ДАНИ(Ј)ЕЛ СИМИЋ: КАКО СЕ КАЛИО АЗОВСТАЉ

На једном од улаза у највећу луку Азовског мора, још из даљине, на узвишеном положају и преко таласастог асфалта, видим споменик. Људска фигура која држи нешто у уздигнутој руци. Прво мислим да је неки памјатник Великог отаџбинског рата 1941-1945. Као она жена с мачем над Стаљинградом. Примичући се мијењам претпоставку у кип свеца са крстом. На крају се сви у колима смијемо. То је светитељ – гвожђа. Ливац држи своју куку, рукохватом окренуту небу.

Све у је у знак металске индустрије. Као што су у Доњецку угаљ и рудар у средишту општедруштвене хвале. Овдје су то металурзи. Имају своју авенију у граду, који дјелује као једна велика творница жељезних производа. Из даљине, из сваког правца, дочекују високи димњаци и мамутска постројења са испреплетаним цијевима.

И по порушеном, нагорјелом граду, види се да је лука основана 1778. била и културно, а не само привредно средиште рејона. На другој обали Калмијуса, крај градске стеле, што је обично бетонски или метални беочуг са именом града, Маријупољ је исписан на руском. Јер је из времена СССР. У времену Руске Федерације, на њему чеченска застава, а путокази на украјинском. Док становништво прича искључиво руски језик.

Занимљиво, први пут идем аутопутем из Доњецка право до Волновахе. У Еленовки, на моје изненађење, не скрећемо за Докучајевск. Опет је Игор Кимаковски за воланом. Када је дан, што се мени веома допада, не стаје ни на једном блокпосту, што немјерљиво скраћује пут. Сад стаје. Не само на првом, гдје питају којој јединици припадамо. Уставља се и гдје нас нијесу ни покушали укочити. Излази и хода около. Рукује се и прича нешто са стражарима. Ту су га ухапсили Мајдановци и држали под кључем четири године. То му је промијенило читав живот, каже кад се вратио у кола.

Идемо правцем који је постао проходан од уласка Русије у сукоб око Донбаса. Тај први дио аутостраде до Маријупоља је одмах крај фронта, па се не користи за цивилни саобраћај. Вози се само једним правцем. Из супротног смијера, по путу од артиљерије и вјетра оборена стабла. Најбитнији саобраћајни знакови са мртвачком главом. Забодени у травнати дио физичке одвојености, кажу: Пази, минирано. Зато је готово пуст пут, за разлику од оног према Новоазовску, зачуђујуће гладак и очуван.

На једном мјесту прекидамо вртоглаву вожњу. Повлачећи се у градове, срушили су мост на аутопуту. Прије тога пролазимо прави правцати гранични прелаз. Сада напуштен, бесмислен и полуразрушен. Надстрешницама и монтажним објектима служи само као надгробни споменик споразумима из Минска. Нема ни блокпоста. Разрованим туцаником идемо около и испод остатка необаљеног надвожњака. До Каменска, предграђа гдје је Игор лежао у Маријупољском затвору, видио сам возила са ознаком В. Латиницом. Сјеверњаци. И Каменск је полупан добрано у центру.

Заустављамо пред црквом. Рођендан сам ове године дочекао у Доњецку. Васкрс славим у Маријупољу. Руски свештеник миропомазанијушчим кистом црта крст на челима присутних, а онда благосиља јаја и куљич. Та ријеч ме интуитивном етимологијом и приручном упоредном граматиком раслојавања словенских језика, подсјећа на ријеч колач. Куљич није суха плетеница или једнако слани, славски колач какве пеку Срби о сличним данима. То је слатко пециво. Видим по шећерној глазури, посутој разнобојним мрвицама.

Права обичајна разлика је благослов светом водицом. Свештеник нешто као метлу вунених влакана, прије као неки џогер, умаче у канте воде које носе помоћници за њим. Вјерницима пљуска у лице и полива корпице, да прије тога узимају дах и затварају очи. Када је чуо да сам Србин, пљуснуо је и мене. Пола Т-мајице сприједа скроз мокро. Срећом сунчано је. Али дува вјетар. Проклети вјетар који над овом земљом никад не мирује.

Вођа пута је отишао негдје, оставивши нас да чекамо пред црквом. Мене у кратким рукавима. Прилазе нека дјеца. Носе куљич и јаја. Дају и Италијану. Туцам се са свештеником и једем колач. Нијесам доручковао ништа. Слатко, сухо тијесто. Испуњено грожђицама.

Тек доста пошто су сви отишли кућама и закључали цркву, стиже Игор и вози у Азовмаш. Азовски машински завод. Уз Иљича, једна од сада заузетих, постиндустријских тврђава украјинске оружане силе. Управна зграда изубијана и шупља. Испред један одред војске који неће да се фотографишу. Дио фабрике, очито, као Чајавец или Јелшинград. Пропао још у независној постовјетској Украјини. Израсло грмље и дрвеће по кругу. Неке хале су биле у функцији, али сада више не ради ништа.

Улазимо у подземне просторије зграде којој фали дио, таман као да је неко исјекао комад торте. Авиобомбом. Упориште украјинске морпехоте. Доле говна и конзерве. Натријум хлорид у тегли. Мркли мрак. Ручне бомбе. Мине. Муниција. Униформе. Чизме. Гарава бубњара, димњака прикљученог на вентилациони отвор. Разноразне сијалице и продужни каблови. Којекакви кључеви од аутомобила. Документи и још мрака. Углавном мрака. И повраћајућег запаха влаге.

Враћамо се кроз главну капију и идемо ка Светониколајевској саборној цркви. На путу лежи реп Точке У. Оне војске више нема. Само једна Лада Самара отворене хаубе. Сваки пут кад то видим помислим, готово повријеђено, како обешчашћују модел мојих првих кола у животу.

Циче ласте на небу. Изнад њих авиони. Хуче. Видим бијеле тачке и покушавам да их назумам. Снијели су јаје. Одјекује експлозија. Па још неколико. Црни се небо изнад Азовстаља. Као дијете, чини ми се, много сам се боље разумио у ваздухопловну и другу убилачку технику, него што је то сада. Више сам пратио. Али опет ја тврдим да су самаљоти Су-24, а остатак дружине да је то Ту-22М или Су-34. И сад кад ово пишем, мислим да сам ја у праву.

Прилазимо Азовстаљу колико дозвољавају. Кад Игор каже синтагму “српски новинар”, то одобровољује маскиране људе који пружају руку. Скидају маске и моле да их не објављујемо, јер имају родбину под влашћу Кијева. Око нас је свугдје крш и шут. Запаљена или очерупана кола. Капије на којима пише: Овдје живе људи – нема мјеста. Пада још бомби из ваздуха. Опет црн дим. Чује се пушчана паљба. Наређење Владимира Путина се, ухогледно и очевидно, односило на то да се не врши јуриш на катакомбе. Задржавање у окружењу око двије хиљаде бораца ударних јединица, маринаца, неонациста и страних плаћеника; неминовно мора бити активна војна операција.

Силазимо до мора. Лука затворена са два потопљена брода, у страху од поморског десанта. И посљедњи задатак. Прикључују нам се кола с људима које треба извести из града. Опет мрак. А мрак је страх. На првом блокпосту чека уперен калашњиков. Пред другим се избјеглицама потпуно сасула гума. До фелне. Опет помажем да мијењамо точак. Не може нам пут проћи без прикљученија, каже Игор. Та ријеч (авантура, догодовштина, пустоловина), која у руском није архаична, увијек ме подсјети на Доситеја Обрадовића.

Сад ће ме заувијек сјећати на Маријупољ.

Данијел Симић / Фронтал 

БОНУС ВИДЕО: