“НА ПЕТРОВАЧКОЈ ЦЕСТИ”: Дирљива песма Бранка Ћопића која нервира Зорана Милановића

Песма Бранка Ћопића “На Петровачкој цести” веома је изнервирала председника Хрватске Зорана Милановића, кога поред песме нервира и истина и свако ко прича о страдању Срба, као и председник Александар Вучић који не ћути о прогону и погрому нашег народа.

НА ПЕТРОВАЧКОЈ ЦЕСТИ

На цести Петровачкој избјеглице

и триста дјеце у колини.
Над цестом круже грабљиве птице,
туђински авиони.
По камењару оснијеженом
челична киша звони…
У снијегу румена Марија,
мамина кћерка једина,
било јој седам година.

Три дана Грмеч газила

и посрнула стотину пута.
Сукњу је имала – ни кратку ни дугу,
а прслук мален, премален,
а поврх свега кабаница,
бескрајних рукава, широка, жута,
од старог очевог капута.

Понекад мала плакала,

некад се опет смијала
и весела била
кад би је мати тјешила:

“Још само мало, рођена,

па ћемо видјети Петровац,
а то је варош голема,
ту има ватре и хљеба
и кућа – до самог неба”.

Радовала се дјевојчица

и ватри, и граду невиђеном,
а сада лежи, сићушна као птица,
на цести Петровачкој,
на цести окрвављеној.

Очи гледају широм,

ал сјаја у њима нема,
са мртвих усана мале
оптужба тече нијема:

О, страшна птицо, ти си ме убила,

а шта сам крива била!
Седам сам година имала,
ни мрава нисам згазила.
Тако сам мало живјела,
и тако мало видјела,
а свему сам се дивила.
Била сам безбрижни лептир,
а ти ме покоси, птицо,
ти ми угаси зјене,
поломи ручице моје,
од глади отежале,
од зиме укочене.

Оптужбу вапије дијете,

стиснутих модрих пести,
у окрвављеном снијегу,
на Петровачкој цести.

Туђински људи крвави,

кућу су нашу спалили,
дјетињство су ми украли,
и много наших убили.

Туђинске птице, челичне немиле,

над планином су нашом летјеле.

Смрачи се, рођена горо,

и на све наше путе,
пошаљи синове своје,
пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.

Загрми, тата, из великог топа,

помлати туђе гадове,
забубњај, брацо, митраљезом,
мртва те сестра зове.

Освету вапије дијете,

стиснутих смрзнутих пести,
у крви и снијегу,
на Петровачкој цести…