Референдум је у Србији суштински укинут

Измењени Закон о референдуму и народној иницијативи поставља такве услове да искрена група грађана без логистике и позамашне суме новца вероватно никад неће моћи да испуни услове за подношење народне иницијативе. Не само да је овом изменом закон измењен, него је референдум суштински у Србији укинут. Неке земље које и мало држе до права и демократије, после циркуса око усвајања тобоже новог закона о референдуму, озбиљно размишњају да институцији која се зове референдум дају друго име. Референдум нема више неопходни цензус и све то је сад остављено на милост и немилост владајуће касте и оних који имају услове да тако нешто спроведу, дакле одређених политичких партија и НВО сектора који никад никоме не полаже рачуне о својим финансијама јер ето то није од „јавног значаја“ иако и тај сектор захтева да се бави искључиво питањима које јесу од јавног значаја.

Оне угашене блокаде су биле за много тога, а како то сумира „млађани лидер“ на Н1 „народ је сам донео такав закон на блокадама“. Не сећам се да се ико борио за то да нема цензус и да народну иницијативу избије сам себи из руку.

Када се једна група чувара природе састала са Вучићем и Антићем на јесен 2019. договорили су се да се од тог тренутка „више“ не граде МХЕ у заштићеним подручјима где по закону нису ни смеле да се граде. Тим историјским договором, утврђено је и да неће бити ревизије. То значи да сви они који су годинама уништавали заштићена подручја неће одговарати нити да ће се ти објекти уклонити. То такође значи да сви они који су до тог тренутка добили дозволе за такву изградњу, и даље имају право да те дозволе реализују.

Од укупне површине наше земље, заштићено је тек око 7% територије. Дакле, инвеститори, распалите на осталих 93%.
Многи су славили тај „договор“ иако ту екипу нико није овластио да у име свих и свега врши такве договоре, при том не размишљајући логички о горе наведеним импликацијама.

Већ месецима слушамо о иницијативи за забрану ископавања литијума и бора. На први поглед рекло би се „одлично“.
Међутим, ми већ имамо сет закона и домаћих и међународних који када би се поштовали не би дозволили не само копање литијума и бора, него било чега тамо где се то коси са законодавством.

Тај сет закона не штити само земљу у којој има јадарита него и земљу у којој има злата, бакра, олова, цинка и било чега другог.
То се зове заобилажење закона.

Дакле, ако већ имамо законе чија нас комбинација вишеструко штити, чему инсистирање на забрани само ова два елемента?
Зашто нема инсистирања на много јачим законима и конвенцијама какве су међународне а које ни једна власт у Србији не може да мења како јој се прохте, за разлику од домаћег закона?

Опште стање је такво да су могућим рударењем угрожени сви делови земље и у таквој једној ситуацији штитити 10% посто спрам осталих 90% мирише на већ опробан рецепт са заштићеним подручјима и МХЕ.

Сад би неко рекао „па добро бре, Марија, код тебе хоће литијум и бор, шта те брига за остало?“ Наравно да није добро, било би лицемерно да ми је то добро јер одлично знам каква хоботница ради на томе да се цела земља претвори у рудник, а са те исте хоботнице се неком мноооого исплати да се само Рио Тинтом скреће пажња и да се народ држи у страху у коме од дрвета не види шуму. Неком много одговара да се име Милош Бошњаковић не изговара јавно. Неком одговара да се прича само о Јадру и да се чак ни тај проблем не разматра у целини, а да не причам о свим другим угроженим крајевима, а много их је.

На крају, све оно што ризику излаже неког другог, није довољно добро.
Све је ово логично, само треба поразмислити и није страшно признати себи да си био мало и преварен јер си веровао, ми смо то себи признали ко зна колико пута. Али кад те неко превари једном на таквој ствари, онда идеш даље без њега.
Јер премала смо ми земља за овакве грешке више од једном.

Усвојена иницијатива или не, она неће решити проблем рударства у Србији и то је све што треба да знате. А проблем рударства није само литијум, проблема је много и са планираним али и са постојећим рудницима.

Константном причом о Рио Тинту јавно мњење „кува“ више екипа које имају једног истог тренера.
Нас све то не брине превише бар што се нас овде тиче, јер ма колико се трудили не могу да нас избришу и наш став се зна.

О овоме би требало да мислите мало и ви иза чијих дворишта би да копа Бошњаковић и све његове продужене ручице а то Рио Тинто другари одлично знају. А што не говоре о томе, па то већ морате њих да питате. Или Бошњаковића, Јадар Север је ипак његов.

Марија Алимпић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: