Заборављени праведник Богдан Рашковић

„О Јасеновцу је за протеклих 75 година објављено више од 3.500 радова различитог квалитета и обима и две-три десетине квазиисторијских текстова у Хрватској. О Лоборграду нема радова српских историчара и публициста.”

Ова напомена историчара Вељка Ђурића Мишине, аутора зборника „Лоборград”, уједно је и најбоља потврда оправданости објављивања архивске грађе, која баца светло на логор у Независној држави Хрватској, у коме су биле заточене и Српкиње, од новорођенчади до старица. А то је само један од сазнајних слојева које нуди ова укоричена ризница аутентичних сведочења, уз бројне друге чињенице и питања која отвара. Најважније од свих је – зашто је сабирни логор за жене и децу, који се налазио на седамдесетак километара северно од Загреба, до данас остао ван фокуса овдашњих историчара?

„Прича о избављењу заточеница из Лоборграда и њиховом довођењу у Србију напросто је одударала од идеолошких наратива о апсолутно злим немачким окупаторима. А није се уклапала ни у деценијама грађену представу о издајничком и квислиншком режиму Милана Недића”, објашњава Ђурић Мишина.

Сабирни логор за жене и децу Лоборград формиран је 5. септембра 1941, у дворцу који је у 17. веку подигла племићка породица Кеглевић. Пре рата ово здање је служило као нека врста социјалне установе, у којој је било места за око 200 душа. Према проценама, током годину дана постојања кроз Лоборград и помоћни сабирни центар у Горњој Ријеци код Крижеваца прошло је око 4.000 логорашица, махом Јеврејки, нешто Хрватица и 200-300 српских жена и деце, листом из Херцеговине. Нема тачних података колико је њих тамо умрло (процена је око 200), нити се зна број депортованих у логоре смрти Аушвиц, Јасеновац, Стару Градишку.

„О постојању логора Лоборград председника владе Милана Недића известио је 26. децембра 1941. Тома Максимовић, први човек Комесаријата за пресељенике и избеглице. Приложио је и имена 129 заточеница, апелујући да се што пре избаве. Крајем марта 1942. возом до Земуна, а потом у Београд, стигле су жене и деца с тог списка”, каже наш саговорник.

Ова и друге акције спасавања Срба из логора НДХ, како истиче, нису биле могуће без одобрења и подршке немачких генерала и кључних људи у структурама окупационе власти, који су били згрожени усташким злочинима. Све детаље и односе кључних актера немогуће је реконструисати јер су многа документа или недоступна или уништена. Међутим, једно име се као црвена нит провлачи кроз све ове драматичне догађаје.

„Реч је о Богдану Рашковићу, рођеном 1907. у Ћуприји, од 1. јануара 1929. на служби у Војном одсеку Дирекције Државних железница. Наизглед, било је то обично чиновничко намештење, али оно му је омогућило да радећи на међународним возовима упозна немачке обавештајце. Та мрежа контаката била је Богдану од користи у мисијама које му је поверио Милан Аћимовић, челни човек Комесарске управе у Србији. Рашковић је најмање 12 пута путовао у НДХ, има индиција да је и информацију о српским заточеницама у Лоборграду он донео у Београд. Извештаје и предлоге шта би могло да се предузме подносио је најпре Аћимовићу, касније председнику владе Милану Недићу, као и комесару за избеглице Томи Максимовићу и митрополиту скопљанском Јосифу, заменику интернираног патријарха Гаврила Дожића. Којим су све каналима ове мисије текле илуструје податак да је Рашковића 29. децембра 1941. примио Алојзије Степинац на препоруку надбискупа београдског Јосипа Ујчића, који је Степинца замолио да „изађе у сусрет посетиоцу у његовим настојању да помогне Србима по логорима”.  Посебно је занимљиво да је Рашковић на тај пријем отишао у пратњи есесовца Георга Мајра, припадника немачке Службе безбедности у Београду”, истиче Ђурић Мишина.

Како открива за „Политику”, о овом емисару, за кога тврди да је заслужан за избављење чак 65.000 Срба из НДХ, припрема књигу која ће се звати „Заборављени праведник”.

„О Богдану Рашковићу, колико ми је познато, ниједан српски историчар није написао ни реченицу, а толико је учинио за свој страдални народ. Намера ми је да ту неправду исправим. Да би се сви ти догађаји до краја расветлили, нужно је да БИА отвори своје архиве у којима има релевантних докумената из тог периода. Иначе, Рашковић је пензионисан 30. јула 1943, у 36. години. Након рата је поново добио чиновничко намештење у Министарству саобраћаја Југославије. Није се женио и није имао деце, умро је 1956, потпуно анониман и вероватно уцењен од нове власти да ћути о ономе што је радио”, завршава Ђурић Мишина пролог о јунаку своје будуће књиге.

Богдана Рашковића у свом „Дневнику” помиње и Диана Будисављевић, добротворка заслужна за избављење више од 10.000 малишана из логора, као и за бројне акције достављања хране, лекова и одеће српским заточеницима. Ова Аустријанка родом из Инзбрука, супруга српског хирурга Јулија Будисављевића, с којим је од 1919. живела у Загребу, у своју мисију кренула је потакнута управо судбином православних жена и деце у Лоборграду, који се у њеном „Дневнику” помиње чак 51 пут.

Захваљујући зборнику Вељка Ђурића Мишине, у коме су сабране изјаве заточеница дате у Комесаријату за пресељенике и избеглице током априла 1942, сада је могуће сагледати свакодневицу Лоборграда и из угла логорашица. Приметно је да, упркос тешким условима живота у пренатрпаном и руинираном дворцу, ниједна од њих није имала замерке на опхођење логорских власти. Наиме, Лоборградом и Горњом Ријеком нису управљале усташе, већ Немци фолксдојчери. Насупрот томе, њихови искази о претходним местима сужањства, о масовним клањима и бацањима у јаме, о уништавању збегова, о безочним пљачкама српске имовине, уз набрајање имена жртава и злочинаца – веродостојно су сведочанство о бестијалности усташког режима.

Зарад потпуније слике о том времену зла наш саговорник припрема још два зборника избегличких сведочења из истог периода. Тиме ће, како каже, о „свом руву и круву” испунити план публиковања архивске грађе, који је трасирао као директор Музеја жртава геноцида, пре него што је с те дужности смењен у мају прошле године.

„На тај начин ћу афирмисати и документациони рад Комесаријата за избеглице и расељенике, који је, нажалост, поделио судбину идеолошке осуде Милана Недића и његове владе. Комесаријат, који је имао свега 150–200 људи, дао је велики допринос збрињавању више од 400.000 наших сународника, избеглица из НДХ. Нико од њих није овде умро од глади, нико није остао на улици, сви су евидентирани и сви су имали избегличке легитимације. Недићева брига о српству за мене је неоспорна и мора се вредновати, без умањивања чињенице да је његова власт била колаборационистичка”, закључује Вељко Ђурић Мишина.

Дарко Пејовић / Политика

БОНУС ВИДЕО: