шири се настава на „босанском језику“, а све се изразитије редукује „оснивачки профил“ Програма и припрема простор да се он дефинитивно укине будући да је већ акредитован некакав приватни трговачки „Међународни универзитет“.

И обе су те појединости незаконите: нису засноване ни на оном међународном договору ни на реципроцитету (како прописује чл. 37 онога напред поменутог закона), али јесу макар солидно срамотне јер „дипломци са тих универзитета“ касније своје тапије перу по универзитетима у Србији и сви, једнако и силовито, подупиру међународну научну и педагошку проституцију: једни тиме што својим дипломама обогаћују педагошко ђубриште, а други тиме што то подупиру јер те дипломе не проверавају нити траже да се оне регуларно нострификују. А међународни криминалци и лопуже од такве спреге ништа боље не могу ни пожелети: њима крче путеве „заштитници грађана“ и министри какви се могу пронаћи једино у српској политичкој каљузи: сви кројени по истим мерама и сви обележени оним талентима поред којих су Срби, док их је било, пролазили — зачепљеног носа.

За то смо, на другом месту, као главног заслужника за трговину српским националним образом и срамоћење српског имена означили једнога бившег министра просвете, науке и технолошког развоја (после унапређен у – он зна чијег – саветника), а његовом наследнику припоменули да ће „стећи име које ће се помињати и заслуге које ће се поштовати“ ако покуша поправити макар нешто од онога што је његов претходник уништио. И навели да је „пут да то постигне врло је једноставан:

а) да најпре у скупштинску процедуру врати онај Закон о уџбеницима који је, пре више година, »зауставио« МекАлистер (да би отворио пут пљачкашком налету Клета и његових хрватских и словеначких сателита) и да, узгред, покуша утврдити ко данас у Србији најжешће брани Клетове, а ко Жужулове интересе;

б) да Заводу за уџбенике врати апсолутну одговорност за судбину српскога школства, а да оних 78 пљачкашких фирми на челу са Клетом протера са српскога уџбеничког тржишта (ако не зна како да то учини, нека се распита код својих румунских и мађарских колега-министара како су то они постигли) и тако укине и корупцију и педагошку проституцију које су инсталирали његови претходници и да, уз остало утврди која се то директорка београдске основне школе крије иза иницијала М. С., а појављује као »предавач и аутор« на семинару Центра за савремено образовање БИГЗ и има налог »да издејствује да сви купе« Жужулово уџбеничко смеће и да наставника који то изабере »награди таблетима, скупим телефонима и кешом« и да испита ко, по тим »механизмима«, може бити награђен летовањем на Хавајима, а ко кућ[иц]ом на мору или на планини;

в) да повуче оне бесмислене одредбе о »бодовању научне памети« и да те послове остави научницима који се у то много боље разумеју од курира и секретарица министра-саветника, да укине оне одредбе о »међународној научној памети« као и оне које се тичу »обавезног менторисања«“.

Записали смо тада и још понешто, али нека и ово буде довољно за општи осврт на оно што је бивши министар уништио и осрамотио, а његов актуелни наследник верификовао продужујући тамо где се његов претходник зауставио. И наставио трагом његових злочина:

• није вратио Закон о уџбеницима који је онај европски разбојник зауставио;
• није вратио Заводу за уџбенике статус највише српске националне институције, али је зато успео оно што његов претходник није: да Заводу укине и статус уличне тезге и да га баци у блато — заједно са српским школством у целини;
• није укинуо оне бесмислене одредбе о „бодовању научне памети“ чији је једини циљ да се научна мисао стави под контролу и да се, у складу с Кенановим идејама, идиотизују светски школски системи.

Наш министар је представник оне чемерне памети која је способна да учи једино од оних који не знају ништа, али и да беспоговорно слуша оне који једино знају да брбљају: заштитњак га је повукао за уши, он налог одмах проследио Заводу за уназађивање образовања и васпитања, Завод издавачима припретио да се „заштитњачка“ не пориче и да од ње нико темељитије неће успети да осрамоти српско име; и „оставио им рок до 15. маја 2022. године“ да приреде ново издање уџбеника у складу са заштитњачком научном памећу. (И да ту памет темељито овери оним делом анатомије који управља људским понашањем кад се образ — успава).

И преко тога „задњег релеја“ Србима стиже памет и из Хрватске (поменули смо онај лекторат) и из Црне Горе („лингвисти“ који су се школовали у подрумима цетињске полиције сада ма[ј]стеришу по Србији, а кад „дођу дома“ – то ће им одмах бити прочитано као „црногорски ма[ј]стерлук“), а нарочито бурно она нас запљускује у „Новопазарском санџаку“, али се још не зна докле је све то стигло, на којим се све то језицима чини, из којих се извора финансира, по чијим се ћефовима бирају и смењују ректори, професори, учитељи, како се турколог квалификује за наставу српске књижевности, а како италијаниста за наставу српске синтаксе. И на којим је све то законима утемељено.

У потрази за одговорима на таква питања некад је Министарство било прва адреса на коју се радозналац могао обратити, али кад се та институција претворила у брлог за проверу трговачких капацитета страначких фаворита или у корпу за страначке кадровске отпатке, тамо одговор не треба тражити ни на каква питања (па ни на оно да ли је ведро или облачно). И то треба оставити специјалистима: они најбоље знају која питања и кад треба поставити. И такве специјалисте треба упутити свуда тамо где се заштитњак огласио надлежним да решава проблеме о којима не зна ништа па, између осталог, да провере како се акредитују студије некаквих језика мимо одредаба чл. 37 „оног закона“ и како се те трговачке дипломе „перу“ по универзитетима у Србији.

Драгољуб Петровић/Васељенска

Бонус видео

*

Неке статистике веле да Срби имају „двадесет и десет“ националних мањина, И о свима њима наш заштитњак брине као о најрођенијима, и брине о заштити Гоциних и Зораниних угроженица, о заштити осмуђене памети, о заштити животиња, о заштити НВО-глодара, о заштити усташа (и оних „под крижом“ и оних „под полумјесецом“)…

А што се Срба тиче, нека од њега буде довољно то што се специјализовао за њихово ружење. И за разарање српскога националног етоса.