Гебелс, наш савременик: Приручник за пропагандисте (2)

Тотализација је била материја и пракса модерне политичке пропаганде, онакве каква се практиковала у два паралелна историјска система, нацизму и стаљинизму. Термин „модерно“ се у овом Приручнику употребљава искључиво у значењу да се односи на догађаје из прве половине двадесетог века, кад ствари и феномени постају „модерни“ по уобичајеној дефиницији. У „тотализацији“ се радило кроз директне забране и цензуре. Савремена европска пропаганда се пре јавља кроз „орнаментизацију“, појам немачког социолога Зигфрида Кракауера из шездесетих година. Тотализација ломи тела, орнаментизација усмерава ум.

Кракауер је тај термин употребљавао специфично, као визуелно запоседање јавних простора од стране политичких симбола. Али време је да се он прошири за савременије, идеолошки неутралније особине. Масе се, наиме, могу склопити у „орнаменте“ у било ком политичком систему.

„Орнаменти масе висе у ваздуху јер су створени, не органски израсли. Они поседују магичну неопходност и пуни су значења и смисла, тако да се увек перципирају као целина, никад као чисти скуп орнаменталних линија“, описивао их је Кракауер. „Индивидуе, онда кад издвоје душу из колектива, нису добар материјал за стварање нових орнаменталних мустри. Али, ако такви као индивидуалисти дођу на масовну приредбу, неће моћи да се одупру уласку у орнамент. Као удови масе, не као индивидуе, људи су делови једне визуелно комплексне фигуре.“

Једноставнијим речником, кад се нађу на масовној приредби, људи се понашају као метална пиљевина на магнетном пољу, као бели прах на стаклу. Код „масовне приредбе“ није одмах неопходна референца на Гебелса или Лени Рифенштал. Било некад. Данас се за „масовне приредбе“ квалификују и многи западни телевизијски извештаји са украјинских ратишта. У „масовну приредбу“ орнаменталних интенција спада и овогодишња Песма Евровизије.

Савремени европски пропагандисти стоје пред изазовом да јавност најпре врате на степен масе, које ће се у наредном кораку слагати у арабеске, а оне у орнаменте.

На историјском тржишту рата из ината тренутно влада потражња за антируским орнаментима. Дајте понуду, уроните у тему, али немојте изгубити обалу из вида. Спасиоци и спаситељи не походе ваше обале.

Треће поглавље:

Тело пропагандне обраде

Неке политичке идеје, програми и идеологије су погодније за пропагандистичку обраду од других. Генерално, комунизам, нацизам, фашизам и национализам су врло плодно тле за тестирање и примену пропагандних кампања. Уз напомену да су прве три архивског типа и практично не постоје, са изузетком комунизма у Северној Кореји, или малих острва екстремних партија историјске деснице у Европи и Америци. Свеједно се спомињу јер су све три остале полигони и тренажери за развијање маште талентованих пропагандиста.

Што се национализма тиче, он је увек у латентној опасности од патолошких форми, али како поседује и бројне прогресивне и хуманистичке особине, спреман је да учи и да се прилагођава, што олакшава његове трансформације у простору легитимног, легалног и атрактивног. Где год вас одведе професионални пут, рачунајте с тим да ћете вероватно наћи запослење унутар неког националног система вредности.

Унутар ЕУ су ваше позиције посебно осетљиве. Унији је национализам махом све што није унутар ње, док се национализми чланица називају само „националним“. Једино Мађарска важи за отворено националистичку; Пољска је такође тако називана док се није ставила на чело антируске кампање ЕУ, сада је опет само „национална“.

Зашто, рецимо, Срби и Хрвати у Босни важе за „националистичке“, а Бошњаци, који отворено желе да их интегришу у властите националне интересе, не? Бошњаци би били Босанци, дакле само „национални“ што је опет дифузан термин, с обзиром да Босанци нису нација, већ сви који живе у Босни, од којих неки немају намеру да постану Босанци зато што Бошњаци који већ имају своју нацију монополишу овај појам. Генерално, немојте превише разбијати главу над таквим апоријама, ви ионако шијете од донетог материјала.

Увек пажљиво посматрајте, шта је она разделница која у актуелној ЕУ перцепцији од „националног“ прави „националистичко“ и обрнуто? Путеви ЕУ зловоље су варијабилни. Сад је то став према Русији. Која национална држава оклева да се придружи радикалном антируском хору Балтика и источних чланица, та у медијима одмах постаје „себична“, „несолидарна“, у процесу националистичка и недисциплинована, чак се осмели да Украјини ускрати поене на музичком фестивалу.

Пазите на терминологију у јавности, то јест сваки пут кад напуштате уску професионалну средину или кафански сто. Унутар властитог тима, разумно је свако „национално“ третирати као „националистичко“, и обрнуто.

Из тога произилази:

1. Идеологије вас не обавезују, зато их слободно мешајте

Идите на тржиште историјских идеја и система, разбијајте их на саставнице, купујте шта вам се чини корисним, тамо јабуку, овде крушку. Погледајте трендове и ментално их доведите до пуног развоја у будућности. Ставите од тога нешто у кошарицу, не мора бити читав идеолошки корпус, изаберите делове који вам се допадају и имају највише шансе за успешно орнаментирање масе. Проблем модерне пропаганде типа Гебелс је био да је он куповао на кило. Савремени пропагандисти купују на граме и милиграме, чиме се штете редукују већ у намери.

Гебелсова изворна идеологија била је политички месијанизам. Његов Путник, драма коју је писао почетком и онда поново крајем двадесетих, јесте алегорија о Исусу који се као путник враћа на Земљу. При томе среће различите људе који пате, а сви они у орнаменту дају слику „болесне Европе данас“. У ткиву драме се мешају средњовековно, експресионистичко, натуралистичко и руско, ex oriente lux, из чега се види да је и Гебелс пазарио на више страна, пре него што се обавезао само једној.

Путник завршава апотеозом Трећег рајха. Пазите јако добро кад један концепт на чијој примени радите долази с интегрисаном апотеозом на крају. Пустите да вас тај пехар мимоиђе, тражите нови посао, јер, већ речено, ваши шефови могу бити суицидални типови, ви не. Ви само професионално радите свој посао и пазите да ваше личне инвестиције не пређу критичну тачку.

2. Морате смањити свет

Генерално, свет се смањује на три начина – тако што се експандира док се разлика систем-околина потпуно не поништи; тако што се око једног система подижу зидови, политички или културни; или у комбинацији првог и другог у варирајућим пропорцијама.

Прво су радиле античке империје, од Александрове до Римске, што је било изводљиво јер је почивало на грешци да је исечак света свет, pars pro toto. Данас би ту спадао и глобализам као идеологија, и он се механички експандира да би ментално сужавао.

Други тип примењује Северна Кореја, до неке мере и Кина, Јапан сигурно више од Кине.

Мешовити типови су били историјски тоталитарни системи, као нацистички и комунистички. У техничком смислу је и ЕУ један такав модел, јер се њене расправе и свађе око проширења своде на низ сукцесивних корака који подразумевају ширење-подизање зидова за осигуравање територија, и тако све док се не натрчи на туђи зид.

Симболички се тај механизам скупљања света као вуненог пуловера у центрифуги демаскира у Гебелсовом роману Михаел Форман. У првој варијанти с почетка двадесетих стоји реченица: „Ако себе спасим, спасио сам читаво човечанство“; у другој из ‘28: „Ако себе спасим, спасио сам свој народ“. Јесте ли приметили како се пуловер сад скупио, па стоји као униформа на Герингу?!

Која год техника, морате смањивати свет и подизати зидове, да би ваша пропаганда имала смисла. Принцип „ограђеног пропагандног дворишта“ не треба схватити буквално, јасно је и да је глобализам у идеолошком смислу једно такво ограђено двориште. Мит вође је у нацистичкој пропаганди настао релативно касно, тек средином 1932. Из Гебелсовог дневника се види да он то ради – да, то је била његова идеја, барем у пуноћи и систематичности какву знамо из историје! – превасходно из тактичких разлога. У последњој години пре преузимања власти Хитлерова НСДАП је политички и дипломатски, рабијатно, већ физички затворила Немачку у пропагандну кутију. Тек тада, у затвореном систему, постало је могуће успоставити фирера као високу пећ за легурисање орнамента, и онда тај мит прогласити централним мотивом пропаганде.

Гледано актуелно, западна пропаганда такође покушава да смањи свет. Западни државници, као Бајден, Урсула фон дер Лајен или ЕУ министар рата Жозеп Борел, који се лажно представља као министар дипломатије, ходочасте по Африци и Азији и употребљавају антируске санкције као циљ и средство редукције глобалног на западно.

Украјинска пропаганда је посебан случај. Она је врло успешна, нема збора. Али ни ту ништа није једнозначно. Успех украјинске пропаганде је у томе да је она срушила зидове; проблем и велики неспоразум украјинске пропаганде јесте да је те зидове успела да сруши само према Западу. У резултату, оно што је за Запад херојско у том пропагандном корпусу, за остале је патетично, неодговорно и пуно презира према властитим жртвама.

Укратко, Украјина је екстремно националистичка земља, гледано пре и после избијања рата, и то треба рачунати у ултимативан пропагандни успех да на Западу то нико не сме ни да примети ни да каже. Ви посебно не. Ви шијете од донетог материјала.

3. Рат као тело пропаганде

Рат је природни хабитат сваке пропаганде. У то стање су пропагандисти често гурнути тврдоглавошћу генерација које свакој каснијој преносе само парцијално сећање на рат, обично оно о херојству и жртви. Добро је да сазнате који делови су изостављени у преносу, зато што је ваш посао да исцрпно владате темом којом се бавите, иако ћете у пропагандним репрезентацијама рата вероватно брзо доћи до закључка да оне воле импресију и сфумато, не интроспекцију и темељитост. Ако колективно сећање преферира да брише неке елементе рата, пре свега оне физичке, о конкретним мртвим, не о поратним бронзаним сурогатима, то само значи да изостављено није добар материјал за успешну пропаганду.

Али генерално опрезан став према рату не значи и да треба бежати од њега кад већ видите да се приближава. А видећете га пре свих других. За друге је он можда изненађење, некад чак и за политику, за вас не сме да буде. Ако вас ипак изненади, велика је вероватноћа да нисте за тај посао и да морате размишљати о алтернативама, можда чак и о преласку/повратку у обично новинарство, у рекламне кампање за пиво, паштете и банковне портфолије, на курсеве за познавање медија и медијску компетенцију и слично. Али ако останете пропагандиста, рат вам не гине.

Без обзира на ваш опрез према тој теми, свеједно вам се може догодити да у току каријере морате да обрађујете, одгајате, негујете и испраћате не само један рат, већ и неколико. Штавише, некад ћете се ухватити у моментима стагнације каријере, из које вас може извући само рат. Ако вам га политика не поклони, нема друге, мораћете сами да га креирате. Добра страна је да онда имате више слободе у дизајну.

Гебелс изворно није био ратни тип, више улично хулигански, барем док је партија напредовала ка власти. Његов нарцизам, амбициозност, аморалност и незасита потреба за контролом и обожавањем нису нужно водили ка рату, више ка батинама, али кад је рат почео, добро су му дошли.

Хитлер је волео рат, Гебелс је волео Русе. У сваком случају, дивио им се. У везаним судбинама какве су биле Хитлерова и Гебелсова, неко је морао да попусти. Попустио је, наравно, Гебелс. Његове дневничке белешке ипак откривају да му одвикавање од склоности ка Русији није пало лако, те да није дошло преко ноћи, већ у етапама, обрнуто пропорционално напретку у наци-хијерархији.

Гебелс је био преводилац између живих и мртвих. За вас данас то није тако једноставно, јер је језик мртвих после 1945. махом напуштен и заборављен, барем у Европи; а тамо где су се и појавиле групе говорника, као у рату у Југославији деведесетих, било је превише наречја за смислени разговор. Језик мртвих постао је мртав, као латински или старогрчки. Уместо тога, ви од мртвих узимајте само изјаве на слепо, тако ћете поседовати известан корпус сведочанстава, пре него што се комуникација поново не успостави.

То се већ и ради. На недавном отварању изложбе „Ужаси рата: Гоја и данашњица“ у бечкој Албертини (24. маја) сучељавају се Гојини бакрописи „Ужаси рата“ настали 1810-1814 и фотографије Михајла Палинчака које показују мртве цивиле на сеоским путевима данашње Украјине.

Да ли те две врсте визуелних сведочанстава разговарају међусобно? Естетски и материјално интегративно, тешко. Директор Албертине Алберт Шредер свестан је да му се изложба распада на две и да је једини кит који их држи брза пропаганда у трку. Зато ју је на отварању и назвао „изјавом“.

Изјавом, не изложбом.

4. Избегавајте рад на телу хумора

Хумор је непредвидив. Он је велико ловиште за сваки систем коме требају ваше услуге. У Трећем рајху су били забрањени политички вицеви, што није било тешко спровести у новинама. Медији који су се отимали били су кабареи, варијетеи, уопште позориште, сцена, све живо. Живо за вас никако није добро, живо мисли, живо увек поседује тенденцију да се издвоји као јединка, а ви радите против живог, стварате мртво. Креирате орнамент масе на историјској позадини.

Како још ниједан режим није искоренио смех, Гебелс је знао да тему хумора не сме оставити нерефлектовану, па је то обрадио у чланку под насловом „Да ли ми уопште имамо хумор?“ (Völkische Beobachter, фебруар 1937). Његова теза је била: да, ми Немци имамо хумор, „али онај намргођене сорте“. У дневнику је још раних двадесетих уписао свој кредо: „Песимизмом против свега“.

Данас, ако као пропагандиста већ морате да се смејете некоме, такав сте тип и преферирате духовите слогане, смејте се Русима. Кад један тако озбиљан лист као аустријски Ди Пресе (14. маја) може да објави есеј о вампиру Носфератуу и у епилогу га упореди га с Путином, ту је ваша фантазија на отвореном пољу.

5. Будите спремни на тотализацијске мере

Тотализација је за политику метода, за вас материја, корпус, штоф. „Тотализацију“ рата је измислио Хитлер, али тек је Гебелс (пропагандисти шију од донетог материјала!) од тог појма направио сређени, убиствени систем. На истом месту где и Хитлер пре њега, у берлинској Хали спортова, Гебелс је (18. фебруара 1943) одржао говор у коме се, реторички гледано, вратио композицији литургијских форми.

Иза њега се ширио транспарент „Тотални рат – најкраћи рат“. У истом стилу, предлози: тоталне мере – најкраће мере; тотална ограничења – најкраћа ограничења; најбржа смрт – тотална победа. Већ видите како се и без директног хумора може бити духовит, али само након што је пропагандни ареал затегнут и затворен.

У дневнику је Гебелс забележио: „Маса се подиже као један човек“. Из тога произилази, третирајте народ у комаду; комад народа као народ у комаду. Најгоре је кад имате два или три комада народа, чиме се провоцира поларизација земље, евентуално грађански рат, хаос, а онда следи, то је сад заиста екстремна ситуација, губитак запослења за пропагандисте.

Имајте на уму, како год да је неки режим сигуран, како год власт моћна, а пропаганда добро скројена, једног тренутка неко мора питати народ шта он, народ, мисли. Зато је корисно унапред припремити народ у комаду, односно један комад народа да му се могу постављати реторичка питања типа: „Хоћете ли тотални рат?“; или сад у Украјини у недавном испитивању јавног мнења: „Да ли бисте жртвовали комад државне територије за бржи крај рата?“ Само ако сте ви добро обавили свој посао, политика ће добити планиране одговоре, у првом случају „да“, у другом „не“.

Четврто поглавље:

Методологија успешне пропаганде

За добру пропаганду методе нису пресудне. Постоје, наравно, посебни методолошки сетови који би требало да гарантују успех кампања. Они су предмети академских курикула, уче се и тренирају на факултетима, курсевима, интелектуалним радионицама и слично. Али то је канонско знање, доступно, јавно, политички коректно, морално прочишћено и пробрано. Такви курсеви се никада неће позвати на „пропаганду“, већ ће инсистирати да они пружају знање из области комуникација, маркетинга, project managementa, публицистике, или медијске компетенције.

Напротив, овај Приручник је неканонски и методолошки релаксиран, јер је права политичка пропаганда пре вештина, чак уметност, него методично посредовано знање. Она је низ пионирских, кроз време и простор распршених достигнућа, која се спајају у методолошко тело историјских преседана.

Увек мислите на то да ви одређујете методе, као ове овде:

1. Just do it

Ваши напори имају само један циљ, освајање јавности и њено претварање у масу; освајање индивидуа и њихово претварање у орнамент. Свако средство које вас води ка том циљу је добро, свако које га заобилази је лоше. Пропагандне методе се развијају изнутра, из дневне борбе.

„Народ је као грамофонска плоча“, „штампа је као клавир на коме влада свира“ – објашњавао је Гебелс уредницима главних редакција на прес-конференцији 29. марта 1933, првој по преузимању власти.

Данас се на Западу орнаментује кроз мобилне јединице ad hoc пропаганде. Свеж пример потиче са Песме Евровизије почетком маја, где су украјински победници апеловали за „помоћ Украјини“. Дан касније, Руси су засули украјинске положаје визуелно дорађеним бомбама, не као Американци са сликом Ритом Хејворт, већ с натписима „помоћ за Украјину“. У исто време је украјинска страна промптно произвела спот у коме батерије хаубица уз звуке победничке „Стефаније“ испаљују салве на Русе Донбаса.

2. Теме држати подгрејане

Добар историјски пример је немачка штампа у месецима непосредно пре нацистичког напада на Пољску у септембру 1939. Редакције су добиле налог од министра пропаганде да пишу о Пољској, проблемима с границом и ситним инцидентима, али да буду дискретни с коментарима. Ради се о томе да се ствари држе подгрејане, али не и скуване, тако да се температура сваког часа може подићи и по потреби довести до кључања. У пракси, тиме се ствара феномен портабл конфликата собне температуре, који се могу послуживати као хладни бифе или уз мали напор претворити у топлу закуску.

3. Останите у легалном оквиру

Ви креативно користите законе, али ви не кршите законе. Увек имајте на уму легалитет ваших тема и кампања. По потреби жртвујте морал ако вам је нешто од тога преостало, не закон. Револуције дижу други, ви их само сервисирате. Револуције се не уклапају у фини вез пропаганде.

У историјским примерима од интереса, Гебелс је био пуно рабијатнији у почетку, рационалнији при крају, док је код Хитлера био обрнуто. Из Гебелсовог дневника је очито колико га је фасцинирало насилно освајање власти, не би ли се обрачунао са „интелектуалним креатурама“ и „образованим говнарима“ чистокрвног аријевског типа, који су остали резистентни на његов „прецизан пропагандни апарат“.

Епилог:

Уживајте у својим успесима!

Ако сте добри у томе што радите, у међувремену сте већ схватили да ствари никад неће бити боље. Поготово кад их се ви дохватите. Зато уживајте у сваком успеху док траје.

„Goebbels triumphans!“, записао је у дневник у априлу 1930, кад је коначно постао шеф читавог пропагандног НСДАП-апарата. Док истерујете индивидуалност из других, чувајте властиту као зеницу ока свог. Други могу бити „ми“, ви сте увек „ја“. Будите професионално поносни, јер ваше „ја“ ствара њихово „ми“. „Стара мука“, уписује Гебелс у дневник у јесен 1937, „или хоћу све да радим сам, или ми је јако драго кад други упрскају“.

Битно је наћи разумну меру задовољства док ваше пропагандне куле у ваздуху и тврђаве на песку не почну да се руше. То није крај. Можда за вас, за професију не, јер нове генерације пропагандиста већ чекају иза угла.

Био тако једном један човек, прича Јаков из Ворагина у својој Златној легенди. Један човек кога је Свети Тома јако волео. Не апостол Тома, већ Томас Бекет, надбискуп кентерберијски из 12. века, који је убијен по налогу Хенрија II, тако што су му убице срубиле калоту с лобање.

Тај се човек тешко разболео, те у муци походио гроб свеца и молио га за оздрављење, што му је Тома радо испунио на лицу места. Али кад се враћао кући, човек је почео да се ломи и дошао до закључка да је здравље можда лоше за његову душу. Можда је његова судбина да буде болестан! Одмах је, онако здрав, отрчао на гроб свеца и молио га да му врати болест, ако мисли да здравље штети његовој души. Свети Тома му је опет учинио и, ето среће, болест се човеку одмах вратила.

Ко сад опет успе да Немачку, а с њом и све остале у Европи, уведе у рат са Русијом, њему се ова друга жеља већ испунила. Болест се вратила.

Немојте је ширити. Има и других начина да блистате у послу.

Весна Кнежевић / Око магазин

(КРАЈ)

BONUS VIDEO: