Илија Петровић: Одјеци “хуманитарног” бомбардовања

Јуче, 9. маја, београдски “Српски телеграф” на првој стра­ни извештава да је “Аме­рика спремила нову поделу света”, да би на другој и трећој страни то било образложено наговештајем да ће “Бер­лин платити вели­ку цену због ослањања на руске енергенте, док ће Москва бити изолована”.

Из те вести пристигле из Немачке, преносимо свега десетак редова:

“Сједињене Америчке Државе имају нову визију света и ак­тив­но раде на њеној реализацији. Највећи цех, ако се реализује план Вашингтона, платиће Русија, али и Немачка, јер изолација Москве може срушити немачко економско чудо, које се годинама ослањало на јефтине руске енергенте. А уколико се то деси, у па­клу ће се наћи и Србија јер немачко послодавци овде директно за­пошљавају чак 70.000 радника, и то с добрим платама, а индирект­но од њих зависи неколико пута више људи. Немачку сустиже цена тога што што је своју сигурност пребацила у руке Америци, своје енергетске потребе у руке Русији, а свој извозно оријенти­сани привредни раст добрим делом у руке Кини”.

Ко зна због чега, све то подстакло је потписника наредних редака да овде пренесе један запис садржан у књизи Свети српски ратници и прочи, Нови Сад 1999, 194-196, сачуван нади да ће се “пророчанство” из прет­по­след­ње реченице 2. одељка остварити за потписникова живота.

У наставку, ево тог записа:

Записано 29. марта 1999. године,

пошто је намера Зорана Бојовића,

тада новинара Телевизије Нови Сад,

да од овог потписника “узме” једну краћу изјаву

о америчком рату започетом пет дана раније

против србског народа,

отпала због “техничке сметње”

у виду ваздушне опасности.

1.

Добро је позната мисао, можда Конфучијева, да је рат зло­срећно време у коме родитељи сахрањују своју децу, а мир стање у коме деца сахрањују своје родитеље. Срећа је кад родитељи оду на вечни починак пре своје деце, а неизмерна је несрећа кад се чу­ју родитељски лелек и плач за изгубљеном децом.

Макар колико истинита била тврдња Хераклитова да је рат “општа појава”, у својој суштини рат је ипак негативан утицај човеков на природу и њиме се нарушавају природне, односно божанске законитости. Не може се сматрати природном ниједна човекова активност и ниједна човекова идеја која не служи на добро човеку. Отуд, на сваки мир, макар колико он био крхак или несигуран, треба гледати као на човеково настојање да одржи, или да очува, природни поредак ствари, а свако закључивање ми­ра после било ког рата, без обзира на све страхоте које је рат повукао за собом, и без обзира на нечије евентуално задовољство постигнутом ратном победом, јесте само човеков покушај да по­врати нарушени природни поредак истих тих ствари.

2.

Срби су племенит и частан народ и, без обзира на то да ли се изјашња­вају као атеисти или како друкчије, дубоко верујући.

Срби добро знају за библијски наук да ће грехови отаца пасти до деветога колена и они се врло труде да неким својим личним грехом не оптерете своје ближе или даље потомке; ако им већ у на­слеђе не могу оста­вити нешто корисно, понајмање је потребно да их “задуже” проклетством.

Биће да баш због те забринутости за своје потомство, Срби и у свом личном сећању и у народном памћењу чувају називе својих девет предака: од оца, деде и прадеде, преко чукундеде, наврндеде и аскурђела, све тамо до кунђела, курлебала и сукурдола.

Остали свет не познаје такву библијску и родбинску везу пре­дака са својим потомцима, а нарочито то није познато Амери­канцима.

Но, ако Американци тако нешто не знају, не значи да се биб­лиј­ска клетва не односи и на њих и њихове грехе. Данашњи Аме­риканци су добрим делом потомци најразноврснијих моралних безнадника и европског људског отпада (што не значи да у тој старој Европи није остало довољно отпада да се данас прикључи Американцима у њиховом злочину), од Колумбових дана па на­даље, оних које радо називају “пионирима”; заборавља се при то­ме да су ти “пионири” својим злочиначким дело­вањем уништи­ли барем три изворне цивилизације такозваног Новог света: Ин­ди­јанце, Маје и Инке.

А касније, међусобно се убијајући у борби за материјална бо­га­т­ства, и од времена Џеферсонове Декларације о независности водећи по свету око сто педесет “локалних” ратова, деловање аме­ричких вођа, и оних видљивих, и оних из сенке, и њихових једно­мишљеника, било је условљено генетским наслеђем, односно те­шким гресима предачким, родитељским и личним. Чинећи нове злочине, они су своје потомке додатно задуживали, а задужују их и данас, несрећом и неморалом, бешчашћу и нељудскошћу.

И чиниће то све док такозвана америчка цивилизација, изо­пачена и сумрачна у свом “америчком сну”, не буде изопштена на оном пространом северноамеричком острву између Атлантика и Пацифика, да се тамо угуши у септичкој јами сопствених грехова и моралног безнађа.

То је судбина савремене Америке и савременог америчког обе­з­љуђеног духа.

3.

Америка је против Срба ушла у рат а није га објавила; она, дакле, не рачуна ни са склапањем мира.

Америка је усхићена својим злочинима на Србској Земљи. Њен апокалиптични дух нада се уништењу још једне старе циви­лизације, оне чије се свеколике вредности још увек налазе у теме­љима људског бивствовања. Америка тако потврђује истину да све што је људско – њој је страно.

Али, како то рекоше неки нама временски блиски Шпанци, но пасар­н.

Неће проћи.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: