Судија Радомир Вујачић каже да је имао доказе за крађу беба, али су притисци умешаних у крађе били прејаки

Подсећамо на чланак који смо објавили први пут фебруар 2020. године. Неопходно је подсетити на сведочење судије о умешаности државног апарата у отимање и продају наше деце. Зато што иза свега стоји државни апарат нема напретка у разоткривању тог злочина који и даље несметано траје.

Уредништво Борба за истину

Продавали су децу за 25.000 евра, најскупља су била светле пути и плавих очију: Судија Радомир Вујачић каже да је имао доказе, али су притисци умешаних у крађе били прејаки

Бебе које су украдене из породилишта продаване су ван Србије по ценама које су достизале 25.000 евра. Најскупља су била деца светле пути, са плавим очима. Успевао сам да дођем до неке од те деце, али многа од њих нису желела да се истина открије. Имали су изграђене животе и бојали су се да би све могло да се уруши.

Овако сведочи Радомир Вујачић, истражни судија из Ниша, који је трагајући за истином о несталим бебама, током радног века дугог 40 година, открио низ нелогичности, превара и неподударности које су указивале на то да су у неким случајевима живе бебе проглашаване мртворођенима, а заправо су, највероватније, продаване у иностранству.

Случајеви које је Вујачић истраживао односе се на породилишта на југу Србије током последње три деценије 20. века.

Као кључни доказ, Вујачић наводи ДНК анализе. Узорци ткива беба које се по рођењу прогласе мртвим, односно парафински калупи на основу којих би се радиле ДНК анализе које би потврдиле да је беба заиста мртва, често су, како тврди, узимани од других беба, па чак и од животињских врста.

– Калупи су се узимали на патологији у Нишу, а онда су слати на анализу у Београд. Међутим, ја сам из нишког породилишта неколико пута тражио калуп неког детета, а анализе нисам слао само у Београд, већ у више градова у другим земљама. Резултати који су ми стизали за исти калуп били су различити, нису се подударали. Стизали су ми чак и резултати да су то калупи животињских органа – каже Вујачић.

Он је случајеве несталих беба почео да истражује почетком седамдесетих и, према сопственим речима, водио је много случајева и сваки је био тежак као црна земља. Иако у овој борби није био сам, већ је имао јаку подршку неколицине колега, притисак је, каже, био страховито јак са свих страна.

Због сумње да је злоупотребио службени положај, Вујачић је 2003. године провео 44 дана у притвору. Верује да је то последица његовог истраживања случајева несталих беба и да је то хапшење требало да буде опомена. Каже, међутим, да од своје борбе није одустао и да је, чим се вратио на посао, наставио да прикупља доказе:
– Случај несталих беба личио је на хоботницу. У питању су била тешка кривична дела која су се дешавала више од двадесетак година. Били су умешани многи, од државних органа до политичара. Зато сам од стране разних руководилаца и државних органа био жигосан, говорили су да сам корумпиран, само да ме омаловаже. Било је поштених судија, мучили смо се да то докажемо, били смо заједно у тој борби против неких других судија које су радиле за криминалце.

Верује да би успео да распетља случај до краја да га у томе није спречила реформа која је укинула истражне судије. Списи и предмет који су били резултат мукотрпног четрдесетогодишњег рада бачени су у воду.

– Донели су незакониту одлуку о обустављању истраге од стране суда. Одласком у пензију све сам морао да оставим. Моји предмети су били чисти, јаки, потковани доказима и медицинском документацијом – закључује Вујачић, и истиче да ће до краја живота жалити што није могао да причу „истера“ до краја.

НИСУ ШТЕДЕЛИ НИ КОЛЕГЕ

ПОСЛЕДЊИ случај на којем је Вујачић радио била је, како каже, отмица бебе медицинске сестре из Ниша.

– Она је ту годинама радила, знала је шта се дешава. На крају је и сама постала жртва. Дошла је код мене и рекла да јој лекари нису дозволили да види наводно мртворођено дете. Нису штедели чак ни своје колеге – прича Вујачић.

Аутор: Ј. Ћосин

Борба за истину/Новости

Бонус видео