УЗ ЈЕРЕС ИДЕ И РАСКОЛ ИЛИ КАКО ЈЕ ПАТРИЈАРШИЈА ЛЕГАЛИЗОВАЛА РАСКОЛ МАКЕДОНАЦА

2

Фотографија проглашења МПЦ из 1967.

“Дана 9. маја 2022. године, на заседању Синода Константинопољске Патријаршије којем је председавао Патријарх Вартоломеј, детаљно је разматрано црквено питање Скопља, и oценивши га са позиције крајње инстанце у апелационом поступку, имајући у виду потчињавање Мајци Цркви од стране скопске Цркве, као и поновљени захтев Републике Северне Македоније о решавању тог питања, донете су одлуке:

 

  1. да се прими у евхаристијско општење јерархија, свештенство и паства под Архиепископом Стефаном из скопске Цркве и да се на тај начин зацеле ране настале расколом, „зацељујући ране наше православне браће ‘вином и уљем’ „, о чему ће бити објављен Синодски и Патријаршијски акт.
  2. да се успостави контакт са Српском Православном Црквом ради правног уређења детаља око односа између ње и Северне Македоније, у оквирима црквених канона и свештене традиције
  3. да се скопска црква признаје се под именом Охридска Архиепископија под којом се подразумева искључиво територија државе Северна Македонија (- а парохије у дијаспори ће по свој прилици припасти Константинопољској Патријаршији – прим. ПЖВ), те у складу са писменим обећањима Константинопољској Патријаршији и њеном предстојатељу, искључујући појам „македонски“ као и без изведених речи из тог појма.


Вест о одлукама из Константинопољске Патријаршије објављена је на познатим интернет-порталима који се баве православном тематиком.

Из Београдске Патријаршије на то није било никаквих коментара осим раније проповеди Епископа зворничко-тузланског Фотија на празник Св. великомученика Георгија у којој је обнародовао вест о скором сусрету Синода Београдске Патријаршије са представницима тзв. Македонске Православне Цркве у Нишу и изразио оптимизам да на мајском заседању Сабора Београдске Патријаршије буде обновљено канонско јединство са „Македонцима“. Вест о томе да су преговори са Београдском Патријаршијом у току потврдио је и расколнички Митрополит Тимотеј, тзв. портпарол МПЦ. Занимљив детаљ јесте и вест о сусрету Патријарха Порфирија и америчког амбасадора Кристофера Хила од 7. маја 2022. године у седишту Београдске Патријаршије.

Црквени проблем у данашњој Северној Македонији има дубоке корене и сеже најраније до времена од почетка Другог Светског рата. Наиме, доласком бугарских окупатора обновљена је политика „Бугарске егзархије“ из 19. века и уследио је прогон канонског епископата и свештенства Српске Православне Цркве из епархија са подручја тадашње Вардарске Македоније и преузимање истих под власт Бугарске Православне Цркве која се још тада налазила у расколу са остатком Православне Цркве. Током 1944. године, бугарску окупацију Вардарске Македоније постепено је сменила власт комуниста и започето је спровођење политике Коминтерне, према којој је било одређено да се оснује македонска нација као посебна у односу на Србе. Имајући у виду историјску снагу Српске Православне Цркве за српски национални корпус, локалне комунистичке власти су инспирисале и потпомогле локално свештенство да организује „Иницијативни одбор за обнову Охридске Архиепископије“ већ у другој половини 1944. године са основним захтевом – да се обнови Охридска Архиепископија али као македонска црква, самостална (аутокефална) у односу на Српску Православну Цркву. По завршетку рата, комунистичке власти су онемогућиле и забраниле повратак канонском Митрополиту скопском Јосифу као и Епископу охридско-битољском Викентију на епископске катедре у послератној Македонији. Током наредних тринаест година, црквени живот у комунистичкој Македонији одвијао се без епископа, под окриљем властима блиским свештеницима и са тенденцијом уништавања свега што је имало везе са канонским епископима (нпр. уништавани су антиминси са потписом Митрополита скопског Јосифа).


Године 1957. „Иницијативни одбор“ је организовао „Црквено-народни сабор“ на којем се појавио и викарни Епископ топлички Доситеј Стојковић који је том приликом изабран за „архиепископа охридског и скопског и митрополита македонског”.
Под даљим притисцима комунистичких власти, Сабор архијереја Српске Православне Цркве ипак је признао безакони акт бившег викарног Епископа Доситеја и свештенства у Македонији и у наредном периоду, како би показао фактичку надлежност и власт над епархијама у Македонији, Патријарх Герман је током канонске посете Скопљу 1959. године извршио чин рукоположења Епископа преспанско-битољског Климента, што се показало као наиван и врло штетан потез који је злоупотебљен у сврхе развијања сепаратистичке македонске црквене организације.

Године 1967. године на „Другом црквено-народном сабору“ у Охриду проглашена је аутокефалност „Македонске Православне Цркве“ што је довело до дефинитивног раскола између Београдске Патријаршије и епархија на простору тадашње СР Македоније. Године потом обележене су прогонима и насиљем над српским монаштвом које се затекло у манастирима СР Македоније.
Иста судбина задесила је и епископат, свештенство и монаштво из Македоније које је коначно прихватило Нишки споразум 2002. године и обновило канонско јединство са Српском Православном Црквом.

Прочитајте још:  Патријарх Вартоломеј мења облик причешћивања


Од тада, у данашњој Републици Северној Македонији, као канонска Црква постоји аутономна Православна Охридска Архиепископија у саставу Српске Православне Цркве (али блиска новотарско-екуменистичким структурама Београдске Патријаршије) са Архиепископом Јованом Вранишковским као предстојатељем и насупрот ње тзв. Македонска Православна Црква, комунистичка творевина, под окриљем македонске државе.

Да ли је Београдска Патријаршија била упозната са корацима које ће предузети Патријарх Вартоломеј и у којој мери је учествовала у томе?”

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Православље живот вечни

——-


Било како било одлука патријарха Вартоломеја наишла је на осуду српске јавности и појединих црквених аналитичара.

Међутим, 16. 05. 2022. на други дан рада Сабора , Београдска патријаршија доноси одлуку о васпостављању канонског јединства са македонским расколницима. У саопштењу стоји да се поново васпоставља пуно литургијско и канонско општење и даје пуна аутономија македонским расколницима. Напомињемо – поменути статус је тој лажицркви додијељен од комуниста преко патријарха Германа још 1959. , а исти је за СПЦ и Србе крајње неприхватљив и по њему Македонци учествују у раду Сабора у Београду али се исти сабор не може никако мијешати у одлуке и њихов рад у Македонији.

Такође, у саопштењу се наводи и то да ће се наставити “дијалог о будућем и коначном канонском статусу” што говори да ће апетити Македонаца о аутокефалности ипак бити задовољени у блиској будућности. Говори се и то да “сабор неће условљавати сестринску цркву у погледу опсега њене јурисдикције у матичној земљи и дијаспори”.

Из саопштења Београдске патријаршије се не види ништа, па ни то шта је то договорено и да ли су се расколнички епископи покајали за гријех раскола ЈАВНО. Не говори се ни о испитивању и исправљању епископских хиротонија које су по свој прилици благодатно невалидне обзиром да поменута НВО није могла ни водицу да освети (по свједочењу извјесног броја свештеника СПЦ расколницима се кварила се вода ) , а не да хиротонише епископе.

Затим, Београдска патријаршија би тим епархијама требала бити Мајка црква , ако су дио ње како синодалци кажу, међутим они МПЦ називају сестринском црквом. Такође у колико су дио СПЦ (у шта екуменисти покушавају да нас убиједе ) зашто им се оставља могућност јурисдикције у дијаспори ако СПЦ већ има своје епархије у дијаспори. Дакле, ако су прихватили власт СПЦ и њихова дијаспора припада СПЦ – дакле епархијама СПЦ у дијаспори.

Можда се из тог става најбоље види позадина лукаве намјере Порфирија Перића и крајњи циљ њиховог шуровања и споразума.

Суштина цијеле ситуације јесте то да је Београдска патријаршија успоставила општење и признала црквеност једној организацији коју је створила Комунистичка партија. Тачно је да је та организација настала од бивших епископа СПЦ али који су се од ње расколили на истој основи и са истим аргументима као и Мираш Дедеић. Дакле они су ушли у заједницу са НЕПОКАЈАНИМ РАСКОЛНИЦИМА, а све под благословом лажног патријарха Вартоломеја и са циљем да та организација добије статус аутокефалне помјесне цркве на уштрб СПЦ, српских светиња и пастве СПЦ у Македонији.

Зло је веће са тим што народ подсредством њих улази у заједницу са расколницима. Гријех раскола је после јереси највећи гријех и у тај гријех скоро читав српски народ овим чином увлачи Порфирије Перић и епископски сабор.

Црквени раскол, (на грчком σχίσμα –схисма – шизма) представља нарушавање мира и јединства са Црквом због разлога који немају неке директне везе са исквареношћу истинског учења о догматима и Светим Тајнама, већ са неким обредним, календарским, дисциплинским или јурисдикцијским питањима. Оснивачи и сљедбеници неког расколничког покрета називају се једном речју – расколници, што су у овом случају несумњиво МПЦ.

Но да подсјетимо и на то шта Свети канони кажу о општењу са расколницима :

9. правило Картагенског сабора

Ако који епископ или презвитер прими у општење оне, који су заслужно због својих преступа били искључени из Цркве, мора и он потпасти онаквој истој осуди..

33. правило Лаодикијског Сабора

С јеретицима или расколницима не сме се заједно молити.

11. правило Св. Апостола

Клирик, који се буде молио заједно са свргнутим клириком, нека се свргне и он.


Велико питање у цијелој причи јесте и судбина Охридске архиепископије и Архиепископа Јована и српских владика у Македонији јер је овим призната још једна “црква” поред њих на истој канонској територији. Парадоксално звучи , али према овоме он ће морати да се подчини онима који су га хапсили, мучили и затварали, онима који су спаљивали и отимали наше светиње и шишали наше монахиње на ћелаво. Из извора блиских патријаршији сазнајемо да ће “као награду” за робије и муке Јован добити пензионисање, а остали ће бити подчињени расколницима.

Прочитајте још:  У Черкаском манастиру, где је дошло до покушаја отимања, позивају вернике на одбрану


У исто вријеме, овим актом се српске средњовјековне светиње и српска паства у Македонији предају у чељусти македонских расколника и тиме се македонизују, дакле Бг патријаршија забија посљедњи клин у мртвачки сандук српског имена у данашњој Македонији.

 

Св Јустин Поповић за МПЦ је рекао : “Овако катастрофално неправославним и судбоносно кобним решењем питања Македонске православне цркве – Свети Сава је поново спаљен. А са тим: спаљени и сви свети догмати, и сви свети канони Православне Цркве Христове. Зато такозвана Македонска православна црква – у самом њеном настанку је њен нестанак …”


Јуче 19.маја 2022. на Врачару је поново спаљен Св Сава чином служења заједничке литургије српских екумениста са расколничким епископатом из Македоније.

Но шта се дешава на Македонској страни? МПЦ у свом саопштењу помиње само то да је Бг патријаршији упутила акт признању са Фанара од стране Вартоломеја, без било каквих даљих објашњења или информација које је навео Београд.

Такође, незванично сазнајемо да у МПЦ немају јединствен став – неки су за БПЦ, а неки за Фанар, а у народу постоји оправдано комешање јер су им из МПЦ до скоро обећавали и увјеравали о томе да су они аутокефални и да нема шта да траже од Београда.

„Канонско јединство значи да сада можемо заједно да служимо и да је наша Црква ЈЕДНАКА са другима. То је оно што нам је битно и то је цела прича. Без тога се не може даље. Сада ћутимо и чекамо наредне потезе. Коментари о некаквом повратку аутономији, односно аутофекалији, само су празне приче. Не можемо се вратити у Југославију“  – изјавио је данас за македонске медије митрополит преспанско-пелагонијски Петар (Карев) из МПЦ, поводом одлуке Сабора СПЦ.

Прочитајте још:  Русија се не заклања иза косовског „преседана”

Београдски адвокат Драгослав Љубичановић рекао је да је сама одлука и све што је до ње довело прилично нејасно и да све отвара бројна питања. 

“Нажалост исувише је за сада не објављених (или скривених) детаља споразума СПЦ и тзв. МПЦ, везано за успостављање литургијске заједнице. Са позиција СПЦ епископи, свештенство и монаштво МПЦ и народ који је са њима у црквеној заједници нису били део Цркве, односно били су у расколу од 1967. Наравно уз сва она посрнућа која су се десила успут од тада до данас. Тзв МПЦ је на позицији аутокефалне цркве, без литургијске заједнице са било којом посебном православном Црквом. Нажалост, СПЦ има експеримент са Охридском архиепископијом (снисхођење етнофилетистичким настројењима) као аутономном црквеном организацијом унутар СПЦ. Занемарујући чињеницу да је древна Охридска архиепископија била аутокефална и старија помесна Црква од СПЦ. Проблем је јер не знамо да ли су клирици тзв. МПЦ одступили и покајали се због својих неканонских ставова и поступака. Такође видимо да су на тзв. литургији помирења била присутна двојица архиепископа Охридске архиепископије, што је мањи проблем. Такође видимо да се објављују изјаве да клирици тзв. МПЦ очекују да од СПЦ добију аутокефалност. Ово отвара многа питања како Црквена канонска, еклисиолошка, па и догматска, тако и црквене организације, али и национална питања српског националног духовног и културног наслеђа на простору тзв. Северна Македонија”, изјавио је Љубичановић. 

Стефан Вујичић иконописац академије СПЦ сматра да је успостављање заједнице са расколницима на овај начин изузетно негативна појава и да ће из ње проистећи бројне невоље по цркву. 

” Подсећам да у МПЦ имамо: отимање и скрнављење српских светиња из средњег века, преправљање имена српских светитеља на фрескама, прогон и затварање клирика СПЦ. У разговору са Македонцима, верницима МПЦ, сазнао сам да мисле да су они описменили све Словене преко Кирила и Методија, као и да су потомци Александра Македонског. Испричали су ми „бугарске“ приче о геноциду Срба над Македонцима и како је Србија покрала Македонију и све однела у Београд. Сав такав систем мишљења се легализује овом заједничком Литургијом у Храму Светог Саве. Напомињем да овакво решавање македонског раскола иде наруку папи, јер легализује папистичке инструменте: Црногорску, Хрватску, Војвођанску, Белоруску цркву… То се остварује преко екуменистичке еклисиолошке идеје да се Црква везује за територију а не за народ: не постоји СПЦ него „Црква у Србији“. Напомињем да овакво решавање македонског раскола иде наруку патријарху Вартоломеју, који сматра да је цела Дијаспора његово епархијско власништво. Значи, у духу екуменистичке еклисиолошке идеје постоји само „Црква у Македонији“ – МПЦ, а не ПОА при СПЦ.  Кажу да патријарх Вартоломеј већ преузима епархије МПЦ у иностранству, изван граница Северне Македоније”, каже Вујичић за један од домаћих портала. 

 

На крају закључујемо да је одлука Београдске патријаршије и у овом случају још један атак на цјеловитост канонских територија СПЦ и почетак њеног комадања. Ово је само једно у низу непочинстава које чине, у јерес екуменизма, огрезли епископи и њихови слијепи послушници у Сабору Бг патријаршије. 

(Захваљујемо се на материјалу уступљеном са сајта ПЖВ)

Извор: Васељенска 

БОНУС ВИДЕО:

 

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

2 утиска на “УЗ ЈЕРЕС ИДЕ И РАСКОЛ ИЛИ КАКО ЈЕ ПАТРИЈАРШИЈА ЛЕГАЛИЗОВАЛА РАСКОЛ МАКЕДОНАЦА

  1. Postoji li zvanično nemačka katolička, poljska katolička, mađarska katolička ili italijanska katolička crkva?
    Ne.
    Pravoslavci se dele po državicama jer je omogućeno i podstiče se.
    Bi li neko prihvatio da se crkva u srbiji zove crnogorskom ili bugarskom? Nebi!
    Kako onda srpska a u makedoniji!?
    Seje se mržnja i netrpeljivost u pravoslavlju.
    Ako je nekima omogućeno, nek onda ima svak svoju crkvu, samo neka se vole.
    Raskolništvom to nazivaju da bi se zamrzeli međusobno a po pravilima crkvenim tu se onda završava ikakva saradnja i crkvi i naroda pravoslavnih.
    Tako sami sebe ubijamo za sva vremena

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *