ДАНИ(Ј)ЕЛ СИМИЋ: ПРОБОЈ ИЗ НЕПРИЈАТЕЉСКОГ ОБРУЧА

Сергеј Лавров је спријечен да дође у Београд, без обзира на гостопримство Србије. Као кривци су званично наведени С-Македонци, Бугари и Монтенегрини. За међублоковску комуникацију то је изразито лош догађај. За Србију, Српску, те остале Србе који немају срећу да живе у уређењу гдје нијесу грађани другог реда; то је непорецива, практична спознаја, како живимо у непријатељском окружењу.

Скандал са Лавровом, треба нас подсјетити на ваздушни простор Европе 1999. године. Он је данас исти, осим што смо изгубили Црну Гору. Чак и у оквирима Небеске Србије. На потпуно исти начн, са потпуно истим мотивима и менторима као Руси Украјину. И што Александар Лукашенко више не може да у сред рата слети на Сурчин, већ му сам Београд, у сред мира, уводи авиосанкције по потребама НАТО. Игноришући чињеницу да је у обручу, који сам себи дотеже око врата.

Прије 23 године, исте земље су уступиле свој ваздушни простор за агресију НАТО на Србију и Црну Гору. Данас у случају бивше совјетске републике Украјине, са васкрслим жаром причају о суверенитету земаља, неотуђивости дијела њихове територије, правима кућних љубимаца и лепези родног изјашњавања. Емитујући човјекољубиви и мирољубиви сигнал из Бондстила, највеће америчке војне базе у Европи, на од њихове стране окупираном Косову и Метохији.

Тада, суочени са криминалцима оружничких трустова, који убијају дјецу проповиједајући о људским правима, посљедњи пут смо озбиљно мислили о дотурању помоћи из Русије. Ономад војне, а данас је и повољнија цијена гаса за Србију у истој позицији као шеф руске дипломатије. Бол немоћи и напуштености, некада сублимиран у недосањану шифру С-300, свој одијек има једино у све рјеђим вијестима о дејству осиромашеног уранијума на бујање дивљег меса у Србадије.

Не двојим да традиционално спољнополитички кратковидо и у посљедње двије деценије изразито прозападно полтронично, поткупљиво и кукавичко српско кормило; не увиђа да је то разлог за благу панику. Неко ко прије 16 година, приликом корумпираног референдума да се Подгорица одвоји од Београда (али и Бање Луке), није видио да је основна намјера Србији ускратити излаз на међународне поморске коридоре, како би се иста даље гушила и распарчавала, није то могао уочити из само два разлога. Глупости или покварености.

Био сам у ноћи саопштавања резултата референдума у Подгорици. И сутрадан на Цетињу. За мене је то била логична посљедица латинизације и усташизације Црне Горе, те спрегнутог дјеловања Запада на Дон Мила Ђуканезеа, којег су врло брзо уцијенили оптужницама за шверц горива, цигарета и оружја. Тада је још увијек било глупана који су покушавали продавати причу да је Мило за “Југославију без Милошевића”, преумљену у “Црна Гора ће увијек и заувијек имати сестринске односе са Србијом”. Мени је било јасно да је претварају у Црвену Хрватску. Данас ми је јасно још штошта.

Дипломатски отужно и у реалитету олињало руско тражење да Црна Гора уступи територију за пресељење поморске базе из Сирије, већ кад су Монтенегрини убили посљедњег Црногорца у политици и спремили документацију за печат НАТО; говори да није само Србија била неспособна да стратешки предвиди геополитичка дешавања и своје потребе у њима. Била је то и нуклеарна суперсила са командом у Кремљу. Због тридесетогодишње политике залагања за поштовање међународног права и оклијевања да уђе у било какав ратни сукоб на који није приморана, Русија је морала показати слабост. На начин да оружаном силом мора повратити оно што је изгубила на ратишту меке моћи.

Велика је разлика међу нама. Русија има још увијек преко сто милиона становника и територијално највећу државу на свијету. Излаз према Ирану, Кини, Индији, Турској, па чак и Саудијској Арабији; која се везано за рат у бившој совјетској републици Украјини не понаша сасвим као америчка луткица. Србија је окружена непријатељима који, мање или више, пресликавају стање из 1914. или 1941. године, а Александар Вучић се, у свјетлу те чињенице и на фришким духовним развалинама Охридске архиепископије, сусреће са Дмитром Ковачевским, Едијем Рамом и Дританом Абазовићем.

Уз оцјену сјеверномакедонског домаћина да је “Отворени Балкан иницијатива која прошлост оставља иза себе и уместо зидова гради мостове”; једини предсједник међу премијерима, састао се баш са онима који су управо порушили ваздушни мост Србије и Русије. Који су у свакој прилици посљедњих тридесет година били против Србије, а без двојбе ће бити и у будућности. Нико још, изгледа, није ни разматрао да пита председника Савета министара Босне и Херцеговине Зорана Тегелтију, који такође бијели платно на Охридским изворима, да ли је руски авион могао пролетити испод лукова Пељешког моста, као унутрашњег српског националног интереса у оквиру Дејтонске Долине Плача?

Треба отворено себи признати да смо у непријатељском окружењу земаља НАТО, које су нас убијале за рачун наших локалних душмана. И да је та опција непрестано на радном столу у Бриселу. Уз активно учешће Хрватске, коју још боли тежак пораз од Војске Републике Српске у Козарској Дубици 1995. Ужурбано, али коријенито и домишљато гледати, како да се из обруча што хитније извучемо. Он није ништа мање опасан и безнадан од оног из јула 1942. године на Козари.

Никакав Отворени Балкан. Најобичније стратешко непријатељство. Забијање ножа у леђа. Са Ковид-19 рукавицама и маском. Најопасније лажно савезништво је ово које се, без изкаквог рачуна и непрестано, договара са Хрватима. Чињеница да је српско савезништво са херцегбосанским уништитељима ћириличних путоказа увијек неупитно кад то Хрватима затреба, неодрживо је противурјечна пред развлачењем кадра на ширу регионалну слику. Не до операције Маестрал, већ до тога што Вучић мора трпити понижавајућа питања “да ли Отворени Балкан укључује и Косово*”. У случају сукоба Бања Лука – Башчаршија, дошло би до новог везивања застава, гдје би међусобне територијално—административне несугласице Ефбиховци ријешили намиривањем на српски рачун.

И то треба избјећи по сваку цијену! Комбинацијом унутрашњег политичког јединства, мудрим дипломатским дјеловањем. Хитно, језгровито и конкретно, треба провјерити мотив због којег је Кина такође развластила грађанина Шмита у Савјету безбједности УН. Себи и Србији указати на Црну Гору. Али прије свега направити план са насловом: У се и у своје кљусе.

Из разлога географске блискости, Русија је у прошлости много више труда, новца и времена уложила у Бугарску, него у Србију. Логиком да је то земља преко Црног мора, чијим савезништвом се долази даље до Србије и шири утицај у јужној Европи. Кристално је јасно како је у тинејџерским годинама овог вијека требала играти на Јадранско море и српску трансферзалу. Али томе није крива само Москва, већ и Београд. Тамо међу елитом влада комплекс Маршала Тита. И његове несврстаности, која је доживјела Лавровљевски дипломатски крах.

Од Русије се немамо шта надати, нити њеним обећањима вјеровати, док не осигура свој народ у Донбасу. Такође ни од Србије, док исто то не уради на Косову и Метохији. Срби у Републици Српској су дугорочно препуштени сами себи, а ништа се не ради на одвраћању ратне пријетње. А, ПОНАВЉАМ, РАТ НАМ ВИСИ НАД ГЛАВОМ! Наравно да ћу од Невладинћа у српској политици бити коментарисан опет као ксенофобични мрачњак, заробљен у ратну прошлост. Они за нове наративе нијесу способни.

Ипак, као неко ко се није још људски ни распаковао, дошавши из ратне будућности, поручујем да нико (па ни ја) неће имати ништа од тога када опет испаднем у праву.

Данијел Симић / Фронтал

БОНУС ВИДЕО: