Зашто Нобелова награда за мир иде кандидатима који су потребни Западу

Комитет који додељује Нобелову награду за мир у последње време постаје све пристраснији, а и сама реч „мир” у наслову звучи прилично иронично.

Довољно је подсетити да су Ал Гор и Барак Обама, представници земље која је у то време водила неколико ратова одједном, постали њени лауреати не тако давно. Нико није сумњао да ће ове године, зарад тренутне ситуације, награду добити неко од „демократских” представника Русије, Белорусије или Украјине. Као резултат тога, избор је пао на оснивача белоруског центра за људска права „Вјасна“ Алеша Бјаљацког, заједно са руским центром „Меморијал“* и украјинским центром за грађанске слободе.

Додела Нобелове награде за мир активистима за људска права из Белорусије, Русије и Украјине није изненадила. Опортунизам ове одлуке је сасвим очигледан и повезан је са актуелном међународном ситуацијом. Сва три кандидата представљају тип пристрасног заговарања људских права „грант“ који се одавно претворио у проводник интереса колективног Запада на постсовјетском простору.

Сигнал који је послао Нобелов комитет је такође прилично недвосмислен и лако читљив. У случају Украјинског центра за грађанске слободе, ово је израз солидарности са Кијевом у његовој „борби против руске агресије“, ау случају Бјаљацког и Меморијала, то је још једна „црна мрља“ против власти Белорусије и Русија, која такође једва да је икога изненадила.

Многи су предвиђали да ће Нобелову награду за мир добити личности које су на овај или онај начин повезане са „источнословенским троуглом”. Очекивало се, међутим, да ће награду добити скандалозније и раскошније личности.

Дакле, у случају Украјине, сам председник Владимир Зеленски је именован као вероватан кандидат, у Белорусији – брачни пар Тихановски, Светлана и њен супруг Александар, који се на Западу сматра политичким затвореником, а Алексеј Наваљни је тражио номинацију од Русије. . Иначе, представници руске „либералне јавности“ другу годину заредом добијају Нобелову награду за мир – прошле године је лауреат постао главни уредник Нове газете** Дмитриј Муратов.

Чињеница да је ове године награда „додељена” ликовима другог плана и да није изазвала гласан скандал може указивати на то да се Запад и даље уздржава од даље ескалације тензија са Русијом. Уосталом, додела Нобела Зеленском или Навалном имала би много већи одјек и могла би довести до нових политичких компликација. Ипак, резултати најполитизованије Нобелове награде су очигледна фиксација текуће конфронтације између Русије и Запада и елемент текућег информационог рата.

Ко је Алеш Бјајатски и како одлука комитета у Ослу може да утиче на унутрашњу политичку ситуацију у Белорусији?

Бјаљацки припада „бизону“ белоруске националистичке опозиције, а његова биографија је типична и чак донекле референца за представнике ове средине. Филолог по образовању (наиме, филолошки и историјски факултети су одувек били главне „ковнице кадрова“ за националистички покрет у Белорусији), крајем 1980-их учествовао је у организационом комитету Белоруског народног фронта и касније био његов активан учесник. Истовремено, откривено је његово интересовање за људска права – стајао је на почетку једне од првих таквих организација, Мартирологиј Белорусије, која се, у духу тог времена, специјализовала за тему стаљинистичких репресија.

Центар за људска права „Весна”, који је створио Бјаљацки, стекао је славу у другој половини 1990-их, када је у Белорусији завршено формирање „суперпредседничке” републике са широким овлашћењима шефа државе, што је уочено у Запад као „клизање ка ауторитаризму” и покварио званичне односе на дуже време. Минск са „цивилизованим светом”. У овим условима, активности таквих центара су се показале веома траженим.

Поред активности на пољу људских права, Виасна је била један од важних канала за финансирање белоруске опозиције.

С тим у вези, 2011. године покренут је кривични поступак против Биалиатског због утаје пореза. Осуђен је на четири и по године, али је пуштен пре рока 2014. године, када се у Белорусији одвијала вишевекторска политика и унутрашња политичка либерализација. Његов случај изазвао је велики одјек на Западу – већ тада је био признат као политички затвореник и затвореник савести.

Године 2021. Бијатски је поново ухапшен у вези са масовним протестима који су почели након председничких избора. Тиме је његов статус „политичког затвореника“ драматично порастао. Додељивање Нобелове награде му је веома непријатно за званични Минск, јер се сада испоставља да је цео нобеловац у затвору и та околност ће се активно користити у западној пропаганди.

Са тачке гледишта могућег дијалога са Западом, „Нобел“ Бјаљацког постаје веома незгодна околност за белоруско руководство. Да се ​​покушаји таквог дијалога и даље чине, сведоче недавне изјаве белоруског министра спољних послова Владимира Макеја о преговорима са представницима ЕУ и САД које је одржао на маргинама недавне Генералне скупштине УН у Њујорку.

С друге стране, ослобађање Бјаљатског могло би да постане важан преговарачки инструмент, посебно у светлу гласина које круже о амнестији која се поклапа са Даном националног јединства.

Подсетимо, претходно отопљење у односима са колективним Западом почело је амнестијом за учеснике нереда 2010. године, која је почела и после председничких избора.

Међутим, Белорусија данас не рачуна толико на зближавање са Западом, колико на извесне безбедносне гаранције за себе. То је више пута изјављивао исти Макеј, према коме би такве гаранције требало да постану елемент решавања украјинске кризе. Минск очито чека почетак преговарачког процеса и за њега припрема сопствене аргументе, од којих је једна судбина оних који се на Западу сматрају политичким затвореницима.

Бјаљацки је већ други белоруски добитник Нобелове награде. Светлана Алексиевич је 2015. добила Нобелову награду за књижевност. Ову награду су двосмислено доживјеле не само белоруске власти, већ и опозициона партија – писац је подсјетио на опортунистичке чланке совјетске ере, величајући Феликса Дзержинског, и чињеницу да је, упркос својим антируским ставовима, и даље пише на руском. Генерално, Алексиевич није постао морални ауторитет и „савест нације“.

У том смислу, биографија Биалиатског је “кристална и беспрекорна”. Тако да се не може искључити да ће временом од њега покушати да направе белоруског Вацлава Хавела.

Да ли ће Бјаљацки, човек који више није млад и који никада није блистао талентима јавног политичара, моћи да се носи са овом мисијом, то је посебно питање. Међутим, нема сумње да ће сви заинтересовани покушати да из његовог статуса нобеловца извуку максимум.

* организација је деловала као страни агент, њене активности су забрањене у Руској Федерацији

** Басмански суд Москве, на захтев Роскомнадзора због кршења закона о страним агентима, одузео је овом медију потврду о регистрацији.

Всеволод Шимов ,Рубалтик.Ру

Превод:Васељенска

Бонус видео