Горан Шарић: Српски професор Стојковски оптужио Србе што су Хрвати измислили краљеве

Представљам нови лик из серијала “Срби који мрзе Србе.” Ради се о људима који живе на сиси српског народа, који у приватном сектору са својим десет прстију нису у стању зарадити 10 динара. И без обзира што их Срби хране, они Србе пљују.

Борис Стојковски је ванредни професор историје на новосадском универзитету (требам ли рећи да бјежи од дуела са мном као ђаво од крста?). Нека његова предавања доступна су на Yоу Тубе-у, међу којима се издваја оно о поријеклу Албанаца у којем је тврдио да су Албанци аутохтони становници Балкана. То му није било довољно, па је снимио чак два предавања о “хрватским краљевима”. Осврнимо се мало на та предавања.
У свом пседуознанственом и квазихисториографском шарлатанизму, Стојковски оптужује просјечног Србина, лаика што су Хрвати измислили краљеве, а Србин је крив јер у њих не вјерује.

Прије свега, Стојковски не зна или неће да зна, да није спорно постојање Хрватске државе или боље речено кнежевине од 9. до 11. стољећа, а ни Хрватске као покрајине у далеко дуљем раздобљу. Етногенеза (настанак) Хрвата као народа јест оно што је спорно. Даље, упитно је јесу ли се ти полумитски владари ако су и постојали називали владарима Хрвата или Славена? Да ли се та подвелебитска кнежевина називала Хрватска или Склавинија или су можда оба назива била паралелно у употреби?

У документима и археолошким ископинама из тог времена, ти се владари називају кнежевима Славена, а не Хрвата (осим једне, врло спорне титулације Бранимира, који се такођер на свим осталим артефактима назива кнез Славена).

Никад нисам тврдио да ни један од тих владара није постоја, али у дубровачким архивама налазимо спомене Свевладовића далеко чешће него тих “хрватских владара”, па данас повјесничари у Србији не вјерују у постојање Свевладовића. Магловито је вријеме преднемањићких династија на овим просторима и о њима се врло мало зна.

Стојсковски напада просјечног Србина и обрачунава се са његовим негирањем постојања хрватске државе у средњем вијеку, али га не смета таква митоманска хисториографија каква је хрватска која рецимо једина на свијету познаје фантомску државу “Хрватско-угарско краљевство”. Та држава није постојала ни у једном једином документу, никад ни један Хрват на угарском двору није био ни дворска луда, а камо ли краљ, али то не смета хрватску хисториграфију да у свим књигама, енциклопедијама, уџбеницима Угарско краљевство прекршта у “Хрватско-угарско”. Замислите да Срби Османско царство зову “Српско-османско царство”, а Срби су на порти играли далеко важнију улогу од Хрвата у Будиму, многи велики везири били су српског поријекла.

Стојковском лажљива хрватска хисториографија не смета, али му смета што просјечан Србин не вјерује у краљевство краља Томислава, који је по хрватским повјесничарима имао 100 000 пјешака и 60 000 коњаника (а држава Kарла Великог, највећа сила средњовјековне Еуропе имала је 6 000 коњаника). Иза краља Томислава који је наводно владао од Истре до Србије, није остала једна повеља, једна црква, један новчић, један документ. С друге стране, хисториографији није познат илирски краљ Балај, па ипак, од Хвара до Рисна пронађено је на тисуће његових кованица, иако је живио тисућу година прије Томислава!

Стојковски је контрадикторан сам себи, прво признаје да су главни извори о хрватској средњовјековној држави низ легенди, а онда мртав хладан на темељу тих легенди гради реконструкцију као да се ради о валидним изворима. У оваквом наступу, који је почео бомбастично као велика демистификација, посљедње на што би се тако “учен повјесничар” требао позивати јесу легенде.
Стојковски не зна ни основе чињенице из хрватске повијести, које су познате већ десетљећима, па и дуже. Он мисли да је легенда о смрти краља Звонимира настала у средњем вијеку, а то је заправо само цопy пасте једне чешке легенде о смрти кнеза Већеслав (о томе постоје знанствени радови хрватских повјесничара).

Највише чуди што Стојковски не зна да је башчанска плоча, ако не фалсификат, онда врло упитне аутентичности?! То значи да није ни погледао радове хрватских знанственика попут Вежића које сам наводио на предавањима (а стално гледа моја предавања и онда примитивно пљуцка и подваљује).

Стојковски је имао један политички прохрватски наступ – умјесто да демонстрира смирен и сталожен академски начин изношења аргументације, он се сав запјенио препричавајући хрватски уџбеник и пљујући по лаичкој српској критици истог у којој више има истине него у његовом предавању.

Важно је нагласити да је НАЈСПОРНИЈИ територијални обим те Хрватске која је у одређеном времену постојала. У хрватским атласима и уџбеницима повијести та је полуфантомска држава приказана од Јадрана до Драве и од Земуна до Трста, готово увијек са цијелом Босном и Херцеговином. На те фантазије је Стојковски требао указати, а не муљати и замагљивати истину.

Терет правдања и доказивања чињеница у мору фантастике која се прелијева од службених уџбеника и атласа “повијести” преко радова службених и независних истраживача, у службеним публикацијама државних знанствених институција преко политичке сцене на плећима је хрватске хисториографије, а не на српским повјесничарима. Зато је Стојковски учинио веома озбиљан морални и институционални (с обзиром да је ванредни професор на Новосадском универзитету) пријеступ пребацујући кривицу на оног тко покушава упозорити на (не)истину, па макар у томе био нестручан.

Стојковски је прије свега глуп човјек, никакав знанственик. Толико је стерилан и незанимљив, да немам жељу да ишта његово прочитам. Боље да је ишао у попове, али и ту би се оклизнуо јер се не би могао опредијелити између католичке и православне цркве.

Горан Шарић

БОНУС ВИДЕО: