Илија Петровић: Како Мали Ђокица лаз(ић)мишља

Ђорђу Лазићу, апсолвенту Факултета политичких наука, 14. маја 2022. године, у рубрици “Међу нама” објављен је текст “Како смо прокоцкали деведесете године”. То му је, заправо, “прерађевина” сопственог текста “Када је слон у стакларској радњи – не баца се кикирики около”, виђеног двадесет дана раније на сајту “Покрени” (https://pokreni.rs/index.php/2022/04/26/djordje-lazic-kada-je-slon-u-staklarskoj-radnji-ne-baca-se-kikir/)

Лазићево штиво заснива се на ставу да су пад Берлинског зида и “западну” намеру да разбију социјалистичке земље разумели сви осим Срба, али и тврдњи да “неразумни” Срби нису прихватили руку којом им је нуђена помоћ, “и то неколико пута”. Не рече каква је и колика била та помоћ, али је зато “открио” да су “ту пружену руку одбијали Срби из Србије, Босне и Херцеговине и Крајине – свако у различитим тренуцима”

Са тим у вези, Лазић помиње лорда Питера Карингтона (1919-2018) и Жозеа Кутиљера (1935-2020) чији је мировни план “могао да спречи рат у Босни и Херцеговини”, а помиње и две верзије тога плана – једну коју су Срби одбили и другу, нешто измењену коју су прихватили и Срби, и муслимани, и Хрвати. Но, не бавећи се њиховом садржином и занемарујући чак и уопштену изјаву Карингтонову са краја априла 1992. године (дату немачком листу Зидојче цајтунг) да “кривицу за ескалацију борби у Босни не сноси само Србија, него све сукобљене стране” – окривљује Србе што рат није избегнут.

Чини то и не упуштајући се у започете “мировне” активности.

Јер, рат у Босни тек што је почео, а европски званичници пожурили су да се умешају у сукоб и “миротворачки” допринесу његовом смиривању. Са тим циљем, португалски дипломата Жозе Кутиљеро делегиран да у име Европске заједнице води мировну конференцију о Босни, позвао је у Лисабон представнике муслиманске, хрватске и србске стране на договор о прекиду ватре. Договор је лако постигнут, а Кутиљеро је све преговараче вратио у Босну, апелујући на њих да “предузму све што је у њиховој моћи” да се учврсти и до краја реализује оно о чему су се претходно договорили; преговори у Лисабону наставиће се кад се ситуација “стави под контролу”.

Подразумева се да западној фашикратији није било до тога да се ситуација “стави под контролу” јер је десетак дана касније, на амерички наговор, муслиманска страна одустала од Лисабонског споразума.

Помиње Ђокица још неке “пружене руке”, а једна од њих је била је она позната по шифрованој ознаци З-4 (неки су је изговарали и као “три-четири”).

Па каже:

“Срби у Крајини су имали испред себе понуду. Наравно, ради се о ‘митском’ З-4 плану. Са данашње тачке гледишта, ова понуда је морала да се прихвати. Са тадашње, с обзиром на то да је српска страна имала максималистичке циљеве (независност Републике Српске Крајине), одбијена је. Зашто је тачно план З-4 одбијен? Један разлог је зато што су Срби у Крајини желели пуну независност на територијама које контролишу, а други – зато што су имали подршку Београда у одбијању плана. Наиме, Милошевић је, плашећи се да би сличан план могао да буде спроведен и на Косову и Метохији, дао ‘ветар у леђа’ Србима у Крајини да одбију понуђено”.

Мање-више – којештарија.

Ђокица је, могли смо видети, тек апсолвент, али зато зна све што је могао научити од многих који знају и више од онога што се (није) дешавало, макар не знали ни шта је то Србска Крајина и које је пространство обухватала. Чини то у уверењу да ће, “са данашње тачке гледишта”, засенити простоту неприкосновеном тврдњом да се план З-4 морао прихватити. Да се мало распитивао код оних који знају понешто и изван “свезналичких” новинских написа, могао је сазнати да је план З-4 (пуно име: Загреб-4, у коме цифра “4” означава четворицу чланова контактне групе – Немачке и Француске као дупетате Европске уније, Руске Федерације и Сједињених Америчких Држава – “задужене” да изнађе основу за прекид ратног сукоба између Хрватске и Србске Крајине), зачет 23. марта 1994, а коначно дефинисан 18. јануара 1995. године као “Нацрт споразума о Крајини, Славонији, Јужној Барањи и Западном Срему”, само “колатерални” наум опсежног злочиначког подухвата предузетог зарад изгона србског православног становништва из исконских србских крајева углавном обухваћених историјском Војном Крајином (Војном границом, србском аутономном облашћу у Аустрији од 16. до пред крај 19. столећа, у Аустроугарској). То што србска страна није прихватила понуђени план, није био неспоразум између председника Републике Србске Крајине Милана Мартића и америчког амбасадора у Загребу Питера Галбрајта (који себе сматра главним аутором тога плана), како то тумаче неки медији, па и многи историчари, политиколози, правници и други тумачи антисрбских ратова у брозовској Југославији (1991-1995).

План З-4 је сведочанство о умешаности Уједињених нација, других међународних организација, западноевропских великих земаља (сталних или повремених србских непријатеља), Сједињених Америчких Држава и Руске Федерације (коју је тада представљао Борис Јељцин) не само у разбијање Југославије, већ и у дату сагласност за агресију Хрватске на Републику Србску Крајину. Нажалост, већина медија у Југославији (било да су подржавали власт, било опозицију) искривљивала је све што се тицало овога плана оптужујући руководство Републике Србске Крајине за некооперативност и уверавајући јавност да би се прихватањем Плана избегла хрватска агресија и геноцидни прогон србског становништва из Србске Крајине.

Уистину, Хрвати су нудили Србима решавање личних и националних права само у две општине (Хрвати су говорили о два “котара”, книнском и глинском), док су Срби сматрали да понуђена права морају припадати свему становништву на целој територији Републике Србске Крајине, односно у “Зонама под заштитом Уједињених нација”, како је Србска Крајина означавана у документима Уједињених нација.

Предложени план био је више него неозбиљан, зато што је његов садржај више личио на спрдњу, него на правни основ за враћање одузетих права србском државотворном народу јер се све то односило само на територијално одвојене “котар Глину и котар Книн”, с укупно око 30.000 становника. Сви остали делови Крајине (нешто више од две трећине крајишког пространства!) били би укључени у Републику Хрватску, тако да тамошње србско становништво буде лишено не само права на било какву аутономију, већ и елементарних људских права у њима

И тако даље, али све у духу оне народне зезалице “како Мали Ђокица замишља…”

Мимо свега тога, одбијање “пружених руку” (у Ђокичином тумачењу) само је једна епизодичица у многовековном римокатоличком рату за истребљење србскога народа и србског православља, а “само” због тога што су Срби творци људске цивилизације.

Срби су, како је то пре нешто више од подруг века написао један француски слависта, почетни народ-мајка, а србски језик – језик-мајка.

Да није тако, не би у данима које Ђокица користи да Србе окриви за сопствено страдалништво – папа Јован Павле Други (1920-1975-2005), Пољак Карол Јозеф Војтила, позивао војне снаге фашикратских институција познатих као Западноевропска унија и НАТО да против Срба поведу крсташки рат.

Илија Петровић

БОНУС ВИДЕО: