ПОРФИРИЈЕ И ДРУГОВИ ДОВРШАВАЈУ ПРОЈЕКАТ СВОЈИХ УЧИТЕЉА

Друг Порфирије и његов Ц(рквени) К(омитет) одрекли су се Бога Отаца
српских и (при)стали уз ону теологију и еклесиологију неких других отаца којој
их је научио Броз.

И за коју је Владика будимски Данило исповедио да се
користио њеним благодетима. И да је она заснована с циљем да школује
„попове-комунисте и њихове владике“ јер они стари (свештенослужитељи и
владике) никако нису успевали да схвате ту науку и зато остајали или без глава
или западали на дугогодишње робије. Владика Данило, рекосмо, исповедио је
да је био „њихов стипендиста“, али да не зна који су „били други“, а после се
пијани друг избрбљао рекавши да је „других“ било више од 2.000 и ваља
претпоставити да су такви пажљивије слушали Брозову науку и своје
„полицијске везе“ него што су мислили о својој хришћанској мисији. И биће да су
међу таквима стасавали и друг Порфирије и сви чланови његовог ЦК јер се
само међу таквимa могло испољити јединомислије с каквим су осрамоћени и
сви Срби и она њихова Светосавска Црква која их је провела кроз све несреће
и олујине током много последњих векова и довела их до другова Броза и
Порфирија.

Све је то необавештени потписник ових редова наслутио давно, пре
тридесетак година један „инсајдер“ посведочио му да је у (тадашњем) „ЦК“ било
само „четири или пет духовника“, а да су сви остали били „комунисти и педери“.
Сад томе друг Порфирије додаје обавештење да су се, у међувремену, они
први сви упокојили и да више нема никога ко ће оне друге упозоравати на то
да ако пред Србе не могу износити образ – не морају се легитимисати ни
стражњицом, тј. онако како их је Броз поучавао да се према („примитивним“)
Србима треба понашати. И своју науку оверио тиме да је, после рата, побио
више архијереја и свештенослужитеља него што је то у рату пошло за руком
свим српским крвницима заједно, при чему је за неке оста[ја]ла сумња да су
умирали „под неразјашњеним околностима“, а патријарх Викентије (један од
предшасника друга Порфирија) неспорно је био убијен (5. јула 1958)
„непосредно након Светог архиерејског сабора СПЦ, на ком је, по притиску
Титових комуниста, одбио да стави на дневни ред питање признања тзв.
Македонске православне цркве“. Броз је, наиме, могао средиште српске
средњовековне немањићке државе „преселити у Македонију“, али
предводницима Цркве није могао заповедати као што је то чинио с
комунистичким олошем који га је окруживао: за то је најпре морао побити све
оне који његову памет нису поштовали, као што је то чинио у Јасеновцу и на
другим стратиштима, а после тај посао продужио по Србији школујући узгред

„Порфирија и другове“ и овлашћујући их за срамоћење и Срба и њихове
Светосавске Цркве.

И уместо да затражи да се комунистички злочини над Србима зауставе и
истраже, Порфирије и његов ЦК силовито продужују путем који им је Броз
трасирао: из српскога се ископилило више „језика“ него што се то игде у свету
догодило („хрватски вуковци“ намакли Хрвате на српски језик крајем 19. века
окрстивши га као „хрватски“, „македонски“ се отео из српског 2. авг. 1944,
„босански“ – 27. септ. 1993, „црногорски“ – 21. маја 2006) док су српски етнички
простори пресељени у Хрватску, Босну, Црну Гору, Македонију и Арнаутлук па
сад Србима једино остаје да мисле хоће ли први ускочити у онај пројекат којим
је предвиђено сатирање триста милиона „словенске стоке“ или ће се копрцати у
настојању да се макар неко од њих нађе у оних десет процената бесловесних
бића – на шта неки други пројекти предвиђају свођење данашње људске
популације на планети.

*

Чуо сам, некад, народну реч да се покојник који није достојно сахрањен не
налази ни међу живима ни међу мртвима. Као ни два његова предшасника, ни
Порфирије се није сетио да су земне остатке патријарха Викентија
комунистичке убице убациле у гроб митрополита Михајла („лево од улаза у
Саборну цркву“) и то се убиство могло макар унети у списак небројених
комунистичких злочина (ако не и у неке регистре много вишега ранга), као што
су им се могла додати и имена макар десетак архијереја и много стотина
свештенослужитеља које су комунисти побили или им помогли да пре времена
помру: Српска Црква о томе свом страдању није се ни гласнула и потврдила да
је дефинитивно поломљена, а Срби свакоруко опустошени.

При чему је један високи комунистички функционер рекао да је Србима било лако
док су их сатирали крштени комунисти, а видеће шта ће им се дешавати кад им дође
комунистичка некрст.

Ево се и то догодило: стигли им Порфирије и другови.

Да овере комунистичке злочине над Србима и Православљем потврђујући одлуку
Васељенског разарача Православља и дајући основу Патријарху московском и целе
Русије да ускликне како је „уједињење важан историјски догађај“ макар онолико
колико је исти Васељенски разарач „ујединио“ Украјинску и Руску Цркву.
И сви они одлучили да српски упишу у језике-лажове наводом да је тим срамотним
неподопштинама „уклоњена и последња препрека између два братска народа“. У
српском језику, наиме, лексички су врло прецизно разграничени сви сроднички степени
и по томе братски народи могу бити Срби и Руси или Срби и Словаци, тј. потомци
браће (разројили се давно, пре коју хиљаду година), Србе и Ма.кедонце „разројили су“
Грци пре стотинак година тиме што су у Егејској Македонији поклали и пострељали
први милион Срба у ХХ веку, а данашње „Македонце“ додали им комунисти – с циљем
да продуже уништавање Срба од оне линије на којој су се Грци зауставили: Срби и
Македонци не могу бити „братски народи“ јер су испали „из истих гаћа“, а никако из
„братских“, и о томе потврде не треба доносити јер и једни и други још добро памте и
оца и деду.

Њихово памћење потврђују и карте које доносимо и уз њих ваља додати и још
покоју појединост.

Једна је уочљива на први поглед: Бугари у свој језички простор уписују сву
источну Србију и „обе Македоније“ (и Егејску и „Северну“), при чему су понекад и
„заборавни“ и не објашњавају да су, некад, своју границу превлачили преко јужног
Косова и на простор арбанашког језика, али кад су тамо Американци изградили
Бондстил, Бугари су своју тамошњу државну памет напрасно заборавили и сад су се
зауставили иза Охрида и Копаоника (не саопштавају јесу ли се одрекли источних
падина Златибора). Друга је појединост много крупнија: Бугари се на Балкану први пут
појављују крајем седмог века и западно од Вита на северу и Пирина на југу стизали су
једино као пљачкаши и окупатори. И зато им не треба бољи доказ од чињенице да им је
Краљ Милутин саградио цркву по моделу оне цариградске и њихов Средец – по њој
променио име и израстао у престоницу. Српски краљеви и српска властела подизали су

Карта 1. Бугарски дијалекти у кривом огледалу

Карта 2. Источносрпски и источнобугарски дијалекти

храмове по српским просторима, а Бугари једино пљачкали и затирали оно што сад
хоће да је „њихово“; они хоће да се стари словенски језик Солунске Браће зове
„староблгарски“ иако до Солуна нису стигли ни до почетка ХХ, а камоли до онога
времена кад је тај језик утемељиван. Поменимо о томе и неки конкретнији податак:
1888. године Солун има 121.000 житеља, а међу њима (уз неке „мањине“):
11.000 „Словена“ (за које је разјашњено да су „махом сви“ – Срби), 14.000 Грка,
25.000 Турака (другде се помиње 20.000), 60.000 Јевреја (према другим
изворима – 72.000); подалеко према истоку од Солуна, у Серезу од 30.000
житеља има 16.000 Срба, 7.000 Грка и 400 Бугара, од 7.500 – у Петричу Срба
је 5.600, Грка 200, Бугари се не помињу; од 5.500 – у Мелнику Срба има 3.500 и
Грка 1.400, а Бугари се опет не помињу. Све те појединости неспорно сведоче
да се „западнорупски“ дијалекат налази још врло далеко од Солуна и да се
тамо и историјски и језички може говорити једино о српским говорима и српским
коренима и о томе да су Грци, по солидним злочиначким обрасцима у које су се
разумевали једнако добро као и Бугари, у последњих стотинак година, затрли
онај етнос преко кога су се уписали као „зачетници европске цивилизације“.

И преко таквих простора друг Броз превукао је „македонску нацију“ и
„македонски језик“, а друг Порфирије и његов ЦК додали им и „Цркву“. И све
српске манастире за чије су разарање сада и формално овлашћени. Македонци
се још договарају који ће манастир дати Порфирију. Да и он има шта
ставропигијално – разарати.

Нема изгледа да ће се комунистички злочини над Србима зауставити.

Драгољуб Петровић/Васељенска

Бонус видео