У раљама другог светског мира

Ко је вољан да буде доколичар, може да бира на ком ће се телевизијском каналу зауставити, не би ли ослушнуо шта овлашћени наследници БабаВангле мисле о ономе што се још није догодило или се догодило сутра. Па ће, тако, безбројни аналитичари, политичари, безбедничари, државничари, каналитичари и разни други причаличари (усклађени са родноунакаженим србским језиком) представити своје (сно)виђење свега, свачега и ничега.

Наравно, кључно је питање шта урадити са ратом у Украјини, а одговор се не може свести на истину да су два и два – четири, мада то може важити само док се друкчије не докаже.

Стога, ваља направити избор између појединачних “открића” да рата не би било да су поштовани мински споразуми, да је корона пореметила економске односе, да је Србија пред изазовима, да је Русија начинила не само стратешке и тактичке, већ и оперативне грешке у корацима, да се косовско питање хитно реши јер то траже западне силеџије, да Европа није бринула о свом интересу, да се Србија мора ускладити, да се очекује реаговање финансијског тржишта, да је почео трећи светски рат (још увек са малим почетним словом – док се не догоди), да ће Америка бити најмање оштећена, да би Русија могла бити уклоњена са глобалне сцене, да се трећег светског рата треба плашити (а можда и не јер су хибридни ратови комплекснији), да се европски званичници и ини не баве хрватским оптужбама на рачун србског “фашизма”, да… да… да…

Кад се већ помињу ратови, није на одмет присетити се да је мој друг Хераклит поодавно “открио” да је рат “општа појава”. Мора бити да је то било познато и маршалу Фердинанду Фошу (1851-1929), једно време и врховном команданту савезничких снага у Великом рату, који је, кад је чуо за потписивање Версајског мировног уговора (1920), с изузетном прецизношћу приметио: “Ово није мир, ово је примирје на двадесет година”.

Овај потписник није био толико прецизан кад је током 1990. и 1991, под црним облацима над Србском Крајином, на србским зборовима и у радијским и телевизијским емисијама помињао трећи светски рат, али му је годило кад је 6. фебруара 1994. године прочитао да је Владимир Жириновски (1946-2022), вођа руских “радикала”, на митингу у Москви оптужио руководство у Кремљу и руску владу за снисходљивост према Западу “који у Србији испробава механизам за уништење Русије”, те да је на простору бивше Југославије “већ прикривено почео трећи светски рат против Словена и православља”, рат који инспиришу Сједињене Државе, Немачка и Ватикан.

Помиње ли Словене и православље, извесно је да Жириновски има на уму Србе и Русе, руско и србски православље; једне уз друге јер су Руси србско племе “памтљиво” и по томе што упорно учи да је “тамо” стигло “одовуд”. На другој страни, антиправославној, односно антируској и антисрбској, налази се управо поменути Ватикан и, уз њега (или под њим), не само “остали” поримљени Словени, све бивши Срби, већ и бројни други. Немачка и Сједињене Државе подразумевају се, друштво им праве Француска и Енглеска, а они остали – ајд’, Алија, нек је више војске.

Србија је западњачко “пријатељство” истрпела средином јесени 1915. године, када се њена војска, под притиском аустроугарских, немачких и бугарских снага, морала повлачити према југу јер очекиване помоћи од француских и енглеских “савезника”, са солунског правца, није било. Србска Врховна команда покушала је тада да своје снаге прикупи у околини Приштине и да се преко Скопља пробије према Грчкој, ка савезницима. Источном војском командовао је тада француски генерал Морис Сарај који је, у међувремену, не обавештавајући о томе србску страну (ето француског “пријатељства”!), своје трупе повукао према грчкој граници. Тродневне тешке борбе усмерене на пролаз кроз Качаник, и даље према Скопљу и Солуну, показале су да је једина саобраћајница са југом била пресечена и да савезничку помоћ отуд не треба очекивати. Србској војсци само је преостало, уколико не жели да се преда, да покуша пробој преко Арбаније и Црне Горе и избије на море. После саветовања с командантима армија, 24. новембра 1915. године, њена Врховна команда такву је одлуку и донела. “Боље то, него можда бити заробљен или натеран на срамотну капитулацију”.

Србска војска и влада успеле су да се пребаце на Крф где су их дочекали француски предлог да се србска влада смести негде у Француској, а да се србска војска, пошто се Солунски фронт распусти, по енглеском ћефу пребаци на западни фронт и ојача тамошње савезничке снаге. Значило би то да је аустроугарским, немачким и бугарским војскама препуштено да без ичијег и икаквог отпора “избришу” Србију и србски народ.

Јер, Аустрија је 1914. године ушла у Велики рат са јединим циљем да уништи Србију. Можда је подстрек за тај геноцидни подухват нашла у оној “мисли” Карла Маркса (1818-1883) да би Европа постала чистија “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно”, али је, непосредно по Сарајевском атентату (на Видовдан 1914), стварну подршку добила од Свете Столице, поруком да “папа (Пије X, 835-1903- 20. август 1914 – ИП) и курија виде у Србији рак који ће мало по мало продрети до сржи монархије и који ће, ако му се даде времена, изгристи га сасвим… Зато, исто тако као што је директна потреба за Аустро-Угарску, због њезиног сопственог опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за католичку цркву да учини и одобри све што се може учинити да послужи томе циљу”.

Ваљда због оних који нису разумели шта би могло значити оно “све што се може”, Пијев наследник Бенедикт XV (1854-1914-1922) објаснио је изјавом да “Срби православни и Србија има да нестану са лица земље”. Немцима то тумачење и није било потребно, они су “притискали да буде рат… да Србија мора бити масакрирана”. Све то дало је за право енглеском политичару Чарлсу Алберту Мекардију (1870-1941) да непосредно по окончању Великог рата напише како су “немачки владари добили што су тражили: трећина укупне популације Србије, мушкарци, жене, деца леже измасакрирани у гигантским масовним гробницама ископаних зато што су немачки владари то желели”. А ту “трећину”, према подацима Конференције мира у Пaризу 1919, чинило је 1.247.435 душа, односно 28% становништва по попису из 1914. године.

Што се Русије тиче, најбоље ће бити, бар за почетак, да одслушамо шта је о томе мислио Ралф Еперсон (1937): “Западне државе су током Првог светског рата желеле разарање, по сваку цену, савезничке Русије: и Америка, и Француска, и Британија. У том науму им је помогла и непријатељска Немачка. То се доказује на основу слања ‘револуционара’ у Санкт Петербург из Швајцарске и Америке, а преко Немачке и Шведске. Из Америке је кренуо бродом за Шведску Лав Троцки (правог имена Лејба Бронштајн – ИП), с 275 својих следбеника… Американци су му дали 10.000 долара (огромна сума за 1917. годину), а у Шведској га је чекало много више новца у једној банци. Да је овим руководила Влада САД, а не неке тајне организације (како многи ‘познаваоци’ тајних друштава пишу), види се по томе, што су канадске власти откриле код Троцког доларе у једној успутној луци, ухапсиле га и новац му одузеле. Интервенисао је амерички председник Вудроу Вилсон и тражио од Владе Канаде, да се Троцком врати новац и да га укрцају на брод. Узалуд су била упозорења канадских државника, да Троцком и друговима треба спречити одлазак у Русију, да тамо не би изазвали грађански рат и тако помогли непријатељској Немачкој, која ће, тада, убити више канадских и америчких војника и официра. Овакви покушаји Канађана су пропали, јер је Вилсонова администрација направила притисак на Владу Канаде, да ослободи Троцког и његове следбенике и да их пусти да отплове за Русију”.

Да тамо изведу “октобарску револуцију” и да, према једној студији америчког Поткомитета за унутрашњу безбедност, полувековна комунистичка владавина смањи руско становништво за “најмање 21,5 милион људи” погубљених или умрлих у логорима Совјетског Савеза. А можда и више јер аутор тог извештаја “тврди да је његово предвиђање конзервативно и да реална бројка износи чак 45 милиона”. Неким Американцима се чинило да је и то премало, а Харију Труману, првом америчком председнику после Другог светског рата, “омакло” се, без обзира на све стварне или претпостављене жртве, да каже како се “Русија издигла из мрачног доба тек 1917”.

Пошто се уверио у успех своје и немачке лењотроцке “револуционарне” мисије, Вилсон је 8. јануара 1918. године пред америчким Конгресом и Сенатом прочитао своју поруку нацији, односно своје услове за склапање мира, познате под називом Програм од 14 тачака. Програм као програм, довољно неодређен и уопштен, што се не може рећи за шесту тачку која гласи:

“Са руске територије евакуисаће се све стране војне снаге, тако да ће, уз најбољу и најслободнију сарадњу других народа света, Русија имати прилику да слободно, неспутано и независно одреди правце свог политичког и националног развитка. Са уређењем које себи сама одабере, Русији ће бити обезбеђен искрен пријем у друштво слободних народа; при томе, она може рачунати на помоћ сваке врсте која јој буде потребна и коју зажели. Не доводећи то у везу са својим интересима, нације-посестриме пружиће доказ своје слободне воље и сопствене интелигентне и несебичне симпатије према Русији и њеним потребама”.

Овом тачком, најопширнијом у свом Програму од 14 тачака, Вилсон указује на стварни значај своје ратне победе против Русије, победе извојеване у специфичним условима: Сједињене Америчке Државе водиле су свој рат, оне су избегле да зараћене антантне силе у Великом рату назову својим савезницима јер им се ратни циљеви нису поклапали.

Најважнији, ако не и једини амерички циљ, и Вилсонов као америчког предводника, био је да се оствари многовековни труд западног света усмерен на стицање некога “вишег” места на општељудској лествици, те да се уништи стварни творац људске цивилизације.

Србски народ – а Руси су србско племе -, народ који су учени странци још пре више од подруг века препознали као почетни народ-мајку, а његов језик, србски – као језик-мајку.

Уз Други светски рат и назнаку да је, према једном послератном “рачуну” Србске православне цркве, србски мањак био 2,400.000 (два милиона четиристо хиљада), док је руски губитак био око 24,600.000 (двадесет четири милиона шестсто хиљада) душа, овде ваља дописати бар два податка: војну подршку немачком нападу на Русију пружили су сви европски народи осим Срба и Грка, а највећи број србских жртава био је последица усташко-комунистичког споразума из 1935. и ратног савезништва 1941-1945. године. О овоме последњем, почетком фебруара 1993. године, под насловом “Хрвати без покајања”, Лист енглеске цркве објавио је текст Колина Берклија који категорички тврди да је суштина свих сукоба у Хрватској у томе што “Хрвати не желе да се покају због својих ратних злочина” у Другом светском рату, што је “католичка црква Хрватске (можда из јуначкога страха не каже: Ватикан! – ИП) у веома тесној вези са зверствима над Србима” и што је Хрватска, уз Немачку, једина земља која је за време Другог светског рата изградила сопствене концентрационе логоре, од којих, највећи, Јасеновац, за Србе “има исту конотацију коју Аушвиц има за Јевреје”. И даље, “године 1941. Хитлер је поделио Југославију и створио Независну Државу Хрватску (НДХ). У новој држави било је 6,700.000 житеља, од чега су свега 3,300.000 били Хрвати. Било је 2,200.000 Срба, 750.000 муслимана, 80.000 Јевреја и 70.000 протестаната и других мањина.

Ово је било више од спора, била је то кулминација слепог крсташког рата са циљем да се искорени народ (србски – ИП) на који су Хрвати гледали као на јеретике и шљам. Ништа није могло да их заустави… Дошло је до владавине терора… људе хватају као животиње. Кољу их и убијају. Живе мушкарце бацају са литица”.

Време другог светског мира искоришћено је да се Немачка уједини, а на “саставне делиће” разбију Совјетски Савез (у коме су најбројнији били Руси) и Југославија (са половином србског становништва, укључујући ту Југословене и муслимане којима је комунистичка власт, као јединствену будалаштину у свету, вероисповест “произвела” у националност, а не рачунајући новоизмишљене националне Црногорце и Маћедонце и Србе-римокатолике “унапређене” у Хрвате).

Бавећи се двама од тих “делића”, земље Европске заједнице расправљале су у Бриселу, уочи Никоља дне 1991, о признању словеначке и хрватске самосталности, а одлука да се то учини 15. јануара наредне године донесена је под немачким притиском, што је лондонски Дејли телеграф препознао као чињеницу да се “у Бриселу… није расправљало о признању незaвисности Словеније и Хрватске, већ о признању да је Немачка већ сада суперсила на континенту”. Незадовољан договореним датумом, Ватикан је пожурио и Словенију и Хрватску признао два дана раније.

Римскоме папи Јовану Павлу Другом (1920-1978-2005), Пољаку коме је ваљда било познато са коликом су страшћу његови земљаци помагали Маџарима у гушењу србске Буне 1848, било је и то мало, те је с пролећа 1992. године оптужујући само Србе за верски и етнички рат, отворено позвао да се “у Босни разоружа српска рука која убија”. Како му се и то учинило недовољним, августа исте године присећајући се неких својих папских претходника који су користећи угарску војну силу, од краја 12. до почетка 15. века организовали десетак крсташких ратова против православних Срба у Славонији, Босни и Далмацији, а три против Србије – све са циљем да их римокатолицизује -, пожурио је да преко кардинала Анђела Содана позове Западноевропску унију и Северноатлантски савез (НАТО) да својим трупама поведу крсташки рат против Срба. У тексту под насловом “Против српских неверника”, римски лист Еспресо истиче (а новосадски Дневник од 20. августа 1992. године преноси) да Ватикан према Хрватској има однос исте пристрасности као и према Пољској, пошто обе ове државе и нације сматра бедемом католичанства у борби са православљем. Део тог коментара, занемарујући намерну или случајну грешку о Србији као зараћеној страни, преносимо и овде:

“У оружаном конфликту између Хрватске и Србије, папа је такође заузео став да се Хрватска бори за свету ствар независности (као и Пољска) и Света Столица је, информишући о овом сукобу, уважавала изворе само једне стране, католичке хрватске… Српска сведочења о злочинима нису за Ватикан била ни пријатељски нити поуздани извори… Ватикан већ више од годину дана води кампању, у којој настоји да усмери западне земље у војну акцију против ‘српског експанзионизма’. При томе, папин теоретичар, министар иностраних послова Ватикана Жан Луј Туран, додељује Хрватима паћеничку улогу Авеља, кога треба заштитити од српског брата Каина. Шта више, папа наглашава у хрватству предводничку улогу католичанства и при том јасно ставља до знања да му ислам у Босни не смета, већ само православље”.

И тако, док се Ватикан разбацивао противсрбским и противправославним паролама, “практични део” обављали су амерички политичари и војни команданти јеврејског порекла: Ричард Холбрук (1941-2010) из Пољске, Весли Кларк (1944) из Белорусије, Мадлена Олбрајтова (1937-2022) из Чешке – сви из “геополитичке школе” Збигњева Бжежинског (1928-2017), Пољака који јесте педесетак година усмеравао америчку спољну политику, али је остао најпознатији по својој мржњи према Русима и Србима. Кад су Срби у питању, Бжежински је заједно с папом Јованом Павлом Другим, својим земљаком Карлом Војтилом, испланирао распад брозовске Југославије, залагао се за војну интервенцију против Срба у Босни и Херцеговини, али и за бомбардовања Србије и Црне Горе 1999. године: “Немојмо се заваравати, то је рат за преживљавање НАТО и, ако треба, тај рат мора бити тоталан”.

Све управо поменуте војно-политичке “стратеге”, извесни Менахем Мендел Шнерсон (1902-1994), амерички грађанин, један од најутицајнијих јеврејских делатника 20. века, месија за његове следбенике, “програмирао” је својим јеврејским плановима за Словене -, са чијом је скраћеном верзијом овај потписник пре годину о нешто упознао израелску Амбасаду у Београду.

Ево само неких “програмских” делића из поменуте скраћене верзије:

“Главну оштрицу борбе ми ћемо усмерити против Словенства… Словенство је најнепокорнији народ у свету. Непокорни су због својих психичких и умних способности у које су уграђене многе генерације предака, због гена… који се не могу преправити… Ово семе треба ликвидирати а пре свега значајно смањити његову бројност… Ми ћемо изделити све словенске народе… на мале ослабљене земље са међусобно покиданим везама… Потрудићемо се да те земље међусобно посвађамо и увучемо их у међусобне ратове са циљем – међусобног уништења… У том рату глупака, словенска стока ће сама себе ослабити и ојачати нас, главне управљаче хаоса који ћемо тобоже стајати по страни и не само да нећемо учествовати у крвавим догађајима, већ се нећемо ни мешати у њих… Помоћу неколико судских процеса… заплашићемо стоку толико, да ни једном Јевреју неће пасти длака с главе, док ће се истовремено Словени убијати на туце… Ми нећемо дати да се подигне иједан националистички покрет… који тежи да изведе народ изван наше контроле, уништићемо га огњем и мачем, како је то већ урађено у Грузији, Јерменији и Србији… Генералну скупштину УН… смо учинили оружјем наших намера за успостављање власти над ‘свим царствима и народима’… Бројну популацију Словена ми ћемо лишити националне елите која и одређује… напредак земље и, наравно, сав ток историје. Зато ћемо… затворити пола њихових факултета, а у другој половини ћемо ми учити… Даћемо стоци свој поглед на историју у коме ћемо показати да се сва људска еволуција кретала ка томе да се Богоизабрани јеврејски народ призна за владаре над целим светом… У словенским земљама нећемо дозволити развој науке, а језгро научника – Академију наука – чиниће наши људи… Лишићемо им друштво омладине, покварићемо је сексом, роком, насиљем, алкохолом, пушењем, наркотицима… Ударићемо на породицу рушећи је, смањићемо стопу рађања… Нису потребне пећи, муниција и гробови… Нису се родили и криваца нема… Али што је главно то је – новац… Новац купује људе који су нам потребни. Новац уклања непокорне… који нам се противе – Ирачане, Србе, а у перспективи – Русе”…

“А у перспективи – Русе”, највеће србско племе које није “насред пута” и није тако малобројно. Чак и ако су изложени нељудским насртајима свих и свакога, и верски, и економски, и војно, Русима је суђено да буду победници.

Срби у Србији помало су под сумњом, али не због тога што су већ вековима изложени нељудским насртајима свих и свакога, и верски, и економски, и војно, што је Јован Цвијић (1865-1927), једно време и председник Србске краљевске академије, пре више од сто година наивно “оправдао открићем” да су “своју кућу подигли насред пута”, а што је америчког новинара и књижевника Дејвида Бајндера (1931-2019) подстакло да пре непуних петнаест година напише да, “дугорочно гледано, можда би се та кућа насред пута могла сагледати на један знатно изнијансиранији начин. НАТО би могао да потраје још неко време, Европска унија нешто дуже. Али, ја верујем да ће Србија са својом кућом надживети и једну и другу групацију. На крају крајева, преживела је и претходна царства”.

Јесте “преживела… претходна царства”, али је питање да ли ће преживети сопствену власт, макар се она звала и “србска”, и “напредна”, не баш доброхотну према објекту своје “основне владарске делатности” – србском народу:

– Поштујући геноцидне интересе хрватске неоусташке “браће”, одрекла се повећег дела Србске Земље познате као Република Србска Крајина, што указује на спремност да слично поступи и са било којим другим делом исте те, већ умањене Србске Земље;

– Злоћудним законским одредбама о некаквој наводној језичкој родној равноправности, усклађеним са несрећно формулисаном уставном одредбом о затирању србског језика и србске ћирилице, подобро је поткопала темеље србске духовности;

– Законом о националним саветима националних мањина, националним мањинама дала је “право на самоуправу у… службеној употреби језика и писма”, док је србски народ лишен таквих права: немајући право на сопствени национални савет, Србима је наметнута обавеза да се не мешају у (зло)употребу и затирање свога језика и свога писма;

– Иако богато финансира лажисрбску академију наука и њене “филијале” по наставничким факултетима из којих се она повремено попуњава, образовање србске младежи препустила је србским непријатељима, самим тим што се у Србији још увек учи историјска “наука” бечко-берлинске или нордијске школе (иако су се Немци ње поодавно одрекли, бар нам је тако пре десет и по година “јавио” академик Србољуб Живановић) и што су за издавање школских уџбеника задужени исти ти странци;

– Сматрајући себе следбеником антисрбске комунистичке “мисли” оличене у манифестној поруци о укидању породице, по налогу страних фашикратских институција, у интересу некакве групације која окупља лезбејке, гејеве, бисексуалне и трансродне особе (ЛГБТ), забрањује масовно окупљање породичних људи;

– Не казује са којим циљем и за чији рачун наређује попис становништва, у којем се као необавезна питања налазе она која се тичу националности и вероисповести, а на која ће се многи Срби незадовољни постојећом влашћу, изјаснити као Тунгузи, Ескими, Марсовци… никакве вере. Ван сваке сумње, таква рачунско-србоцидна радња врло ће обрадовати “пописног” и наручиоца и извршиоца;

– Можда тога има још…

На крају, два и два – још увек су четири:

Стално ваља имати на уму да су Руси србско племе.

Будући да је србски народ почетни народ-мајка, а србски језик језик-мајка, онда то значи да је људска цивилизација изникла из крила србскога народа. Необорив доказ за такву тврдњу јесте чињеница да данас једино србски народ броји 7530. годину; сви остали народи много су млађи и настајали су на темељима и тековинама србске цивилизације.

А сви они “остали”, духовно јалови, оптерећени комплексом Агаре, слушкиње која је Аврамовом бездетном, јаловом браку родила дете (1 Мој. 16, 1-15; Гал. 4, 23-25), знајући да су “на зачељу стварања цивилизације” врло се труде да Србима и Русима, руском и србском православљу, дођу главе. Рачунају: могли би после тога да сва цивилизацијска достигнућа припишу себе.

Ко зна по каквој памети, челници “осталих”, ратоборни Американци и ћутљиви Ватикан, и једни и други, већ опробани главосековићи, проценили су да је дошао тренутак за замишљену сечу.

Зна ли се све то, или бар понешто од тога, неки оптимистично расположени Србин могао би помислити да ће разноразни родноравноправни јелени, драгани, мариниканци, ненадници, зоранци и којекакви други вуци, владаре да и не помињемо, разабрати да у западној фашикратији нема среће и да се бржебоље ваља вратити србскоме огњишту и вери прађедовској.

Само у слози и вери православној, Срби ће наћи спасење.

Баш то имајући на уму, Светозар Радишић (1949), експерт за војне стратегије и доктрине, наслови једну своју књигу – СРБИ СУ ОСУЂЕНИ НА ПОБЕДУ.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: