Џаба закон о социјалним картама када држава не верује сиромашном!

Закон о социјалним картама примењује се од марта ове године, али регистар, који би требало да обухвати податке о социјално-економском статусу појединца, колико је познато, још увек “није почео са радом”. Социјалне карте обећане су у експозеу Владе Србије још 2017. године, али истине ради о овом систему прича се скоро две деценије.

Упркос што је социјална карта најављивана као пут ка “праведнијем остваривању социјалних права грађана”, стручњаци упозоравају на могуће недостатке будућег система – од тога да ће се обрађивати велика количина података корисника социјалне помоћи до тога да би број оних који користе помоћ заправо могао да опадне.

Социјална карта подразумева јединствену и централизовану евиденцију, у електронском облику која садржи тачне и ажурне податке о социјално-економском статусу појединца и са њим повезаних лица. На основу тих података, надлежни одлучују о утврђивања чињеница неопходних за остваривање права и услуга из области социјалне заштите, каже Закон који је усвојен почетком 2021. године.

Професорка Економског факултета Јелена Жарковић објашњава да наш систем функционише на пријављивање, што значи да само у случају да особа дође и пријави се може да добије (или не добије) социјалну помоћ.

“То (социјална карта) није административна формација о свима нама и о нашем дохотку и нашој имовини. Социјалне карте подразумевају да се људи који су већ у систему преведу у електронске базе, и наравно свако нови ко дође – али ко дође, ко на сопствени захтев затражи помоћ од државе. То није слика или социјална карта о сваком од нас”, рекла је Жарковић за Нову економију.

Она оцењује да је социјална карта наставак политике коју Србија спроводи од почетка двехиљадитих, а то је окретање ка “строгом циљању накнада”, односно тражењу да се особа или породица која је сиромашна “пропусти кроз сито и решето” и види да ли она заиста има неке могућности да оствари доходак или не. “И онда ако заиста видимо да нема држава ће јој онда дати помоћ”.

Данило Ћурчић, програмски координатор А 11 – Иницијативе за економска и социјална права, каже да се годинама прича о увођењу социјалних карата који би требало боље да трагетирају оне који су сиромашни, а онда се донесе нешто што “не може боље да таргетира”, јер у центру за социјални рад не постоје информације о кориснику који није пријављен.

“(На пример) имамо две особе којима је имовинско стање исто, обоје су сиромашни и треба да добију социјалну помоћ. Дешава се да центар за социјални рад за овог једног који је поднео захтев обрађује тих 135 података о личности и може да му одобри право, али за овог другог који се никада није обратио центру за социјални рад, центар никад неће ни сазнати да је он заправо сиромашан и да му треба помоћ”, објашњава Ћурчић за Нову економију.

Ћурчић сматра да ће се заправо само строже контролисати корисници који су се обратили центрима за социјални рад и да ће се кроз алгоритам који се уводи на “нетранспарентан начин” одлучивати да ли неко још увек заслужује да има помоћ или не.

Ипак у закону пише да је “превенција сиромаштва и отклањање последица социјалне искључености” један од циљева обраде података у оквиру Социјалне карте.

Јелена Жарковић каже да су социјалне карте један информациони систем и да је добра страна то да, када он профункционише и базе свих државних органа се увежу, грађани који желе да се пријаве за социјалну помоћ више неће морати да иду од институције до институције да траже податке.

“За неког ко нема скоро никакав доходак двеста-триста динара колико кошта свака потврда је заиста проблем. То је и питање времена које ви морате да издвојите – ти људи можда раде негде за надницу и онда губе ако морају да иду по различитим институцијама. За њих је то уштеда и новца и времена”, каже Жарковић.

Такође, наводи она, социјална карта би запосленима у центрима за социјални требало да олакша посао јер би, када особа дође и да матични број, у једној бази требало да се излистају сви подаци и сходно законским одредбама види да ли та особа има право на накнаду или не.

СПОРНА KОЛИЧИНА ПОДАТАKА KОЈИ СЕ ОБРАЂУЈУ

Данило Ћурчич наводи да је број од 135 података о грађанима који су корисници права из система социјалне заштите или оним грађанима који желе да остваре ова права “апсолутно непримерен сврси која се жели постићи”.

А11 је крајем априла Уставном суду поднела иницијативу за покретање поступка за оцену уставности Закона о социјалној карти због његове “неусаглашености са Уставом, потврђеним међународним уговорима и начелом јединства правног поретка”.

“Толика количина података који се обрађује не постоји ни у једној другој ситуацији у животу у Србији. Ниједан други државни орган, чак ни полиција, не обрађује толику количину података о било којој другој категорији лица”, каже Ћурчич.

Закон о социјалним картама, како каже, је неусаглашен са Законом о заштити података о личности, који прописује да сви други прописи морају бити усаглашени са њим, због тога што је то кровни закон.

“Оно што је основно начело у систему заштите података о личности је пропорционалност – обрађују се само они подаци који су заправо нужни за постизање циља. Овде (социјална карта) се обрађују подаци о националној припадности, приходима бившег ванбрачног партнера, при чему се не каже ког бившег, односно када се зауставља тај низ бивших ванбрачних партнера, шта је заправо дефинција бившег ванбрачног партнера”, рекао је Ћурчић.

Он даље наводи и да по стандардима који се односе на заштиту података о личности, корисник има право да учествује у поступку и каже, на пример, “зашто је прешао цензус од 10 динара” због чега је систем обавестио центар за социјални рад да треба да га скине, што овде не постоји као опција.

Према његовим речима ради се о аутоматизованом одлучивању које се спроводи на основу онога што алгоритам одређује, при чему не знамо какав је он, како ће радити и који ће бити критеријум.

У Црној Гори дошло до великог пада броја корисника
Јелена Жарковић наводи да је примена оваквог концепта у Црној Гори и Македонији довела до великог пада броја корисника.

Kао пример наводи да су људи у Црној Гори губили право на помоћ јер на свом имену имају неку земљу, али у неком кршу који се не користи и од које они немају никакав доходак и никакву корист. Међутим, због тога што је то пронађено у неким документима и постављено у електронску базу, они су губили право на помоћ.

“Број корисника је у Црној Гори пао за 30 одсто, они су на крају тужили државу, многе од спорова су и добили”, наводи Жарковић.

Судећи по ономе како је било у Црној Гори и Македонији, Жарковић очекује да ће и број корисника у Србији да се смањи, али наглашава да је тренутна ситуација специфична због кризе која долази.

Наводи да (у зависности од тога када систем крене да се примењује) ако се светска криза буде продубила и пренела у Србију, може да дође до раста броја људи који траже помоћ од државе.

“Али гледајући само ефекат увођења социјалних карата ја очекујем да се смањи број корисника”, рекла је Жарковић.

ЗАKОН УСВОЈЕН БЕЗ ИЈЕДНОГ АМАНДМАНА
Данило Ћурчић каже да је А11 Инцијатива учествовала у јавној расправи 2019. године када је прва верзија закона о социјалној карти била на расправи, те да су тада и дали коментаре на закон. Међутим одговора министарства није било, а после “неких годину дана” се појавио нови нацрт који је потпуно другачији у односу на прво решење.

На тај нови нацрт закона није било расправе и закон је прошао “без разговора” и чак је у скупштини усвојен без ииједног амандмана, каже Ћурчић.

Сам процес израде Закона је био доста затворен и спроведен без учешћа врло битних актера који нису представници владиних институција и органа, пише у Анализи процеса усвајања закона у Републици Србији/Закон о социјалној карти коју је објавио Отворени парламент.

У анализи се наводи да радна група чији је циљ био да изради Нацрт закона јесте постојала, али да је јавности непознато “ко су били чланови ове радне групе, колико се пута уопште радна група састала или који су били њени задаци”. Врло је проблематично и то што Министарство није обавестило појединце/организације које су послале своје предлоге или сугестије шта се заиста и десило са њима и да ли су прихваћени или нису.

Текст Нацрта закона није унапређен ни након Поверениковог мишљења, а којим је указано на недостатке предложених решења у области заштите података о личности, наводи се у анализи.

Закон је усвојен у фебруару 2021. године без иједног поднетног амандмана од стране народних посланика.

Потреба за увођењем социјалних карата садржана је у експозеу о Програму Владе у Народној скупштини 28. јуна 2017. године и представљала је “један од приоритета рада министарства”.

Према Акционом плану до краја 2019. године требало је завршити пилотирање делова информационог система, а до краја мандата Владе (прва Влада Ане Брнабић 2017-2020) требало је да се резализује цео пројекат, према информацијама које стоје на сајту Министарства за рад.

Систем тада није заживео јер у скупштини није био усвојен закон о социјалним картама – није било заседања услед епидемије изазване коронавирусом. “Чим Закон буде усвојен оне ће заживети”, навели су 2020. из Министарства за рад за лист Данас.

До објављивања овог текста Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања није одговорило на питања Нове економије.

Невена Петаковић / Нова ЕКономија

БОНУС ВИДЕО