Мирослав Пушоња: Празник

Пре тачно недељу дана, објављен је диван и потресан текст о страдању поредице Тесла у Смиљану. Било је то на Светог Илију. Данас је Свети Пантелејмон. Светац који је лечио тело и душе.

На данашњи дан би нас мајка окупала, обукла у ново, исчешљала и извела да покаже родбини и пријатељима. Остало је било на нама. Препун радости али и треме излазио бих у свет мени непознатих људи. Замишљао сам га чедним, непорочним и умилним. Читајући те кратке записе о Николи (Тесли) које је сам исписао, пронашао сам извесну сличност у самом периоду одрастања.

Отишавши тако у свет, Никола није имао унутрашњу супстанцу зла. Остала му је та дечија слика преломљена у оку мајке и најрођенијих о хармонији и титрајима који складно доводе у ред све оно што живот значи.

Томас (Едисон) је изданак једне друге врсте. Учен да буде немилосрдан и поштен према себи и према другима, он је поставио технолошке структуре данашњег света. Лабараторију која живи искључиво од проналазака направио је Томас. Вила са породицом са друге стране булевара и кревет у лабараторији чинио је амбијент прекороналног доба. Данас је то спојено. Остао је кревет у лабараторији и лабараторија у кревету. Када сам обилазио ту приватну задужбину нашао сам се у кожи Томаса. И схватио како је тежак живот водио тај вредни човек. Када је код њега стигао Никола у чијем се оку преламaла светлост исконске љубави, добио је радну књижицу. Едисон никада није направио грешку. Његов суров и искрен однос према раду није то дозвољавао. Осветлио је Њујорк. Направио сијалицу. Темељно проверавао све. Направио Џенерал Електрик, корпорацију која је галаксијски удаљила Америку од остатка света. Само једно није имао Томас. Око Николе. Био је слеп за идеје свог запосленог. И изгубио га.

Каиновски ген потопио је душу Томаса. Мржња и отпадништво од хармоније и благих таласа водили су га у пропаст. Све је чинио у силу Бога. Никола је наставио својим путем. Овога пута, у оку је видео сав спектар боја, а не само узан сноп мајчине љубави. Авељовски је трпео ударце. ”А Бог је ћутао, и гледао”. Биланс односа се своди кроз еоне. Никола је остао честица и талас који побуђује најдивнија створења. Томас је ураган који руши слабо, неодлучно и инвалидно.

Гледајући кроз те струне којима смо прогледали и видели свет, закључујем како смо у тешком неспоразуму. А основни је у прапотопском греху. Каин није видео Вишу Силу и није је следио. Хтео је да буде бог. Тако и Томас, примивши Николу на посао гледао га је као и све остале. Као човека од кога нема шта да епохално чује. То што није могао да чује запосленог (подчињеног) и покори се његовој спасоносној идеји, однело је све. Престиж, мир, муком одржавани склад у породици, новац, и на крају и корпорацију. Трофазни генератор, у рукама Волстрита, рушио је све препреке прогресу и профиту. Пао је и Томас. Никола је свој поглед са Земље, усмерио ка звездама. И ходао сам, не видевши више човека. Тежак живот једног мученика.

Па нешто пратим моје записе и сводим билансе питајући се, колико су мајке одговорне за светлост у оку њихове дечице. И колико је то живота коштало сваку српску кућу када би неки од наших вођа, попут Томаса, пропустио да послуша подчињеног. А бројни су случајеви мени знани. И када бих могао, исправио бих прво ту светлост у оку наше дечице. Прихвати чеднијег, исконскијег, а не робуснијег (сујетнијег, бандоглавијег, гордијег…)!

Али нисам Бог!

Мирослав Пушоња / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: