Да ли је нормално живети окружен ђубретом

Постоје ситуације где слободно можемо да кажемо да нам неко или нешто у датом моменту није ишао на руку. Одређене политичке ситуације изискују моћ предвидања могућих догађаја у будућности. Често практикујемо да за све своје недостатке кривимо запад или исток, јер је забога  требало да они жртвују властити интерес у корист нашег. Некако ту и можемо да нађемо одређено оправдање јер Србима је то просто у гену да тражи кривца у другоме.

Кога ћемо да окривимо што живимо у потпуно нездравој средини окружени ђубретом? Од када датира та особина девастирања животне средине и шта нам даје сатисфакцију да то чинимо?

Реч је о друштвеном феномену који је изузетно изражен код Срба који  је попримио толике размере, где просто постаје чудно када видимо да неко око нас води рачуна о чистоћи. Свако од нас је током свог школовања небројано пута чуо реченицу ,, чистоћа је пола здравља”. Када посматрамо амбијент који нас окружује није ни чудо да су нам то понављали, само није имао ко да слуша и још мање да примени. Један период током школовања старијих генерација постојао је предмет који се звао ,, Хигијена”. После свега чега смо сведоци током сваког дана јасно увиђамо неопходност враћања истог у систем школског образовања.

Током одлазака у иностранство било туристички, било пословно, прва ствар која уочавамо је култура чистоће која је на далеко већој разини од нас.  Са таквом егзалтираношћу причамо о томе да не пропустимо да кажемо и оне стандардне флоскуле попут ,, код њих се зна закон” или ,, велике су казне ако се усудиш да бациш нешто на улицу”. Као да је Србија земља у којој не постоји никакав закон, постоји, али се једноставно не поштује из разлога што нам је усађено у културни образац да бацамо шта стигнемо и где стигнемо. Далеко од тога да су закони који постоје добри, али далеко је боље што постоје и такви – какви него да их уопште нема. У одређеним аспектима су изузетно флексибилни чиме у одређеној мери доприносе бахатом понашању одређене скупине људи.

Прве речи које можете да чујете у иностранству од наших људи су следеће: ,,није ти ово Србија, овде се зна ред”.  Чим пређе Хоргош покаже на практичном примеру како се зна ред тако што отвори прозор и баци ђубре на пут. Вероватно сматра да је неко дужан да иде за њим и да скупља,  а и овде се не зна ред тако да нам та чињеница даје за право да се  понашамо како хоћемо.

Сведоци смо да на многим местима постоје камере које су забога постављене како би нам унапредиле живот. Али осим задирања у туђу интиму конкретан резултат није уочен. Зар није једноставно, без и мало помпе када неко уништава око себе послати му слику са датумом када је починио прекршајно дело и уредно га санкционисати. Новчана казна као и друштвено корисни рад би сигурно унапредили културу понашања у јавности и додатно учинили нашу земљу лепшом.Институција друштвено корисног рада има у себи вишеструку намену. Прва је враћање дуга заједници због непромишљеног дела, а друга је нека врста етикетирања где свако има прилику да види у пракси какав не треба бити.

Многи странци када дођу у посету Србији постављају два питања:

„зашто бацате ђубре где стигнете” и ,,Зашто сте допустили да вам грађевине од изузетног значаја пропадају”?

То су питања на које је јако тешко дати адекватан одговор. Како објаснити некоме да су то рецидиви турског наслеђа, да у томе има и зависти где се гледа да се одржи чистоћа домаћинства док на целокупан амбијент не придајемо превише значаја. Императив просечног Србина огледа се у томе да само његов животни простор одише неком хигијеном, за ширу заједницу не показује превише интересовања. Такав поглед на живот обојен себичним индивидуализмом континуирано нам се обија о главу по питању целокупних животних дешавања.

Наравно странци остају у благом шоку пошто им се одговор коси са здравим разумом. Постављаш табле у националним парковима где јасно указујеш да је забрањено одлагање и депоновање смећа. Такође је и строго забрањена сеча дрвећа и било која врста уништавања животне средине. Зар је могуће да за тако тривијалне ствари морамо да постављамо табле, то су ваљда ствари које би требало да се подразумевају.

Основно васпитање се носи из куће, касније надоградња долази кроз образовање и интеракцију са околином. Очигледно да нам у овом животном сегменту и те како мањка васпитања. Штавише, не престајемо да се чудимо када одређене компаније сипају сумпорну киселину у најплоднију земљу Европе или када униште цело брдо зарад властитог интереса. Након тога, организујемо скупове и пишемо петиције како би зауставили њихову делатност не размишљајући да можда у нама самима лежи кривица, јер не би се они тако понашали да ми себе мало више поштујемо. Решење лежи у фабрикама за прераду отпадних вода и фабрикама за рециклажу. Наравно то морају да прате високе казне које се нажалост селективно примењују. Србија је увела институцију комуналне полиције која кажњава искључиво сиротињу и користи бенефиције државног посла. Никакву другу сврху немају, а имају прилику да буду на корист целокупном друштву и заједници. Ако овако наставимо место које ћемо најчешће посећивати зваће се онкологија, одакле ће само срећници имати прилике да се врате. Како не би шетали улицом са гас маскама доведимо се у ред и обезбедимо себи какав такав пристојан амбијент. Ово су ствари које обавезно прелазе од појединца и шире се дуж читаве заједнице. Потрудимо се да покажемо да је у нама остало мало здравог разума док не буде касно.

Матија Мићић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: