Да ли Црна Гора има рецепторе да схвати што је то Бока Которска?

Др Бранко Збутега (Sbutega), рођен 1948. у Београду, Бокељ је са Прчања. Оснивач је првог одјељења за лијечење тумора локомоторног система на Институту „Бањица“ у Београду, потом и начелник љекарског конзилијума. Пуних 40 година био је љекар стонотениске и тениске репрезентације Југославије. Након ратних 90-их, обновио је постојање београдске подружнице которске Бокељске морнарице, чији је београдски оснивач био његов отац Вјекослав. Његов пак ђед Еуген, био је оснивач дубровачке филијале Српске банке са сједиштем у Загребу.

Имењак је и презимењак познатог католичког свећеника, дон Бранка Збутеге (1952-2006), чији је рођени брат био амбасадор Црне Горе у Ватикану, а данас је адмирал званично најстарије НВО на свијету, преко 12 вјекова старе Бокељске морнарице (since DCCCIX).

Откако је у пензији, др Бранко Збутега, потомак породице с 500 година поморске традиције, проводи већи дио године на Прчању, недалеко од Котора, у троспратној каменој кући на обали мора, старој 300 година.

Да ли вашу кућу доживљате као палату или као палацин? Из ког угла гледате на претке чији портрети висе на зидовима у породичном салону?

Неко би рекао да је палата, али ја је доживљавам као дом, јер је стварана генерацијама. Моја унучад су седмо колено под истим кровом, или пак сводом – јер је дом заправо породични храм.

На портрете предака који се у уљу налазе на платнима у салону, гледам заиста као на иконостас.

Сви одреда су били капетани, вукови на мору. Мој деда Ђенко је био један од последњих капетана на једра. Презирао је пароброде, тврдећи да су им команданти бледе сенке наутичких предака. Машински погон убио је уметност једрења, обесмислио је вештину ловаца на бесплатни ветар.

Рођени брат мога деде, Бепо, био је командант јахте египатског краља Фарука, а отац Мондо, и стриц Едвард, Бокељи који су с далекоисточних мора донели у Залив рецептуру за производњу свиле.

Бродски топ са Мондовог једрењака је годинама на понти служио као битва за везивање барака, да би коначно завршио као поклон Госпи од Шкрпјела, пред Перастом, где се и данас налази.

Аутор сте промишљања по коме данашњу Боку Которску нико не заслужује. Како то? Да ли Црна Гора има рецепторе да схвати што је то Бока Которска?

Илустроваћу одговор примером… Пре десетак година покренуо сам акцију да се на которској Риви подигне споменик Иви Визину (Visin), првом Бокељу, Јужном Словену, који је својим бродом опловио свет. Обишао сам све ресорне министре и државне секретаре, културе, просвете и туризма, и после мора времена уложеног у вишесатне приче о значају Боке, Бокеља и поморске традиције, остао затечен потпуним неразумевањем с црногорске стране.

Када је реч о Бокељима, ту је ситуација сложенија.

Некако у исто време је започет и процес номинације „Бокељске морнарице“ за нематеријалну листу вредности при Унеску (UNESCO).

Цео поступак је праћен еуфоријом, али и издајом вредоносних принципа организације старије од 1200 година. Никада током историје „Бокељска морнарица“ није била ни српска ни млетачка а још мање француска или аустријска. Била је, по Статуту, бокељска.

Ипак у номинационом акту намењеном комисији Унеска, постала је хрватско-црногорска католичка удруга. Управо тим актом је избрисан властити идентитет и престала је бити бокељска.

Рекло би се да је дон Нико Луковић (1887-1970), у своје доба најобразованији Бокељ, а наизглед обичан жупник са Прчања, обиљежио ваше погледе на живот. Зашто ваш духовни ментор није постао бискуп за живота?

Дон Нико Луковић је, педантни научник и нескривени хуманиста – пореклом из једне од најугледнијих заливских породица – свакако највећи интелектуалац Боке Которске 20. века. Од ране младости носио је у себи идеју уједињавања Јужних Словена која је утемељена на Скупштини на Прчању 1848. године.

Такав државни концепт је тада бурно прослављен топовским салвама са 40 бродова, што је Прчању дало епитет обалног епицентра родољубља и југословенства.

Као визионар и србофил, што му је замерено на путу успона до бискупа, Луковић је покушао да уједини будућу разједињењу браћу, тако што је од велике жупске цркве на Прчању направио јединствену галерију савремене југословенске уметности, пуну скулптура и платана које потписују чувени Мештровић, Росандић, Стојановић, Митрић, Милуновић, Милосављевић, Липовац… Заслугом дон Ника Луковића, у Боки је подигнут први споменик Његошу у Црној Гори, и то, куриозитетно – у порти католичне жупне цркве на Прчању, 1954. године.

Ако је наука истинита спознаја сумње, онда је дон Нико Луковић био и остао највећи бокељолог.

Историјат необичне фотографије са британском краљицом

У вашем капетанском салону налази се и урамљена фотографија на којој се с групом студената године 1972. видите у првом плану – с тада младом британском краљицом Елизабетом II. Каква је историја ове необичне фотографије настале у Београду, у доба самоуправног социјализма?

Ове године се обележава платинасти јубилеј: 70 година од доласка на трон краљице Елизабете II (1952). У породичном салону се налази фотографија од пре педест година. Тада је Краљица учинила једину званичну посету Југославији и том приликом сам имао привилегију да је као одличан студент медицине поздравим на пријему у Ректорату, у име свих студената бивше нам државе.

Иако сам припадао породици с друге идеолошке стране у односу на тадашњи систем самоуправног социјализма, ипак сам предводио студентску делегацију.

Такав уступак режима нережимском човеку, данас је незамислив.

Кључеви

Чим се прође кроз стара дрвена врата са звекиром, ојачана с унутрашње стране гвозденим упорама, око у дну каменог степништа, које води на више спратове, опажа урамљену колекцију кључева. Које су браве отварали сви ти кључеви?

Сва врата, од великих улазних, преко невестинских шкриња за мираз, до оних малих и тајних.

Збирка кључева је покушај да се сачувају тајне једног палаца, кад и успомене на претке који су ме васпитавали као какви добри вилењаци.

Збирка кључева налази се преко пута офиса или канцеларије мог прадеде Едварда, који се бавио производњом и продајом свиле. Иза палаца су током времена све маслине замењене мурвама, тј. дудовима, а свила се продавала у Котору и у Венецији на Rivi degli Schiavoni – где су Бокељи, одлуком дужда, били ослобођени плаћања пореза.

Били су то први познати Duty free шопови под патронатом некад моћне Serenissime, тј. Млетачке републике.

Својевремно сте подигли једину у Боки, приватну инфо-таблу на којој се налази приказан план вашег мандраћа из 1867. Пођемо ли од тога да је мандраћ одмориште за барке, шта видите, с лулом у зубима, док с клупе на врху мандраћа гледате пут Котора?

Мандраћ као мала породична лучица за барке, имала је некада значај као данашње гараже или паркинзи, јер је барка била једино превозно средство. Њом се ишло у визите, на рибање, а суботом на пијацу у оближњи Котор, све на весла, наравно, јер мотора није било.

Постављајући инфо-таблу о мандраћу и понти – која је увек била део куће вани, насупрот ђардину, тј. врту позади – ја те архитектонске артефакте љубоморно чувам пред налетом будванизације Котора као главног града Боке.

Преко пута Прчања налази се Доброта сва у бетону, са кућама као шкатулма, које немају никаве везе с Медитераном и Заливом. Сваког дана с тугом гледам у урбицид којим се руши идентитет, и гуши бокељско наслеђе. Познајем сјајне урбанисте и архитекте, али су они, гле, увек с друге стране одрођене официјелне политике.

Никола Маловић/Печат

Бонус видео