Мирослав Пушоња: Украјина, православље, ћирилица и интереси Русије

Мени је увек било лакше да схватим нешто што је далеко ако осветлим оно што ми је близу. Кренућу из нашег дворишта. Од знамените личности из нашег суседства. Еуген Кватерник (Загреб, 31. октобар 1825 — Раковица, 1871) био је хрватски политичар, писац и револуционар. Студирао је католичку богословију у Сењу и Пешти, али је прешао на право, гдје је и дипломирао 1847. године.

Уз Анту Старчевића, био је један од вођа Странке права и идеолошки творац будуће хрватске нације. По њиховим замислима, Странка права је од 1861. године била на челу хрватског народног покрета против тадашње Аустрије и Угарске.

Залагао се за самосталну Хрватску, али је сматрао да је за остварење тог сна неопходна помоћ неких страних земаља. Тако је био повезан са револуционарима тадашње Италије, Француске и Русије, а словио је као истакнути члан међународног револуционарног братства тог доба. Провео је више година као полтички изгнаник боравећи у Паризу.Вратио се у Хрватску 1860. године, а потом је прогнан још 2 пута, док се 1867. године није вратио са циљем да остане у земљи.

Не видевши другог решења за ослобођење Хрватске од туђинске власти, он 8. новембра 1871. године стаје на чело народног устанка у Раковици, познатог као Раковичка буна. У жељи да не компромитује Странку права, као и др. Анту Старчевића, Еуген Кватерник преузима потпуну одговорност. Буна је угушена за три дана. Кватерник је погинуо. Странка забрањена и вратила се на јавну сцену десет година касније.
Шта нису дали у српском прегледу Википедија, а дали су у хрватском? ”Vjerujući da se Hrvatska ne može osloboditi bez potpore neke utjecajne države, Kvaternik je emigrirao u Rusiju, primio rusko državljanstvo te nastojao pridobiti ruske vlasti za svoje političke ideje. Ubrzo je bio poslan u Peštu kao ruski agent, ali se zbog razlika u stajalištu prema južnoslavenskim pravoslavcima razišao s ruskom vladom. U srpnju 1859. otišao je u Pariz, gdje je na francuskome objavio djelo Hrvatska i Talijanska konfederacija (La Croatie et la Confédération italienne). …… E. Kvaternik je, uz potporu A. Starčevića, prvi put izložio temeljni program Stranke prava, što se smatra početkom rada te stranke. U zastupničkom je govoru, pozivajući se na hrvatsko državno pravo, zahtijevao da se u izravnim pregovorima s kraljem osigura potpuna samostalnost sjedinjene Hrvatske (Trojedne Kraljevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije) pod vlašću vladara iz dinastije Habsburgovaca.” Тада је био у мањини али историја се ствара! Данас су сви циљеви Кватерника и странке коју је основао остварени! Ми смо лутали.

Гиљфердинга сам већ помињао као једног од твораца идеје по којој је ваљало објединити све словенске народе. Панславизам на коме је радио овај руски научник, као идеологија није код Јужних Словена ухватио корена. Ево шта каже академик Екмечић: ” У Хрватској ће Гиљфердингове идеје двојако утицати — позитивно на југословенски оријентисане људе око Народне странке, а негативно на праваше, нарочито откада је одмах у почетку историје праваштва Гиљфердинг 1860. негативно оцијенио излажење непотписане Кватерникове књиге у Паризу „Хрватска и италијанска конфедерација”42). Бољег саговорника од Кватерника Гиљфердинг није могао ни свијећом наћи. По праволинијском начину мишљења и по резоновању у глобалним оквирима, они су једног кова, иако је по савитљивости ума, способног за нијансе, и по образовању Гиљфердинг нешто друго. Та претјерана систематичност, нетолерантност према слободи историје да она сама уради што год уради, та тежња да се унапријед глобално одреди корито историјског развоја, било им је заједничко — код обојице нешто несловенско и теутонско.

Кватерник је у том дјелу нацртао једну противруски и противсрпски оријентисану Велику Хрватску, од западног краја словеначких Алпа до Дрине. Умјесто православља, интереса Русије и ћирилице, ставите католичанство, интерес Запада и латиницу и ево рукавице на руци, Кватерник одређен негацијом славјанофилства.

Али је зачудо колико је у овом одговору Гиљфердинг наступио неславјанофилски. Широкогрудо! Каже да су по поријеклу Срби и Хрвати један народ који је раздвојила религија и да би најбоље било да Хрвати веле: „Саставимо опет савез, као у почетку наше историје, нека тај савез обухвати све земље српске и хрватске и земље алпских Словенаца, ако нам се они хтједну присајединити. Нека у том савезу не буде господства једног народа над другим, једне вјере над другом, него нека сваки члан савеза располаже како хоће својим сопственим дјелима.” Нека се и то уједињење покаже као утопија, остаће од тога неке користи, јер од утопије коју народ постави себи „као идеални циљ зависи карактер његових стремљења и дјеловања”. Овим је судбина праваштва уклета на његовом почетку.”

Тако је академик Екмечић говорио седамдесетих година прошлога века, пре распада заједничке државе, и пре ”Бљеска” и ”Олује”. По њему је праваштво било ствар историје и почивало у гробу. Зато је интересантно уочити шта је Кватерниг одбио када је прешао на другу страну (Гиљфердингов предлог). Живот је положио за јединство Хрватске (Загорја), Славоније и Далмације, а да ништа није постигао све док Срби у Великом и Другом, а потом и последњем рату нису својим радњама и жртвама помогли међународном фактору да коначно оствари правашку идеју о јединственој и етнички чистој Хрватској ”под влашћу владара из династије Хабзбурговаца”.

Тако је данас и са Украјином. Јуче је то било са Северном Македонијом. Пре неки дан са Црном Гором, а пре коју деценију и са Бугарском. Забране летова и прелетача је увек било и биће. Зато сасвим озбиљно треба схватити поруку унуке генерала Лера. Она нас подсети да Немци не воле (мрзе) Србе али их цене. Руса и Американаца се плаше. Бугаре, Хрвате и друге удворице, презиру. Нисам далеко од помисли да је то она добро промислила па рекла. И још нешта бих хтео да коригујем академика кога изузетно ценим. Историја није попут реке Дрине па да вијуга и слободно подрива стене. Она је више нешто попут игре која је осмишљена и изводи се из више узастопних секвенци од којих свака помери живот тамо где смо најмање желели. Одатле је важно правило да се људи спремају за своје одлуке крећући се од самог краја (циља) и вративши се ка почетку (данас). Само тако могли би избећи злохуду ”судбину” и постати кокреатори своје будућности. У противном потврдиће се неписано правило које гласи, ”На коју год страну да кренеш Бугари ће ти бити иза леђа”. А ја бих рекао, и остали! Ако ћемо право, то и није неко нарочито вредно откриће.

Мирослав Пушоња / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: