Јасеновац је само део папских злочина према Србима у НДХ

Папа у својству државника/политичара може доћи у посету Србији било када (јер је шеф државе Ватикан), али само након што изјави жалост због милиона и милиона српских жртава чију су смрт благословили на овај или онај начин папски клирици. Тј, након што осуди идеје и праксе папистичког клира у читавој историји који су доводили до страдања Срба.

Подестио бих све нас да је Јасеновац само део папских злочина према Србима у НДХ. Тачан број тешко можемо утврдити, али нема разлога да верујемо да је (са Јадовном) број Срба који су страдали по јамама НДХ и кућним праговима ишта мањи од броја страдалих Срба у Јасеновцу, ако не и исти. Папа би морао да клекне не само у Јасеновцу, већ и у Пребиловцима, Придворици, Старом Броду на Дрини, небројеним личким, банијским, кордунашким и славонским селима. Затим у ливањским селима где је до 1941. било много Срба, а након 1941. није било ниједног. Све заклано.

Немци су Јевреје убијали у логорима и нешто мало по затворима. Није се дешавало да их убијају по јамама, кућним праговима и на улицама. Скоро сасвим, можда је био један изузетак у Украјини где је пар хиљада тако убијено, али то је изузетак. Ако је Вили Брант клекнуо у једном логору, то за папу не важи, тај мора да клечи и на другим стратиштима. И Грцима се извињавао само за пад Цариграда 1204. када им је био у првој посети, док је папа много крвавији био према Србима, те стога и између нас и Грка не може бити паралела, пред нама ће морати много више да плаче и клечи!

Такође, полуђели Срби који се толико ложе на потенцијално папино ”извињење и клечање” у Јасеновцу, имају сећање и памет обрнуто пропорционално нивоу менталних тригера за еуфорију, хистерију и патетику у свом мозгу. Папски злочини никада не смеју да се сведу само на НДХ, већ они сежу готово миленијум у прошлост и немају везе са хрватским фактором.

Ти папски злочини се своде на папски прозелитизам – силом наметање папске вере православним Србима од стране Дубровчана, Млетака, Угара, Аустријанаца. Ко би се одупирао тој сили, био је тучен, затваран па и убијан.

Већ у 14. веку, паписти су у готово половини Захумске епископије СПЦ (од Омиша, Макарске, Пељешца и Имотског на западу до Неретве и дубровачког залеђа са Конавлима на истоку) огњем и мачем у папску веру угурали Србе Херцеговце.

У дубровачким архивима су, рецимо, сачувани подаци о томе како су тамничили и убијали српске свештенике, монахе и народ који нису хтели папу на Пељешцу. Ерго, по тој матрици су радили и у остатку Херцеговине. У Дубровнику Срби православни нису имали право на православно богослужење и своје гробље током читавог средњег века (док су Дубровчани то право имали у немањићкој Србији, као и други паписти). Срби Херцеговци који би послом били у Дубровнику (као послуга гашпара дубровачких) били су принуђени да иду на мисе и клече по катедралама (буквално тако). Тек по свршетку радног века, могли су да се врате у Херцеговину и умру као православни (ако су се покајали).

Даље, у 14 веку су паписти огњем и мачем – додуше са доста мање успеха него у православној Херцеговини – и по Босни православној ширили папизам. А у Мачви и Срему такође, откако се повукла византијско-бугарска власт из тих крајева у 12 веку.

Такође, након турских освајања, паписти су силом и уценама небројене Србе усисали у своје коло – од Далмације и Лике, преко Славоније и јужне Угарске. То су радили и пре и након стварања Карловачке митрополије 1713, када су формирали унијатске парохије око Крижеваца у Славонији и Врлике и Дрниша у Далмацији. Сетимо се Пилипенде. А да не помињемо како су терали многе Србе (одузимањем земље, јер нису хтели да се одрекну православља) у данашњу Украјину из разних делова Угарске. Сетимо се Вука Исаковича.

На нашу несрећу, ми смо заборавили те Србе и мислимо да нам је папа зарио нож у срце само током НДХ. Срам нас било!
Тако да, папа има да клечи не само у Јасеновцу, већ свуда где су његове хорде оставиле пустош над српским телима (и душама!) – од околине Дубровника, па Пељешца, Херцеговине, Далмације, Славоније и јужне Угарске. Па тек када добро исклечи тамо, онда га можемо можда примити у строго политичку посету.

Као верски лидер, он може да посети паписте у Србији. Да га приме Хочевар и остали, никакав проблем.
Но, као верски лидер, он нема шта да посећује СПЦ нити православне. Ми са њим немамо ништа, али баш ништа. Чак и да нас је миловао по глави кроз целу историју, чак и ако се ”поизвињава” за све злочине у историји како сам рекао, опет он нема шта да посећује нашу духовну кућу. До Просветитељства (и нарочито прошловековног периода екуменизма-комунизма), Срби никада, али никада нису папу звали хришћанином, већ јеретиком, богумилом, бабуном. Као што ни паписти нас никада нису сматрали за хришћане, већ су нас звали јеретици, шизматици, патарени, катари, манихејци.

Онај који се радује папиној посети СПЦ, дакле његовој посети у својству лидера – или је ћутљив на то још горе – тај није православан, већ је истог духа са папом, који није само папистички папа као некад, већ мутирано папистички са наносима комунизма, глобализма, зелене лудологије и екуменизма.

Православни ће изаћи на улице да кажу НЕ евентуалној посети римског архијеретика, да посведоче да он као верски лидер нема шта да тражи у СПЦ која је наша кућа. Немамо ништа против да он обилази свој тор и своје стадо, али нека у нашу кућу не залази, јер ми имамо друге пастире.

Исто као када немамо ништа против да сусед у свој дом прима највеће злотворе и са њима коло игра док свирају дипле – његова кућа његово право да лумпује докле год ми нисмо увучени у то. Међутим, ако неко покушава да уљеза прошверцује у наш дом, е то не може, и ту ћемо сви на улицу да загрмимо НЕ толико да се папа шокира.

П.С. Немојте само приговор да чујем како је Порфирије домаћин те наше куће, па да се и лош домаћин има слушати. Сваки домаћин мора да се слуша, али до одређене границе. Ако домаћин уведе у своје домаћинство разбојнике или силоватеље, онда укућани неће слушати таквог домаћина, већ ће га бојкотовати или му привремено/трајно непризнавати звање. Тако и са Порфиријем ако одлучи да прими папу, и још једном потврди свој настрани екуменизам. Ако одлучи да папу не прими и ако се покаје за досадашњи екуменизам, признаћемо га за домаћина куће.

Марко Пејковић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: