Европа у проблему због Шолцовог позива мигрантима

Да ли је изјава немачког канцелара Олафа Шолца да Немачка има проблем с радном снагом и да би желео да види бољу заједничку миграциону политику у Европи заправо весник краја европске добродошлице за мигранте или је то обећање да ће он ићи стопама Ангеле Меркел да придошлицама обезбеди сигурну луку?

Шолц каже да је Европа жељена дестинација за милионе људи широм света, на шта треба да буду поносни јер то показује да много тога раде како треба и да су европске вредности привлачне.

„Потребна нам је имиграција. То сада видимо на свим местима где недостају квалификовани радници, на аеродромима, у болницама, у радионицама”, рекао је Шолц и објаснио да су неопходни обавезујући споразуми са земљама порекла и транзита и да се радницима понуди више легалних начина да стигну до Европе.

„Наша је дужност да понудимо сигуран дом људима којима је потребна заштита”, нагласио је немачки канцелар.

Да ли је овај апел још један знак колико је замор саосећања узео маха и да се Европа суочава с већим изазовима у односу на оне током минуле избегличке кризе, када је Ангела Меркел бодрила континент речима које ће постати њен заштитни знак: „Wir schaffen das” („Можемо ми то”), док су европске државе подизале ограде, дочекивале људе бодљикавом жицом и затварале границе.

Да ли је Шолцов позив на заједничку миграциону политику наговештај да ће се десити далеко снажнији, тектонски, поремећаји на европској политичкој сцени, него што их је изазвала претходна избегличка криза? Колико је очекивано да ће добродошлица и емпатија европских грађана према мигрантима остати на нивоу од пре седам година? Више се не верује у причу, као у време Ангеле Меркел, о мигрантима као ресурсу за динамичан раст европске привреде. Очигледно је да потребу за радном снагом не прати расположење према придошлицама.

Шолц је у праву када каже да Европа може де буде поносна јер је жељена дестинација, али тешко да може бити поносна на то како придошлицама демонстрира европске вредности које су још на примеру сиријских избеглица погажене на границама Турске, Италије, Мађарске. Док је Грчка, коју је заузврат Брисел засипао милионима евра, служила као штит Европе, Ердоган је користио избеглице за преговоре са ЕУ претњом да ће „пустити милионе њих ка унији”. ЕУ и Анкара договориле су се 2016. да сиријске избеглице буду враћене с грчких острва у Турску, која је заузврат добила шест милијарди евра новчане помоћи.

Криза је довела до значајних промена у политикама свих европских влада. Брегзит је издејствован на обећању да „они неће више долазити да нам узимају послове и уживају нашу здравствену заштиту”. Националистичке шведске демократе које су сада на власти задобиле су пажњу од избијања кризе. Постало је пожељно изражавати антиимигрантске ставове у Аустрији, Италији, Француској, што је усвојено и као политика влада левог центра.

Шолц се огласио након што је реторика крајње десничарске странке Алтернатива за Немачку постала алат демохришћана за прикупљање политичких поена. Фридрих Мерц, челник демохришћанске опозиције у Бундестагу и председник Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), која је раније подржавала напоре владе по питању избеглица, сада сматра да они који беже од рата из Украјине у Немачкој воде „социјални туризам”. Он се изузетно противи пружању заштите и Русима који беже од мобилизације. Мерц је за тренд „социјалног туризма” оптужио владу која је од априла омогућила избеглицама право на пуну социјалну помоћ и финансијску подршку уз покривање трошкова становања, равну оној коју уживају немачки држављани. Позвао је на строга ограничења у погледу броја придошлица, критикујући власт која уместо тога охрабрује све који желе да дођу у Немачку да то и ураде.

Од фебруара се није променио само тон највеће немачке опозиционе странке већ и међу становништвом, које је сада фрустрирано због раста трошкова живота и владиног поступања према енергетској кризи.

Утицај мигрантске кризе можемо да посматрамо кроз прилику коју је то донело националистичким партијама да ојачају положај и тек ћемо сведочити како те партије утичу на главне политичке токове као и како партије које се друкчије декларишу користе антимигрантску политику да задрже власт. Британска премијерка Елизабет Трас, која је у свом кабинету промовише разноликост као британску нормалност, обећала је да ће јој приоритет бити пооштравање имиграционе политике и реализација „пројекта Руанда” који је стопирао Европски суд за људска права. Трасова ће се потрудити да пребаци имигранте мимо њихове воље са своје територије у Руанду уз позамашну финансијску помоћ развоју те земље, иако европски суд каже да крши међународно право које гарантује да нико не може да буде враћен у земљу у којој би се суочио с непоправљивом штетом.

Њен претходник, Борис Џонсон, први је у Кијеву Володимиру Зеленском нудио безусловну помоћ док је његова влада програм пријема избеглица спроводила обавезом попуњавања апликација толико компликованих да је деловало да заправо жели да спречи „топлу добродошлицу Украјинцима који беже од Путинових бомби” у Велику Британију.

Острво пати од мањка радне снаге, као и Аустрија и Немачка, којој недостаје бар пола милиона радника. Како ће Шолц помирити начела о слободи кретања људи и нагоне за самоодржањем, рецимо у Италији, која добија десничарску коалициону владу коју чини и антимигрантска Лига Матеа Салвинија, који је спречавао бродове с мигрантима да се усидре у италијанским лукама.

Када су се уздрмали темељи европских вредности, хуманизам, моралност, начела слобода и права на европским границама, постојала је огромна добровољна иницијатива у народу да се помогне избеглицама по питању решавања проблема интеграције. То је била можда најпозитивнија ствар која је проистекла претходних година из мигрантске кризе. Делује да сада сведочимо појачаном песимизму који погодује струјама који имиграције сматрају најозбиљнијим претњама по националну сигурност европских држава. Рекло би се да бриге о томе како платити рачуне потискују теме попут оне да људи који беже од рата и прогона заслужују саосећање и да њима не треба трговати као робом.

Политика

БОНУС ВИДЕО: