Илија Петровић: Уранак је “рођен” на Ђурђевдан

На сајту “Наука и култура”, уочи Првога маја, међународног празника рада, објављен је текст “Првомајска ноћ вештица : Окултни корени празника 1. мај”, којим Драган Млађеновић малобројне подсећа, а преостале (вољне да бар нешто науче) упућује на истину да је тај и такав “раднички” празник осмишљен у врху “бахате совјетске богоборне власти”, са циљем “да би истисла Васкрс, најсвечанији хришћански празник” и уместо њега “устоличила” Валпургијску ноћ вештица, “када вештице и све нечисте силе стижу на својеврсну смотру, како би се… у  распусном плесу поклониле сатани”.

А многи Срби славе ту ноћ (и јутро) као првомајски уранак.

У наведеном тексту истакнуто је да је та “замисао… потекла од главног борбеног безбожника совјетске власти – Јемељана Јарославског, чије је право име било Минеј Израиљевич Губељман (1878–1934)”, али ваља имати на уму да је то само једна “хибридна радња” духовно јаловог и нечовечног света у многовековном стварном рату усмереном на уништење србског и руског народа (а Руси су србско племе) и њиховог православља – као твораца људске цивилизације.

Но, ваља признати да је Јемељан Губељман у свему томе, макар био Јеврејин, био безначајан лик, он је само извршавао оно што су му налагали “велики преци” – писари Комунистичког манифеста, “научног” и стварног упутства за уништење србског и руског народа; никад из вида не треба испуштати чињеницу да су сви западноевропски социјалисти били националисти, само се од Руса и Срба тражило да буду интернационалисти, да интересе сопственог народа баце “у корпу ад акта”.

За почетак, Карл Маркс, поримљени Јеврејин, и његов истомислећи друг Фридрих Енгелс, будућим интернационалистима оставили су у аманет да се одрекну породице, отаџбине и религије.

Што се породице тиче, они поручују да заједница жена, односно жене као заједничка својина, одувек постоје, а буржоаски брак са могућношћу сталних ванбрачних “излета”, уз сексуалну злоупотребу жена и кћери зависних радника (рачунајући ту и на “употребну могућност” званичне проституције), потврда је чињенице да таква заједница опстаје у прикривеној форми. Комунисти се противе таквим лицемерним односима и нуде да се фамилија укине и на њено место уведе “званична, отворена заједница жена”, ваљда да би се оправдала једна дефиниција брачнога “склада” коју Енгелс даје: “Као што у граматици двије негације чине једну афирмацију, тако у женидбеном моралу двије проституције важе као једна кријепост” (Ф. Енгелс, Поријекло породице, приватног власништва и државе, Загреб 1945, 63, лат), односно врлина.

Своју идеју да се у некој ближој или даљој будућности обезвреди и избрише стварни и емоционални однос према отаџбини, земљи у којој је неко рођен и чији је држављанин, аутори Манифеста сабили су у циглих петнаестак редова. Знајући да се кому­нистима пребацује како “хоће да укину отаџбину и народност”, они су без икаквог устезања записали да “радници немају отаџбине. И оно што немају не може им се одузети. Но пошто пролетаријат тежи да политичку власт освоји, да се у националну класу организује, да се сам као нација кон­ституише, то је и он националан, и ако не у буржоаском смислу. Национална цепања и супротности народа ишчезавају све више и са самим развитком буржоазије, са трговинском слободом, са светским тргом, са једноликошћу индустриске производње и њој одговарајућим животним односима. Влада пролетаријата ослабиће још више ове супротности. Јер је удружена акција, бар цивилизованих земаља, први услов пролетерског ослобођења. Упоредо са укидањем експлоатације једне личности другом, биће укинута и експлоатација једне нације другом. Са падом класних супротности у недрима једне нације, пашће и међусобно непријатељство нација” (К. Маркс и Ф. Енгелс, Комунистички Манифест, Београд 1907, 43).

Ако већ и сами кажу да “пребацивања која се са религиозног, философског и идеолошког гледишта комунизму чине, не заслужују да се на њима подуже задржавамо” (Исто, 43), разумљиво је што писари Комунистичког манифеста премало пажње посвећују религијској свести човековој. Они се чврсто држе уверења да је у религији “увијек ријеч о конкретном хисторијском човјековом свијету, држави, друштву, јер управо једно одређено друштво производи религију, изопачену свијест о свијету, јер је оно само изопачени свијет” (Енциклопедија Лексикографског завода, Загреб 1969, том 5, 433, лат). То своје “откриће” они заснивају на ставу да “кад је стари свет већ био на путу пропасти, старе су религије биле побеђене хришћанском религијом. Кад су хришћанске идеје почеле да уступају идејама 18. века, феудално је друштво било у борби на живот и смрт са ондашњом револуционарном буржоазијом. Идеје о слободи савести и вероисповести прокламовале су просто владу слободне конкуренције на знанственом пољу.

‘Несумњиво је’, вели се, ‘да су се религиозне, моралне, философске, политичке, правне идеје модификовале у току историског развитка. Али су религија, морал, философија, политика, право увек остали у животу и поред овог мењања. Поред тога постоје вечите истине, као слобода, правда и т. д. које су заједничке свима друштвеним облицима. Комунизам пак укида све вечите истине, религију, морал; он дакле противречи сваком досадањем друштвеном развитку’.

На шта се своди овај прекор? Историја целога досадањег друштва кретала се у класинским супротностима, које су се у разним епохама јављале под различним формама. Но ма какве ове форме биле, експло­атација једнога дела друштва другим, постојала је у свима прошлим столећима. Никакво чудо према томе што се је друштвена свест свију столећа, и поред свију разноврсности и различности, кретала у извесним заједничким формама, формама сазнања, које ће само са потпуним уништењем класних супротности да изумру” (К. Маркс и Ф. Енгелс, Комунистички манифест, Београд 1907., 44-45).

У покушају да се оправдају пред приговорима да комунизам “укида све вечите истине, религију, морал”, Маркс и Енгелс се, дакле, задовољавају само овлашном напоменом да ће све форме сазнања у људском друштву, укључујући и религију, “изумрети” у тренутку кад буду уништене класне супротности. Они се само питају “није ли зар хри­ш­ћанство устајало против приватне својине, против брака, против државе? Није ли на место њих хвалило доброчинство и прошњу, целибат и мучење тела, ћелијски живот и цркву? Хришћански социјализам је благословена водица којом попа кропи аристократске ране” (Комунистички манифест, 48).

У Манифесту тек толико јер су само коју годину раније детаљно објаснили да су “религија, породица, држава, право, морал, наука, умјетност итд. само посебни начин производње и падају под њен опћи закон. Стога је позитивно укидање приватног власништва као присвајање човјекова живота, позитивно укидање сваког отуђења, дакле, повратак човјека из религије, породице, државе итд. у своје људско, тј. друштвено постојање. Религиозно отуђење као такво догађа се само у подручју свијести човјекове унутрашњости, али економско отуђење је отуђење збиљског живота – стога његово укидање обухваћа обје стране” (К. Маркс и Ф. Енгелс, Рани радови, Загреб 1967, 276, лат).

Све то утолико је чудније што сам Маркс на једном месту констатује да религија представља “свечано откривање сакривенога блага човјекова, признање његових најунутарњијих мисли, јавно исповиједање његових љубавних тајна” (Енциклопедија Лексикографског завода, Загреб 1969, том 5, 433, лат).

Баш тако, као да је наслућивао да ће Драган Недељковић (1925-2015), члан Европске академије наука и уметности са седиштем у Паризу, подруг века касније записати да реч religo, religare, значи бити у ве­зи, повезан, бити јединствен, здружен, сло­жан, солидаран. Ре­лигиозно стање је­сте стање љубави, степен је­дин­ства. Ако је то високо, наде има, пораза нема”. Баш као што нам то поручује Јован Златоуст: “Горе имејим серд­ца!”. Узвисимо срца!

Но, било како било, у непосредну везу са покретом заснованим на демонстрацијама францус­ки­х проститутки с краја 19. ве­ка, сваке године осмог (8) марта, неза­до­вољних покушајима држав­них власти да им сузи простор за “ја­в­ни рад” и прогна их с ода­бра­них улица, мора се довести и жен­ски истодатумски празник уста­новљен са циљем да се женски род, пре­ко Марк­со­вих и Ен­гелсових доми­шљања о “заједници жена”, о же­на­ма као “зајед­ничкој својини”, о моногамији и прости­ту­цији као “половима истога друштвенога стања”, и тако даље, по свему изједначи са поменутим “проте­стант­киња­ма”.

На свему томе, у нашем времену, за­сни­ва се и деловање такозва­них невладиних организација који­ма, у добром делу, барем они­ма које се по Србији баве најпрља­вијим и нај­от­ровнијим посло­ви­ма, рукововоде жене.

Све то “хибридно”, или подмукло, са намером “да се власи не досете”.

А стварно, они који имају времена, могу код Ралфа Еперсона (1937), америчког писца, теоретичара завере, прочитати да су “западне државе током Првог светског рата желеле разарање, по сваку цену, савезничке Русије: и Америка, и Француска, и Британија. У том науму им је помогла и непријатељска Немачка. То се доказује на основу слања ‘револуционара’ у Санкт Петербург из Швајцарске и Америке, а преко Немачке и Шведске. Из Америке је кренуо бродом за Шведску Лав Троцки, с 275 својих следбеника… Амери­канци су му дали 10.000 долара (огромна сума за 1917. годину), а у Шведској га је чекало много више новца у једној банци. Да је овим руководила Влада САД, а не неке тајне организације (како многи ‘познаваоци’ тајних друштава пишу), види се по томе, што су ка­надске власти откриле код Троцког доларе у једној успутној луци, ухапсиле га и новац му одузеле. Интервенисао је амерички пред­седник Вудроу Вилсон и тражио од Владе Канаде, да се Троц­ком врати новац и да га укрцају на брод. Узалуд су била упозоре­ња ка­надских државника, да Троцком и друговима треба спречи­ти од­ла­зак у Русију, да тамо не би изазвали грађански рат и тако помо­гли непријатељској Немачкој, која ће, тада, убити више канадских и америчких војника и официра. Овакви покушаји Канађана су пропали, јер је Вилсонова администрација направила притисак на Владу Канаде, да ослободи Троцког и његове следбенике и да их пусти да отплове за Русију”.

Код Еперсона се може прочитати и да је ДругЛењир кренуо у Русију “заједно с тридесетдвојицом прогнаних револуционара. Ови активисти су напустили Швајцарску у оклопном возу, који су штитиле немачке трупе – док је пролазио територијом, ратом растрзане, Немачке. То је, заиста, чудно, јер је Немачка била у рату с Русијом, а Ле­њи­на и његове следбенике нису третирали као ратне заробљенике. Њихов циљ је била Шведска, где је Лењин примио неких 22 ми­ли­она марака, које су га чекале у једној шведској банци. Има исто­ри­чара који тврде, да су Лењин и његови пријатељи имали тако висок третман – зато што је Влада Немачке с њима постигла до­го­вор, да прекину рат – кад бољшевици дођу на власт”.

Овде ваља дописати и да, кад је канадски председник код Вилсона видео план о подизању комунистичке револуције у Русији, питао га је зашто је Лењину наређено “да у Централни комитет Комуни­стичке партије Русије уведе 90% Јевреја. Вилсон је одговорио да је то зато што ће Руси 1000 година писати да су им Јевреји разо­ри­ли државу и побили становништво… Уз такво убеђење (о кривици Јевреја), уверавао је Вилсон канадског председника – Руси неће оптуживати Владу Сједињених Америчких Држава”.

Има ли се све то у виду, са сигурношћу се може рећи да је Вилсон био ратни злочинац неупоредиво већи од онога његовог председничког колеге који је бацио атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки, али и од свих својих председничких претходника и следбеника јер се појављује као зачетник оне идеје која је само у 20. веку смакла шездесет милиона руских и три и по милиона србских глава, али и која десетина милиона других глава којима је Вилсонова идеја подмиривана.

Јевреји су направили списак од три или четири (од око шест) милиона својих жртава током Другога ветског рата, а ваља се запитати када ће бити приређен онај списак од шездесет (60) милиона побијених Руса за које је први заслужник управо Вилсон. Србске жртве не вреди ни помињати јер Срби нису имали навику да их пописују, а Држава Србија се чак одрекла својих и изгинулих и преживелих добровољаца из србских ослободилачких ратова 1912-1918. године и прибројила их својим фашистичким (нацистичким, усташким) геноцидним непријатељима из Другог светског рата. А таквих је из Србске Крајине, само из општина удбинске и кореничке било око три (3.000) хиљаде – да не помињемо око 3.600 (три хиљаде шестсто) сачуваних и можда двоструо више неупамћених имена србских крајишких добровољаца приспелих из прекоморских земаља.

И не само то, Држава Србија данас не признаје ни да је постојало нешто што се звало Срби из Републике Србске Крајине, бар осамсто хиљада прогнаних или избеглих пред налетом хрватског усташтва и непосредном заштитом фашикратске Европске уније и њеног америчког ментора.

Но, кад се све то промеша и слегне, остаје непорецива истина да су се наивни и непаметни Срби (како их на једном месту именује већ поменути Драган Недељковић), за рачун Валпургијске вештичје, демонске, сатанистичке ноћи, олако одрекли своје прошлости старе 7529 година и са њом својих предака из Небеске Србије (У нашим данима, пре равно девет година, ондашњи председник Владе Србије Ивица Дачић поручио је да Србима није потребно Царство Небеско, а Александар Вучић, председник Републике Србије, првих дана јануара 2017. изразио је наду “да је и самој Србији доста чаробних штапића”, да Србе “ништа у историји није толико изударало као они… све обећавајући нам… неку прав­ду и бољи живот… у ‘небеској Србији’ за коју је “тре­ба­ло само да умремо, ништа више”).

Одричући се своје прошлости, Срби су се одрекли и Ђурђевданског уранка који је сматран особеним видом новогодишње свечаности, радосним уводом у сопствену будућност. “Устаје се веома рано, па се одлази на ‘уранак’ негде ван села, у шуму, планински вис или ливаду уз поток или реку. Бере се разно биље, плету венци, игра и пева и по могућности окупа у реци. Жене у планинским крајевима пре сунца… беру траве, цвеће, дрен. Све то умешају у мекиње и нахране овце да буду здраве преко целе године… Да би било више масла, поједине планинке убрано корење, лишће и коприву плету у венац у који стављају земљу са мравињака, љуске од ораха са бадњеданске трпезе и коњску потковицу – све то увежу црвеним концем и ставе на бућку за масло… Девојке из Поповог поља уране и… у групама праве љуљашке на дреновом дрвету да би биле здраве као дрен. После одлазе у брда где беру: зановијети, звијерице, рибице, повратића и још неке траве с којима пред спавање бајају да им младожења буде леп и паметан… У селима око Влашић планине, стока се изгони на катуне. Пре тога се обави мужа оваца… пропраћена ритуалима од којих је најважнији мужа кроз прстен – да се млеко не би расипало… Уобичајено је и клање јагњета за Ђурђевдан…”

Да и не помињемо “Ђурђев данак – хајдучки састанак”.

На самом крају, да се зна: док је Бог помагао, србска Нова година почињала је на Ђурђевдан, по данашњем календару 6. маја.

Данас, 6. маја, први је дан 7530. године.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: