Зорана Михајловић је неуништива као Кинески зид

Читам на сајту „Васељенска“ како је министарка рударства и енергетике Републике Србије, Зорана Михајловић, због несреће у руднику Соко најавила кривичну пријаву одговарајућем месном суду у Нишу, због тога што је основно тужилаштво у Алексинцу одбило да установи кривичну одговорност. Као што се зна у тој несрећи је осам рудара изгубило животе. И управо у време њеног министровавања. Читам, и поново читам, и моја памет отказује у свим видовима свог делања. Додуше откако је Ђинђиђ, од превелике љубави према Западу истом том Западу испоручио свог (и мог) председника Србије, мало кад имао сам прилике да се поуздам у своју памет, што важи и за овде насловљену госпођу министарку која се од тих ђинђићевских пет минута, увек у власти, није истицала ни по лепоти, ни по одлукама на корист Србије и њених грађана, а још мање по продорности, да би је човек памтио, и да би као таква утицала на разумевања токова живота у Србији. Али како ју је у тој делатности обогатила ватрена чланица Српске Радикалне Странке као секретарица од поверења, и када ју је Александар Вучић узео под своје, еее, онда је њен главни адут у разумевању општих токова живота у Србији било питање: каква је њена улога у свему томе. И ево, са овом њеном најављеном тужбом излазимо на чистац са њеном улогом у трајању наше државице Србије. А да би нам разјаснила своју улогу у свом министарском положају пред Србијом и Србима, у случају најављене кривичне пријаве, она позива и чланове породица пострадалих рудара, да јој својим гласом помогну у правоваљаности њеног правног захвата.

Призивања памети ради тек да се натукне: има ли кога да госпођи министарки Зорани Михајловић шапне да рудник Соко није на Огњеној Земљи, или Новом Зеланду, или Гренланду. Већ усред земље Србије.

Није тако давно било када нас је госпођа министарка Михајловић, с врха истог министарства уверавала да руски гас нама доноси зависност од Русије, а да, зарад наше слободе, морамо користити гас с неког другог извора, извора који је далеко, далеко од Русије и руског гасног утицаја. Тада је остајало у сенци њено агитовање против гасовода за тај исти гас, када је то већ било уговорено да се гас добија преко бугарског крака гасовода, неколико година раније.

Нисмо заборавили ни онај чувени одрон на изградњи аутопута кроз Грделичку клисуру, док она бејаше опет министарка у чијој делатности се налазио и саобраћај. Тада ју је председник Србије Александар Вучић узео у заштиту и рекао да ако треба и брдо ће се уклањати (и без горушичиног зрна) само да се настави изградња аутопута (треба читати: само да нико не дира госпођу Зорану Михајловић).

Није никаква тајна да је управо госпођа министарка Зорана Михајловић страним и углавном западним копачима за отимање рудних богатстава, као да је у питању њена дедовина, дала пуна овлашћења, у истражним радњама, које су праг до потпуне експлоатације (читај: уништавање животне средине и лоповске отимачине).

Уз ону најваљену тужбу над погинулим рударима, нека ова три примера буду увод у поглавље одузимања памети Србије. И још понечега, приде.
И Милошевић је волео Запад, веровао му је, али није о томе овде реч. Откако је Ђинђић, уз помоћ ЦИЕ обелоданио најдубљу љубав према Западу, отворивши све капије Србије за загрљај у коме се и данас налазимо, са све јачим стискањем (до ЛГБТ загрљаја, где нам ни кожне гаће неће помоћи) полако смо почели да преузимамо вредности токова живота западног лика живота, у нашој народној прошлости потпуно непознате. Госпођа министарка Зорана Михајловић својим најновијим појављивањем у јавности управо потврђује најпогубнију вредност Запада: влада, сама власт, па и председник државе, немају никаквих додирних места са народом који живи у Србији. Једина и нераскидива веза са народом је у узимању пара од народа. Сама власт је потпуно изнад свих закона, па и устава, као сасвим недодирљиве персоне, да би и устав и законе деликвентним радњама ставили у своју службу. А ако се и појављују у народу, они који су у власти, то је искључиво и само да покажу да они владају, што чине са више или мање сценске убедљивости – што за њих не представља никакав проблем, будући да је сцена (јавни живот) сасвим у њиховим рукама. Под тим околностима, у поретку државних установа и поседника власти, скупштина представља кловна са теледиригованим упутствима за избегавање сопствене улоге у држави. Што је тако западно.

На пример: погледајмо с колико жара, истрајности и доследности су Жути Прслуци у Француској дизали буне, по свим већим градовима, против свог председника – што је резултирало његовом још темељнијем учвршћивању у власти. Или, на пример: и најпетпарачкији холивудски продукт, пропагандно, америчку владу, заједно са председником, подиже на висине олимпских божанстава, потпуно недодирљиве за оне смртне у подножју тог важингтонско-бостонског пиједестала живота. У Енглеској та ствар је мало суптилинија: тамо постоји каста која држи власт, из посебне групе људи, и то се не мења и не мења, столећима, као што, на пример, председник владе те државе, у време Суецке кризе, коју је он изазвао, ником није полагао рачун, ни свом парламенту, а изгинуло је око 30.000 људи (не Енглеза) и ником ништа, па су снаге Уједињених нација морале да гасе тај његов пожар (и мој стриц је ту био у плавој унформи). Као и у много чему другом, са колонијалном бахатошћу и безобзирношћу, Енглеска би да нам држи часове о парламентарној демократији.

Дакле, власт у Србији се спроводи као у Андрићевој „Проклетој авлији“, где је Карађоз тамо негде на Западу. Који Орвел, који Хаксли, који бакрачи – читајте Андрића, на ћирилици, тамо све пише (игноришите најновија издања Андрићевих дела – све је то фалсификат на латиници).
Међутим, како је у оквиру одговорности госпође министарке Зоране Михајловић сам рудник у коме је погинуло осам рудара, њена тежња да се та ствар појави на суду не казује толико о њеној безосећајности, заснованој на недодирљивости власти. Ово личи на пробуђен глас савести у министарском делању госпође Михајловић. Кажем личи, јер је она сама у врху одговорности за оно што се дешавало и дешава у руднику у коме су изгинули рудари. Тај њен потез са најавом кривичне пријаве мени веома личи на њену тежњу да се задржи у власти – јер Карађоз, с оне стране зида Проклете авлије (тојест с оне стране Атлантика), има још неиспуњених налога за госпођу министарку Зорану Михајловић.

Ништа мање, као происходећа вредност Запада, на шта нас упућује госпођа министарка, садржи се у обезвређивању, обесмишљавању правосуђа и свега што спада у тај оквир државног устројства. Пошто она, као лице с врха одговорности, одбацује у делању министарства сопствену позицију, као лице изван министарства, и за то се позива на суд, као легитимно лице, а сасвим се делигитимишући по одговорности, суд производи у пијачну тезгу којом она влада. Самим тим суд губи своју сврху, свој смисао, али и потребу за њим, будући да као непостојећи, односно обесмишљен не може да изазове ма шта легитимно, или правоваљано.

Следећа последица делања госпође министарке Зоране Михајловић односи се на њен несумњив утицај на јавно мнење, и њему следствене обрасце јавног делања и уважавања. Можда се неком може учинити да то није важно, али како знамо да је данас то врло битан елеменат јавне личности, да не набрајамо разлоге, онда ту ствар морамо узети у обзир. Рецимо, на примеру већ поменутог Зорана Ђинђића, како то изгледа.

Када се Ђинђић већ како-тако усталио у власти, Милошевића још није испоручио Западу, у једном од првих појављивања на сада славној телевизији Пинк, у прикладној сценографији, окружен младим људима, као будућношћу демократије коју гарантује он, нови владар Србије, смело је отсекао: „Коме је до морала, нека иде у цркву!“ Тиме се представио као отсечан, јасан и чврст управитељ Србије и живота у њој. А иза тог његовог тако помпезних појављивања ваљало се нешто што никад није имало ни шушањ као одјек његове делатности. Ево о чему је реч: у општини Савски венац, најпрофитабилнијој општини у Србији за градњу, Коштуницин кадар је у сагласности са Ђинђићевим кадром основао одбор за утврђивање бесправне градње на територији општине. Јесте ли знали да је и Дедиње на тој општини (неколико година касније један од двојице десних руку Зорана Ђинђића, Колесар или Јанушевић, подигао је на Дедињу вилу у дужини фудбалског игралишта, са стражарским кућицама). Одбор је за кратко време саставио спискове бесправне градње. Ако се не варам када се послажу сви спискови то је износило скоро пола метра (50 сантиметара) грађе. И још док се није приступило по списковима решавању те бесправне градње, с поштовањем важећих законских норми, наједном се свежањ спискова стањио на неких 15 сантиметара. Између осталог одатле се изгубио и онај списак који је теретио Жељка Митровића за зградицу у којој се башкарила телевизија Пинк. После се расчуло, међу Коштунициним кадром, да је од дотичног усрећитеља Србије било захтевано да обезбеди паркиралиште за 10 (десет) аутомобила, а већ је имао паркиралиште за најмање 30 (тредесет) аутомобила, уз зградицу славне телевизије Пинк, да би добио грађевинску дозволу. За неупућене, та дозвола производи све остале, да би се назидано могло привести законској употреби. Ђинђићев кадар је потом минирао одбор, и он се више тиме није бавио.

Погледајмо то овако: Ђинђић се јавности представљао на Пинку као млада, модерна, одлучна, чврста, јасна и недвосмилена појава, без икаквих ограда, чак крајње непосредно, врло говорљив и наизглед веома разложан, да човек просто нема куд него да за њега сачува сву наклоност и уважење. Иако је његов став о моралу казивао о њему као о господару живота и смрти у Србији. По ономе што се од њега не види, испоставља се да је он најобичнија муљара, срачуната персона која веома добро зна шта значи владати човеком и људима. И да то уме веома уносно да примени, зарад личности своје.

Где је ту место госпође министарке Зоране Михајловић? Нигде. Али је зато битан начин грађења мнења о себи, како је то Ђинђић изразио о себи, а што је још једна важна тековина Запада, међу новијим Србима. Оно јесте да та појава у људском друштву није нова, али Запад ју је издигао на ниво врлине, па ми онако снебивајући се кажемо: дупли стандарди, уместо лицемерје и дволичност, као што смо то веома добро осетили на својој кожи од 1990. па све до 5. октобра. Што наш српски начин разумевања живота презире из дна душе.

Дакле, Зорана Михајловић хоће да нам се представи као савесна, веома одговорна и саосећајна особа, чином што чином најављивања кривичне пријаве тужилаштву у Нишу изражава згражање над страдалим рударима. Па да би нагласила колико је и она сама, лично, погибијом рудара, позива и њихов најближи род да и они у томе учествују.

Па ко је овде министар рударства и енергетике?
Брилијантнију и величанственију апологију лицемерја у свом веку нисам видео. Заиста, заиста госпођа министарка Зорана Михајловић је најеминентнији учитељ западних вредности међу нама Србима.

У даљем разврставању западних (европских) вредности које нам тако нештедимице и ауторитативно предочава госпођа Михајловић, јер онима који нису правобранитељи тих вредности нема у јавности, нигде, суочавамо се са оним што се на Западу ословљава као моћ.

Још је Нушић уочивши ту појаву међу људима, као врстан драматург (да су ови данашњи за њега недошколована деца), уз пун опис њене нарави извргао је руглу и представио као нешто наказно у друштву. И гле необичне подударности: управо са насловом „Госпођа министарка“. Са другим сижеом и другачијим садржајима, али авет моћи лебди над целим тим делом.

Што би се рекло, људски је да се приклонимо оном ко је у власти, и што је у том поретку на вишој позицији, утолико желимо да смо том лицу ближи, зарад користи коју можемо од тог лица задобити. Али исто тако, ако се такво лице нађе пред нама, а ми смо неки незнатни шараф у друштву, како да не изађемо у сусрет захтеву тог лица. Што опет обећава неку корист од њега. Све то изискује, заправо производи осећај моћи, у ономе ко је на власти. А да не помињемо друге чиноце, од облетања новинара, гроздова микрофона, сијасет камера, скупове симпатизера… и још тушта и тма таквих шаторских представа које доносе привид моћи, односно величине.

У том ланцу привида и представе шаралабарала госпођа министарка Зорана Михајловић се веома добро сналази још од времена када је Ђинђић све капије Србије отворио за Запад.

Уместо ма каквог даљег праћења тих западних вредности које нам веома репрезентативно предочава госпођа министарка Зорана Михајловић, као закључак намеће ми се да је она високософистицирани штеточина у земљи Србији, уз плејаду првих штеточина под именима Ђелић, Лабус, Динкић, Перић… с надом да ће једном бити доведени пред лице правде, али не оне засноване у „отвореном друштву“ и западној демократији.

Срђан Воларевић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: