Култ Пупинов уместо Брозовог (2)

Добровољци за Велики рат

Балкански ратови тек што су били завршени, а Сарајевски атентат и аустријски ултиматум Србији поново су скренули пажњу америчке јавности на збивања у југоисточној Европи. Америчке новинаре понајвише је занимало каквим вестима из свог завичаја располаже Михаило Пупин и шта он о свему томе мисли. Пупинов став био је јасан: изазван “родољубљем према поробљеној отаџбини”, Гаврило Принцип, одушевљени омладинац и Србин, “својим потезом дао је израза срџби противу Аустрије”. Због тога и не зачуђује што је Пупину близак Српски дневник био једини исељенички лист који је тражио да се пред америчку јавност отворено изнесу све чињенице о атентату, нарочито о његовим узроцима, “јер нам симпатије овог великог народа неће бити на одмет”. И заиста, Пупин је пажљиво неговао своје односе с америчким новинарима, а његови чланци и говори могли су се скоро свакодневно наћи на страницама њујоршких и других новина. У своју делатност укључивао је многе појединце, установе и организације, а оснивањем Одбора за помоћ Србији пружена је прилика бројним америчким личностима из свих друштвених слојева да допринесу србском војничком отпору Аустроугарској. Мада је упозоравао “да се нова држава ствара оружјем, а не пером, те да ће је створити победничке савезничке земље из политичке нужде, узимајући при томе у обзир дотадашње жртве Србије и уздајући се у верност Србије, као државе која је херојски извршила своју дужност у рату”, Пупин је својим огромним угледом и везама на разним странама, својим интензивним радом, речју и пером, делимично демантовао и себе самог. Његова јавна делатност показала је да се и пером, а не само оружјем, могу померати границе и припремати и политичке и војничке победе. Јер, стално треба имати на уму да су Сједињене Државе максимално толерисале србску и југословенску пропаганду, ниједан њихов збор није био ометен, новине им нису забрањиване, прикупљање добровољаца протицало је, углавном, без неких видљивих проблема, а дешавало се чак да америчке власти онемогуће аустроугарску пропаганду међу Јужним Словенима.

На самом почетку рата, августа 1914, србски конзулат у Њујорку није имао никаквих инструкција о могућем прикупљању добровољаца и њиховом упућивању у Србију или Црну Гору. Истина, због малог броја својих исељеника, Србија није имала неког посебног интереса да институционализује добровољачки покрет, а ни прилике на њеном ратишту нису биле узнемиравајуће. Са Црном Гором ствари су стојале друкчије, јер се можда и сваки њен пети војни обвезник још увек налазио у Америци. Са тим у вези, црногорско Министарство спољних послова сачинило је један списак својих жеља у односу на ратне савезнице, а у њему био је садржан и захтев да се убрза повратак Црногораца из Америке. Старање о тој ствари преузела је на себе британска влада.

У новоствореним условима, дакле, без инструкција да ли и како прикупљати добровољце, Пупинов конзулат држао се пасивно. Према писању Американског Србобрана (гласила Савеза “Србобран” из Питсбурга, организације ненаклоњене Пупину и његовом деловању), у календару за 1919. годину, “почетком великог рата г. Пупинова Одбрана се готово није ни видела ни чула… била је монополисана за личну рекламу. Ње није било више… За цело време Србијине борбе до повлачења кроз Албанију конзул и његова Одбрана нису послали ни једног добровољца. Народ се сам трзао и кретао тамо, јер је осећао велики историски час. Осећао своју одлучну битку са највећим својим душманином. Живот, част и Слобода народа били су у питању”.

У вези са добровољачком акцијом, Американски Србобран писао је и да “проглас који је г. Пупин дао на јавност ради великог добровољачког покрета, био је у главном да Србији не треба војника већ новаца. У прогласу је намерно или не, споредна је ствар, стајало да ка војска иде боса и гола. Овим прогласом стао је добровољачки покрет, јер је г. Пупин тад био уважен а што је највише био је конзул Србије ‘коме се мора вјеровати ако се вјерује Србији’. Тако је наш добри народ мислио. Централни (г. Пупинов) одбор је продужио свој рад, додуше чисто новчани. Нигде и никад није одржан збор организаторски и агитациони. Нико није радио у народу, већ народ сам. Све се слало на г. Пупина а овај је слао и неслао у Србију све под својим именом (Истакао ИП). Опозиција г. Пупина слала је директно у Београд и на Цетиње своје прилоге и дизала добровољце”.

Добровољачки покрет међу србским исељеницима у Америци, испољен снажно у балканским ратовима, са несмањеним одушевљењем развио се и у првим месецима Светскога рата. Без обзира на жеље Србије и Црне Горе, србски исељеници почели су да се спонтано окупљају, исто онако као што су то чинили и током балканских ратова. У мањим групама или већим групама, или појединачно, о свом трошку, део њих одмах се запутио на србско ратиште.

Може бити да су се расположиви подаци о пријављеним добровољцима, о припремама за полазак и о испловљавању бродова “мимоилазили”, исто као што је могуће да у Пупиновом Централном одбору нису ни знали за многе од тих детаља. Пупин се, по прилици, више бавио глобалним проблемима, али је зато његов близак сарадник и секретар Савеза Слога Павле Хаџи Павловић написао да су “Срби из Америке дали од октобра 1914 до окупације Србије концем 1915 год. око 14.000 добровољаца”. Колико је њих отишло посредовањем Пупиновог Централног одбора Србске народне одбране и “Слоге”, колико из “Србобрана”, а колико сопственом иницијативом, потпуно је небитно. Сигурно је да се у цифри од 14.000 добровољаца налазило много више Срба из србских крајева под Аустроугарском него Црногораца, али и тај се закључак мора “правдати” истим разлозима које је и Пупин користио кад је одбијао оптужбу да је црногорска мисија у Америци врбовала у добровољце и аустроугарске грађане. Сасвим је извесно да су се многи Херцеговци, Босанци, Далматинци, Војвођани, Личани и други, пријављивали у добровољце као рођени у Црној Гори (најчешће у Кучима, како то сведочи Ђура Крстоношић – 1893-1967 –, из Парабућа/Раткова, у Бачкој) или Србији, пошто им је то била једина могућност да добију сагласност за одлазак на ратиште.

Показаће се крајем децембра 1916. године да је и одзив “југословенских” добровољаца, и хрватских и словеначких, био премали. Таквом њиховом расположењу, барем делимично, допринео је и Михаило Пупин који је био врло скептичан према добровољачкој акцији. У писму од 22. децембра 1916. године, упућеном Југословенском одбору у Лондону, он изражава своју неверицу у гласове “са више страна да постоји жеља код Југословена у Енглеској и Француској да се у Америци траже југословенски добровољци” јер не верује да би успешни Југословени у Америци оставили своје послове и кренули у рат. Такво схватање у потпуности одговара ономе које су почетком те исте године, после повлачења србске војске на Крф, изрицали најистакнутији интелектуалци и државници Србије, више оптерећени формалним дефиницијама државе него познавањем сопственог народа и његовог духа. Тако, на пример, Јован Жујовић (1856-1936), председник Србске краљевске академије од 1915. до 1921. године, питао се “ко ће хтети да буде добровољац у једној сломљеној, изнуреној војсци, ко може имати веру у једну пропалу државу?”

Доцније, 5. фебруара 1918. године, потпуковник Милан Прибићевић (1876-1937), главни секретар патриотског удружења “Народна одбрана”, шеф србске војне мисије за купљење добровољаца у Сједињеним Државама, пише ђенералу Михаилу Рашићу (1858-1932), србском војном изасланику при француској Врховној команди, да му у деловању “највећа сметња… долази од професора Пупина и његове околине”.

Што се “околине” тиче, Прибићевић се највише осврће на писање њујоршког “Српског Дневника” чији уредник Милан Јевтић “стално истиче Пупина и напада његове противнике а написао је и књижицу ‘Мала Србија’… Поред све моје молбе да не пишу донео је тај Јевтић о мени велики чланак са алузијама на моју мисију”.

Прибићевић још пише да се Пупин као председник Народне одбране основане с јединим циљем да свим средствима помогне Србију у њеном рату против Аустроугарске, “показао хладан, индиферентан и непредузимљив”, испуњавајући тако бројне захтеве својих сарадника “да би био неопростив грех извлачити омладину на фронт, где је наш народ дао доста жртава по њиховом мишљењу … и да је много корисније за Србију и наш народ ако после рата за г. Пупином у Америци (буде) више хиљада гласача, који би кроз његова уста могли стављати америчкој влади захтеве у корист Србије. Све ово је само варка која може обманути амбициозног човека, а у самој ствари ово је борба само за опстанак неколико људи, који су у стању понизити се до невероватноће, да би себи осигурали што лакши живот”. Према Прибићевићевом извештају писаном 5. децембра 1916. године, Пупинова незаинтересованост према србским националним пословима огледала се и у његовом односу према сопственом почасном србском конзулству. “Што се тиче консулата, он као и да не постоји. Њиме управља Павле Хаџи Павловић, Пупинов секретар, а Пупин скоро у њ и не улази. Не улазе у њ ни Срби сем пупиноваца, а од Американаца нико и никада”. Отуда, мора се сматрати разумљивим што исти извештај садржи и полуреченицу да “Пупинов утицај није на савезничку дипломацију овде велики”.

Мајор Срдан Гајић, наследник Прибићевићев на месту шефа србске војне мисије у Сједињеним Државама, своје виђење тамошњих србских (не)прилика и односа представио је, 15. јуна 1918, у извештају србском Министарству војном.

О првоме, односно о “околини”, он каже да Милан Јевтић својим “речником превазилази најскандалозније дописнике… уздиже и јавно назива г. Пупина полубогом… доказује његову генијалност у свима гранама науке, вештине и заната (а) г. потпуковника Прибићевића назива… гнојавим чиром, изметом и т. д.” (Утолико бесмисленије делује тврдња исписана у Српском биографском речнику, 4 И-Ка, Нови Сад 2009, 342, да је Јевтић “заслужан што је у Србију дошло 16.000 добровољаца из Америке”).

Што се Пупина тиче, Гајић је покушао да објасни његове разлоге:

“Г. Пупин није имао рачуна да се у његовој странци нађе још један човек који би се са њиме могао такмичити, а поред овога сâм позив (мисије пуковника Милана Прибићевића – ИП) да сакупља и шаље добровољце није ишао у рачун Пупиновој околини, јер одласком добровољаца слаби се савез, смањује капитал и онемогућава исплата посмртнина, помоћ пострадалим раденицима и плата чиновницима, који су неспособни за ма какав рад и други посао а који се не мисле нити смеју вратити у Србију и због тога им је у рачуну да нашег народа остане што више у Америци, на чији би они рачун живели не запињући. Ови људи навалише на г. Пупина и убедише га да би био неопростив грех извлачити омладину на фронт, где је наш народ дао доста жртава по њиховом мишљењу и доказиваху да је много корисније за Србију и наш народ ако после рата буде за г. Пупином у Америци више хиљада гласача, који би кроз његова уста могли стављати америчкој влади захтеве у корист Србије… У почетку г. Пупин је пристајао на све предлоге г. Прибићевића у погледу организације народа, само је вешто избегавао да подигне свој глас и утицај у корист добровољачког покрета а то исто и данас чини”.

О истој ствари стигао је и извештај србског посланства у Вашингтону, датован 12. октобра 1917. године, у коме се за међусрбске сукобе у САД окривљује Пупин. Србска влада, опет, имајући у виду независан и јак положај Пупина и међу Србима и у америчком друштву, упорно је саветовала да се штеди његова осетљивост и да се по сваку цену избегне сукоб с њим. У својој наивности, министар војни ће 6. јуна 1918. године “објаснити” Николи Пашићу да је подвојеност међу Србима таква да једна струја стоји “уз нашу званичну радњу а води је Југословенски одбор и његови делегати”, док иза друге стоје људи из Србије чије се држање “да објаснити само претпоставкама… Ова група састављена из људи који немају довољно угледа и потпоре, прилепила се уз г. Мих. Пупина, који је имућан и врло угледан човек овде у Америци. Г. Пупин, кад се с њим говори о овоме, увек наводи, да он нема времена да прати у детаљу шта све чине, пишу и раде људи, који стоје иза Дневника, чак одбија да зна, шта се све пише”.

Пупинов недобронамеран став према добровољцима у Великом рату лако је уочио и потпуковник Прибићевић, који се 5. фебруара 1918. године, углавном због тога, повукао са места шефа србске мисије за прикупљање добровољаца у Америци:

“Највећа сметња у раду мисије долази од професора Пупина и његове околине са ‘Српским Дневником’ са којим су његове везе најочигледније доказане. Поред свих мојих обавештења о штети, коју Пупин и околина наносе нашој народној политици, нападајући најинфамније не само мене лично него и све оне, који са мном раде у корист мисије… гледа се са стране владе једнако на Пупина и околину као и на нас, одушевљене и пожртвоване присташе Србијине политике, којој предано служи мисија због чега ју је народ и примио на своја рамена. Оставља се Пупин да са положаја консула Србије најбесомучније напада рад важних народних и државних мисија овде, а нама не само да се не даје од стране владе никаква заштита него нам се чак вежу руке у одбрани”.

Па се тако, у условима кад су сукобљене србске стране у Америци кренуле у измирење, а добровољачки покрет почео да се постепено обнавља, могло десити да се Михаило Пупин повуче с места председника Србске народне одбране. О томе, 15. јуна 1918, мајор Срдан Гајић пише у поверљивом извештају србском Министарству војном, које га са повеликим закашњењем, тек 1. октобра исте године, под пов. ФБО бројем 13047, прослеђује Министарству иностраних послова:

“Од једаред г. Пупин даје оставку на председнички положај у Народној одбрани, а његови листови почеше из далека негодовање према г. Прибићевићу… Народ се збунио и као стадо прибио уз своје вође, не уме и неће да се определи, слуша вође и запиткује да ли то жели наша Србија или не, а они одговарају: па да то не жели Србија ваљда би он био конзул Србије… а на другој страни се опет одговара, па зато је Србија послала свога најбољег и најпаметнијег официра да нам отвори очи те да онога издајника збацимо, јер Србија не може сама да ма шта предузме пошто је он (Пупин) амерички грађанин и она неће због тога да се замери Америци. И све се ради у име српске владе и у име мајке Србије, па ма то било непоштено и штетно – а на ово су принуђени јер народ зна само толико да је за њега свето и непогрешиво оно што из Србије и српске владе дође и он томе слепо и без размишљања верује. Савези се претворише у непријатељске логоре… изгубише се општи интереси, настаде обмањивање… а све у име патриотизма и измучене и напаћене Србије”.

Понављамо, Пупин је на почетку рата објавио један проглас у којем је “дао на јавност” да “Србији не треба војника већ новаца”. У прогласу је намерно или не, споредна је ствар, стајало да србска војска “иде боса и гола”. Пупин је тада био изузетно уважавана личност и конзул Србије “коме се мора вјеровати ако се вјерује Србији”. На тај начин заустављен је добровољачки покрет, а сва пажња Пупинове организације окренута је пружању новчане помоћи Србији и Црној Гори. “Све се слало на г. Пупина а овај је слао и неслао у Србију све под својим именом”. Чак и кад је Америка изишла из неутралности, и кад је Србска народна одбрана могла слободно агитовати за добровољце, професор Пупин не мења свој став према добровољачком покрету, он, видели смо, подноси оставку на место председника те националне организације.

Брига за друге

О деловању Михаила Пупина на самом крају Великог рата, посебно о његовом односу према несрећној србској сирочади, писани траг оставила је госпођица Јелена Лозанић (1885-1972), представница Србског Црвеног крста у Сједињеним Државама, која се нешто касније удала за србског добротвора Џона Вајпла Фротингама (1878-1935):

“6. новембар (1918). Наш Одбор је у току свога рада скупио велику суму за Србију… Са нашим Одбором сада има неке тешкоће. Неки чланови желе да се новац који имамо у банци пошаље Србији као помоћ. Ја мислим да за тај новац треба послати храну, лекове, одело, болнички материјал. Сад је нашем свету потребна помоћ у стварима а не новац…. Треба послати што пре разноврсни материјал. И то одмах… Срећом, у овој мојој идеји имам подршку професора Пупина (курзив ИП). И он сматра да то треба што пре послати, јер уколико храна и одећа пре стигну, утолико ће помоћ бити двострука…

8. новембар. Сви су чланови Одбора били на окупу. Дискутовало се врло живо сат и по о нашем будућем раду у Србији… Тон говора им је био непријатан, пун негодовања, више но саме речи. Била сам више но изненађена. И Пупин је, сад, одједном, променио своје мишљење. Он предлаже да се не помажу деца (курзив ИП), већ да се новац употреби на подизање једне пољопривредне школе. Ова ме је идеја просто згранула. Била сам чврсто решена да се борим до краја, да се новац употреби за оснивање дома за незбринуту децу…

28. новембар. …Најзад смо имали седницу. На њој је решено да Одбор пошаље једну мисију са свима потребним стварима за отварање дечјег дома (који је подигнут у Чачку – ИП). Са том мисијом и ја ћу поћи за Србију. Тако је, ипак најбоље и најкорисније за нашу земљу. Спасавајте децу, будућност земље и њену снагу”.

Ако је почетком новембра 1918. сматрао да прикупљену новчану помоћ о којој говори госпођица Лозанић треба искористити за отварање пољопривредне школе а “не трошити” је на отварање дечјег дома, односно за набавку хране, лекова, одела, болничког материјала и других “ситница” потребних ратној сирочади, непуну годину касније Пупин се, опседнут и разлозима сопствене сујете (ванитас ванитатум!), супротставио замисли Карнегијеве задужбине да се у Београду створе услови за градњу и отварање Универзитетске библиотеке.

Како то видимо у тексту (Tmx:1.2011.1.1-University of Belgrade, hlt.rgf.bg.ac.rs:8005/print-tmx.xqy?pcreattionid=1.2011.1.1&qLng=en), аутора Надин Акунд с Универзитета Колумбија, делатност Карнегијеве задужбине после Великог рата (1919-1926) била је, добрим делом, усмерена на Београд, благодарећи њеној одлуци да се тамо гради “потпуно нова библиотека”. А пре но је донесена таква одлука, у Задужбини су разматране и две србске иницијативе, независне једна од друге. Прву је, октобра 1919, формулисао Михаило Пупин, предлажући да се доврши градња Србске краљевске академије (започета 1914), док је другу, усмерену на градњу Универзитетске библиотеке у Београду, заступао Славко Грујић (1871-1937), тада србски посланик у Сједињеним Државама. Грујић је тврдио да би, у послератним условима, када се у Србији већ осећала велика потреба за књигом, Универзитетска библиотека послужила много ефикасније и сврсисходније од Академије. (У том погледу, он је био врло близак логици Карнегијеве задужбине, која је, у бризи за непосредне послератне интересе цивилног становништва, тежила јачању улоге јавног мњења и образовања). Насупрот таквој практичној тежњи, Пупин је инсистирао на чињеници да су Универзитет у Београду и будућа Универзитетска библиотека државне институције и да такве треба да остану, те да Академија (наука), као полузависна институција, са много више заједничког са приватном институцијом каква је била Карнегијева задужбина, има “прече право” да јој започета зграда буде довршена.

Макар колико се Пупин трудио да укаже на “приватност” Карнегијеве задужбине, ваља рећи да је та Задужбина коју је 1910. године основао успешни индустријалац Ендрју Карнеги (1835-1919), пореклом Шкот (Келт, дакле, Србин од старине), за циљ имала да промовише идеју међународног разумевања и сарадње, да проучава узроке ратних сукоба и њиховог утицаја на цивилно становништво, те да подржи успостављање међународног права.

Овај убеђени филантроп, који је добар део свога богатства употребио за изградњу приближно 1.700 библиотека по Сједињеним Државама и преко 2.500 библиотека по земљама енглеског говорног подручја, дубоко је веровао “у моћ образовања и јавних библиотека, као и њихове улоге у стварању јавног мишљења у демократским друштвима”. Карнеги је “у образовању и писмености видео бедем против дивљаштва, а био је убеђен и да су знање и читање кључни елементи за успостављање бољих животних услова људима”.

Све то имајући у виду, али и оно што је у својој књизи Рат у источној Европи забележио амерички новинар Џон Рид (1887-1920) при уласку у разорени Београд (“Свуда су били видљиви трагови артиљеријске паљбе… граната је разнела кров војне школе… Универзитет у Београду био је гомила рушевина (јер је) за Аустријанце он био посебна мета”), Николас Батлер (1862-1947), директор за односе и образовање у Карнегијевој задужбини, записао је да се чини “сасвим природна изградња библиотеке у Београду, престоници Србије, два пута освајаном током Великог рата, као поклон Карнегијеве задужбине за сећање на херојску одбрану српског народа”. Он је, са тим у вези, изрекао и мишљење да Пупинов предлог да се доврши градња Академије наука не укључује у себе потребу да се обави целокупна реконструкција зграде већ да се мисли “само на учешће у подизању зграде која би могла да послужи и у друге образовне сврхе”.

Ово последње одлучујуће је утицало да се 29. фебруара 1920. године донесе коначна одлука о грађењу нове Универзитетске библиотеке у Београду, у којој ће наћи примену и једно од кључних Карнегијевих правила: да се у будућој згради обезбеди простор за јавну читаоницу за публику.

Пројектовање нове зграде Универзитетске библиотеке у Београду протекло је без већих проблема, ако ту не рачунамо Пупиново незадовољство конач ном одлуком да се, уместо да се доврши зграда Краљевске академије наука, како је он предлагао, у Београду гради Универзитетска библиотека. То своје незадовољство он је изразио и заједљивом примедбом да су србски званичници “размишљали на начин да је Карнегијева задужбина инструмент владе Сједињених Држава”.

Градња Универзитетске библиотеке започета је 23. јуна 1921, а отворена је за јавност маја 1926. године.

Наставиће се…

Илија Петровић/Васељенска

Бонус видео