Како украјински филмски ствараоци у Кану чине да се њихов глас чује: „Морамо гласно говорити кроз биоскоп“

Украјински уметници су овде у Кану и, по речима песника Дилана Томаса, неће бити нежни. Док су неки овде да промовишу филмове који се приказују овде у Кану, многи су овде да придобију подршку својој земљи и обезбеде да се њихови гласови не забораве док медијски наслови о руској инвазији почињу да се смањују.

За многе је чудан парадокс да се љуљају око сунчаних обала Кана на филмском фестивалу који делује живописно и пуно живота, фестивалу на којем су једини борбени авиони они који испуцавају Топ Ган Тома Круза: Маверик када се њихова матична земља наставља да буде опустошен ратом.

„Веома је чудно бити овде“, каже Александра Костина из Босонфилма, продуценткиња филма Памфир за две недеље режисера, чија је премијера синоћ. Говорећи за Дедлине ин Вилаге Интернатионал, она посматра гомилу делегата који ходају боси по плажи пре него што каже: „Тешко је разумети како се живот само наставља у остатку света када се наш свет потпуно променио и никада више неће бити исти . Веома је надреално.”

„Невероватно је бити овде и имати своју играну представу на фестивалу, али то није оно што припада мојој стварности“, каже он неколико сати пре премијере Памфира, драме о човеку који се суочава са корупцијом у малом граду у западној Украјини. „Моја стварност је моја земља и усред је ужасног рата.

Каже да је чврсто спавао сваке ноћи када се вратио на фестивал. “Знаш зашто?” он пита. „Зато што не чујем борбене авионе и ваздушне нападе. Овде је у Кану безбедно. Када се мој аларм на мом телефону упали, то није аларм који добијамо на телефонима у Украјини који упозорава грађане на ваздушни напад.

Максим Наконечни каже да је боравак овде као да сте у „паралелном универзуму“. Редитељски филм Визија лептира, о младој војници која се враћа кући након што је била месецима заточена да би открила да је трудна након што ју је њен управник силовао, игра се у Ун Цертаин Регард следеће недеље. Показује ми тетоваже на прстима са украјинским грбом и ћириличним словима на којима се на свакој руци пише „слобода“ и „воља“.

Али оно што постаје јасно убрзо након сусрета са овим филмским ствараоцима је да они настављају добру борбу и желе да сви овде у Кану то знају.

Сухолитки-Собчук је посебно згрожен изјавама Кирила Серебреникова на конференцији за новинаре за супругу Чајковског, кандидата за Златну палму, где је руски дисидент тврдио да су и руски цивили жртве чији су животи погођени Путиновом инвазијом на Украјину.

„Његове речи ће бити веома добро употребљене у руској пропаганди“, каже он. „Ако некога позовете [на фестивал] чак и ако је дисидент, он је инструмент руске пропаганде, чак и ако је паметан и талентован геније. Грађани Русије ће бранити своје грађане. А да од агресора направи жртву, то је велика лаж.”

Наконечни је јасан да мисли да је укључивање филма у потпуности глуво, напомињући да породица руског композитора потиче из украјинског наслеђа. „Питао бих фестивал да ли је заиста време да се прикаже филм о композитору чија је породица рођена на територији савремене Украјине, у граду који је сада уништила руска војска? Да ли је довољно правовремено приказати такав филм без помињања или познавања контекста? Одговор је не.”

Он признаје да постоји добра намера у подршци дисидентима и људима који се боре против режима „али када кажу да је помоћ потребна Русима, а не Украјинкама, чије жене силују руски војници, а децу муче, то чини Питам се зашто би неко ко се сматра антирежимским преносио поруке које су корисне за режим?”

Режисерка родом из Пољске Агњешка Холанд, која је и председница Европске филмске академије, такође је осудила филмски фестивал у Кану због укључивања пројекта који финансира Роман Абрамович, говорећи делегатима на округлом столу о индустрији у Кану: „Да је на мени, Не бих укључио руске филмове у званични програм фестивала – чак и ако је Кирил Серебреников тако талентован уметник.

Она је додала да су њена „лоша осећања“ потврђена „лошим речима“ Серебрењикова: „Користио је [конференцију за штампу филмског фестивала] да похвали руског олигарха и упореди трагедију руских војника са украјинским браниоцима. Не бих му дао такву шансу у овом тренутку.”

Костина је у почетку побегла из Кијева у село у Донбасу са супругом и седмогодишњом ћерком, изабрала је да волонтира у болници за превремено рођене бебе која је била гранатирана руским пројектилима. „Ове бебе нису имале ништа – пешкире, постељину, јастуке, ништа“, каже она. „Учинили смо све што смо могли да им помогнемо јер имају тако компликоване ситуације и посебне потребе за медицином и другим стварима.

Продуцент тренутно борави у Холандовој кући у Француској са својом породицом након што јој је копродуцент Памфира Клаудиа Смиеја помогла у успостављању везе. Своје време у Кану користи да активно покуша да прикупи финансијску подршку и прилике за Украјину из европског сектора. Костина каже да, пошто је јавно финансирање украјинских филмских стваралаца престало од 24. фебруара, то значи да филмски ствараоци у земљи немају много наде да ће се њихов рад наставити осим ако друга европска финансијска тела не уведу подстицаје за Украјину да користи. Она се састаје са европским комесаром да види шта се може учинити како би се заштитили напори украјинског филмског ствараоца.

„Не знам шта да радим ако нећемо имати способност да радимо“, каже она. „Разумљиво је да нас наша влада тренутно неће подржати јер, наравно, морамо да обновимо болнице, морамо да бринемо о онима којима је потребна нега и морамо да обновимо земљу. Дакле, с једне стране, није тренутак да се култура финансира, али с друге стране, ако не обновимо нашу културу, нећемо обновити нашу земљу јер су то двоје тако испреплетени и повезани.”

Она додаје: „Знамо да радимо продукције, знамо како да развијамо наше пројекте тако да свет буде заинтересован, али без подршке локалних фондова не можемо напред. Потребне су нам могућности да приступимо европским фондовима, чак и само за развојни новац, јер без њих данас нема наде за украјинске филмске ствараоце. Не тражимо поклоне – желимо да радимо.”

Наконечни се слаже да је немогуће бити независни филмски стваралац у околностима рата без приступа финансирању.

„Не желим ништа да захтевам, али ми смо овде јер смо жртве, и морамо да подсетимо међународно друштво на принципе за које тврде да их имају и да их замолимо да следе међународне законе који су донети.

Редитељ истиче да овај рат није рат који је почео 24. фебруара, већ да се Украјина бави откако је Русија извршила инвазију на Крим 2014. године. Било је то приликом монтаже документарца Невидљиви батаљон, који је документовао украјинске војнике, када је добио његова инспирација за Буттерфли Висион.

„Искуства војникиња су ме јако импресионирала“, каже он. „Њихова оптика, њихов приступ рату и оно што се дешава са њиховом улогом у рату били су тако импресивни.

Једна жена војник у документарцу говорила је о договору који је склопила са својим саборцима: ако је икада била таоца од стране руских војника, желела је да је њени саборци убију ако им се пружи прилика.

„То ме је тако дубоко импресионирало па сам размишљао о томе шта би могло бити страшније од жене војника у заточеништву и тако је настала идеја за филм“, каже он. Био је то незгодан снимак који је покварио Цовид и почетак инвазије у фебруару. Локације су морале да се промене када су руске трупе почеле да се окупљају на граници.

Док ће се већина делегата Канског фестивала вратити својим домовима и породицама, исцрпљени након недељу дана гледања филмова и склапања договора, за ове Украјинце будућност није тако извесна. И Сухолиткии-Собцхук и Наконецхнио ће наставити да документују војнике у рату, признајући да је снимање филмова сада њихово највеће оружје.

„Сада морамо гласно да говоримо о томе кроз нашу културу, нашу књижевност, наш биоскоп – на свим могућим платформама, јер ако не говоримо довољно гласно, то ће бити шанса за наше непријатеље да нас још једном убију“, каже Сухолиткии -Собцхук.

Наконечни сада зна да су он и његов народ заувек промењени и да ће последице рата осетити генерације које долазе. „Када се паљба заврши, то не значи да је рат готов“, каже он. „То траје дуго и остаје са човеком заувек и они морају да науче да живе са тим. Рат утиче на уметност, културу – све наше сфере.”

За Костину, она позива међународну филмску заједницу да не заборави Украјину и филмску индустрију. Брине се да пажња јењава и да ће она и њени сународници и жене бити заборављени.

„Ово је трагедија која се дешава сваки дан“, каже она. „Осећам се као да живимо један, дуг дан и да је то ноћна мора. Само чекамо тренутак да се пробудимо из овог ужаса.”

Васељенска

БОНУС ВИДЕО: