Да ли папа Фрања и патријарх Вартоломеј стварају нову религију? Фото: СПЖ
1. Папизам и протестантизам су искривили Јеванђеље
У задње време, многи чланови Цркве су узнемирени деструктивним и брзим развојем такозваних међухришћанских односа Православних са двема великим јересима запада – папизмом и протестантизмом. Своју забринутост су показали много пута, а ове године и састављањем добро познатог „Исповедања вере против екуменизма“, које је било у оптицају и које је потписано од стране многих,а које је по први пут засметало и узнемирило екуменисте, самозадовољне и самохвалне постигнутим успесима.
Политика садашњег окружења и културна клима глобализације, не само да настоји да избрише географске границе између народа, него покушава да покида и духовне, културне и религијске границе. Циљ и визија јој је да сруши разлике и индивидуалност, да уједначи људе у веровањима и начину живота, да створи нову врсту личности, без духовних настојања и стремљења ка оном иза овог живота, него да остане утопљен у ову земљу, у материјални напредак и изобиље. Ово помаже двојаким циљевима оних који су све то испланирали: људи се своде на једноставне потрошаче, који ће да увећају материјални и економски профит бизниса, постајући у исто време робови свакодневног обезбеђивања материјалних добара, са нивоом опуштања који је контролисан и у рукама оних на власти, и то на начин да кроз контролисане економске кризе могу држати људе питомим и послушним.
Други очигледан циљ је постављање Христовог Јеванђеља и Цркве, који представљају једину снагу одбране против материјализма, на периферију, тако да новим светом не управља Христос, него антихрист. Само Христос је одолео материјалистичком кушању Сатане, одговоривши да „не живи човјек само о хљебу“ (Лк 4,4), и рангирајући материјално и духовно, свет и Бога – Он је дао приоритет Богу и духовном: „Иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати“ (Мт 6,33). И другде: „Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди?“ (Мк 8,36).
Хришћански свет Константина Великог, Нови Рим – Константинопољ, Православље, у коме је Трећи Рим – Москва, учествујући духовно и у животу, спровела у пракси аскетско и савршено учење Јеванђеља. И сада би то требало да буде замењено новим светом материјалистичке Америке и Европе, тј. Хришћанским миром и то на амерички начин.
Папизам, одвојивши се од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, подлегао је кушањима Сатане, претворивши се у светску силу са економским, династичким, освајачким и политичким циљевима, са догмама и начином живота који немају ничег заједничког са учењима Јеванђеља. Као што је велики руски интелектуалац Фјодор Достојевски рекао да папизам нема везе са Хришћанством – ако би се Христос вратио на земљу, био би осуђен и распет од стране римске инквизиције.
Они под папом су изопачили и искривили Јеванђеље. Нису послужили да буду светлост свету, нити со земљи, јер нису постигли никакав ефекат на душе људи на западу. Запад, Европа и Америка су се убрзо дистанцирали од непоузданог папизма, и постали де-христијанизовани, јер „ако со обљутави, чиме ће се осолити?“ (Мт 5,13). Избљували су и са правом изгазили самостворено „хришћанство“ папе.
Протестантизам је са правом реаговао против посредништва и девијација папизма, радећи то сам и без помоћи Цркве, са намером повратка на чистоту јеванђељске истине. Али без Апостолског Прејемства и благодатних Тајни, временом су ушли у бројне поделе и учења која чак доводе у сумњу и у Васкрсење Христово, а оправдавају и „срамне жеље“ – како Апостол Павле назива хомосексуалност у првом поглављу Посланице Римљанима – стављајући их на ниво моралног живота.
2. Двострука грешка: Придруживање јересима и поштапавање папизма
Архитекте новог доба и глобализације настоје да нас уједине и изједначе са тим поремећеним, злоупотребљеним и непоузданим хришћанством папизма и протестантизма,стварајући материјалистичко, овоземаљско и овосветско хришћанство, како би корисни ефекат Јеванђеља и Цркве нестао са светске сцене, након чега би људи нигде не могавши пронаћи стварног Христа, подлегли свим искушењима ђавола, успоставивши тако царство антихриста.
Они су већ успели да нас преваре и убеде да се придружимо пан-протестантском „Светском савезу цркава“, који је заправо Светски савез јереси и заблуда. Какво понижење и срамота! Млада Христова, Тело Христово, Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква је изједначена и стављена на исти ниво са многобројним протестантским прангијама, од којих свака тврди да је истинска Црква. Да ли то постоји једна Црква или многе Цркве? Да ли су и јереси Цркве? Никада се Црква није идентификовала нити прикључивала јеретичким групама и организацијама.И то је тако било не због недостатка љубави, него да би се помогло јеретицима да се обрате кроз покајање, и у исто време заштите верни од јереси. Црква заиста проповеда истину јеретицима исчекујући реакцију тих који су у заблуди. Уколико се изједначи са њима, где ће они то да се врате? Они ће остати тамо где јесу уколико прихватимо, као што неки „православни“ тврде, да спасење и истина постоје и тамо. Поред тога, стављамо у тежак положај све оне инославне који су пришли Православљу, па се сви они колебљиви, који нису убеђени у своје спасоносне кораке, могу саблазнути и разочарати.
Папизам је посматрао наше прикључење Светском савезу цркава са радошћу и задовољнством, јер смо тиме напустили своју тврдњу да смо Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Међутим, за разлику од нас, они нису заборавили да би половином 15ог века, могући савез Православних са реформаторским саборима у Констанцији (1414-1418) и Базелу (1431-1439), наговештајима покрета протестантизма, довео до преваге синодалног система који би истовремено обезвредио примат и ауторитет папе. Он нас не гура међу протестанте, него хоће да будемо са њим против протестаната који су одбацили његове многобројне иновације. И као што нас је онда преваром навео на срамну Ферара-Фиренцу, тек да не би ојачали синодалну реформацију – која је дошла до тачке где је папа био одбачен од својих кардинала – он ради исту ствар и сада. Он нас увлачи у дијалоге љубави мамећи нас слаткишима да смо на неки начин „сестринске цркве“, и да можемо разговарати „на истом нивоу“.Међутим, он наставља да нас сматра шизматицима (расколницима) и еклесијално непотпунима, како би нас навео на прихватање папског примата путем унијаћења, а чије је анатемисање на Фрајзинг-Минхенској пленарној седници Мешовите комисије за теолошки дијалог (1990) сакрио и учинио да нестане. Тим једностраним потезом, који смо прећутно прихватили без и једног протеста, папа је показао да чак и на теолошком дијалогу ради онако како он то жели пошто је „први и непогрешив“. Самим тим, због чега се уопште воде дискусије ако Ватикан прихвата само оно што му одговара, док оно што је нама у корист, одбацује и сакрива? Ми на глуп начин, баш као и на Ферара-Фиренци, где смо потписали унијаћење, понављамо грешку и поново постајемо поштапалица папизма са неприхватљивим документом из Равене и чак горим планом са Кипра, што се тиче примата папе.
Треба приметити да у веома сличним околностима, понављамо исте грешке, не научивши баш ништа из прошлости.Грчка и Кипар, како би добили помоћ запада и папе, опет потписују неприхватљиве акте уније, баш као на Ферара-Фиренци (1438-1439). Прихватају и одају почаст папи, свејеретику и оном који је искривио Јеванђеље, одбацујући и удаљавајући се од божанске помоћи и срамотећи Свете мученике и исповеднике вере. Константинопољ, који је сам искусио божанско напуштање, нажалост води нас у активности лажне уније и у нову Ферара-Фиренцу, и то стопама кардинала Бесариона Никејског, а не стопама Светог Марка Ефеског, искривљујући Јеванђеље и прихватајући „скривене вукове“ папизма и протестантизма. Зато је неопходна будност по речима Апостола Павла, који је то предвидео: „И између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом.“(Дап 20,29-31).
