О „нордијским Албанцима“, „илирским Аријевцима“ и изворима албанског национализма
Историја национализма у Албанији почела је италијанском окупацијом 7. априла 1939. године, настављена је присуством немачких трупа повучених децембра 1944. године, и препородила се уочи пада комунистичког режима у земљи. Мусолинијев режим је планирао не само да потчини Албанију, већ да придобије наклоност њене елите. Анексија је почела стварањем привремене владе на челу са бившим албанским премијером Џафером Ипијем, који је написао писмо Мусолинију у којем се „албански народ“ жалио да је неспособан да управља својом државом, те тражио од Мусолинија да „спаси земљу“.
Професор историје Универзитета у Индијани Бернд Фишер у свом чланку „Фашистички режими у Албанији током Другог светског рата“ описује „Уставну скупштину“ коју је сазвао Ипи, а којој су присуствовали земљопоседници, племенске вође и представници пословних кругова. Тако је „Уставна скупштина“ збацила с престола краља Зога и назвала Албанију „саставним делом Италије и достојним учесником Ере фашизма“. Формирана је нова влада, а најбољим описом нове албанске „елите“ може се сматрати запис у дневнику министра спољних послова Италије грофа Ћана: „након скупштине нестало је осам упаљача за цигаре, сребрна табакера, шездесет ножева и виљушки. Али за један деби високог друштва у Тирани, овај пријем и није био тако лош.“
У Албанији се препородила фашистичка партија, а Италија, у покушају да придобије умове и срца Албанаца, дала им је једнака права са Италијанима, што је постало могуће након „сензационалног открића“ италијанских фашистичких идеолога, који су код Албанаца пронашли „нордијско порекло“. „Италијанске власти су рачунале да ће, створивши Велику Албанију, моћи да створе и предуслове за успешно освајање целог Балкана, ослањајући се на албански национализам. Одговарајућа пропаганда за албанско становништво прорадила је још прве недеље окупације, када је Ћано организовао масовне демонстрације на којима су Албанци захтевали анексију југословенског Косова и грчке Чамерије“, пише Фишер. Италија и албански батаљони су у Грчкој претрпели страшан пораз, али је Космет ипак припао Албанији. Н.В. Устрјалов у свом чланку „Италијански фашизам“ пише: „Указом италијанског краља Виторија Емануела, 12. августа 1941. године, фашистичкој Албанији су поклоњене територије Метохије, централног Косова и западне Македоније.
Појачавањем активности југословенских партизана крајем 1941. године формирани су албански стрељачки пукови. Сваки пук се састојао од 2-3 хиљаде војника подељених на два пешадијска батаљона, митраљеску чету и артиљеријску батерију.“ За Србе је припајање Космета Албанији било погубно. Миранда Викерс у књизи „Између Србије и Албаније. Историја Косова“ истиче: „Ухапшено је на хиљаде Словена, депортовано у логоре принудног рада, а више хиљада је убијено. Куће су спаљене, а становници приморани да напусте Косово. Према српским изворима, напади Албанаца су довели до тога да је око 10.000 српских и црногорских породица било присиљено да се исели са Косова. Десетине православних цркава је уништено и опљачкано. Срби и Црногорци депортовани у логоре принудног рада у Приштини и Митровици радили су у руднику у Трепчи, а неки су радили у Албанији на разним грађевинским пројектима. Широм Југославије су се појављивале различите колаборационистичке организације…“.
Територија Албаније у време Другог светског рата
После пада Мусолинијевог режима 1943. године, албански колаборационисти су срдачно дочекали немачку окупацију. Формиране су „елитне“ војне јединице попут 21. СС планинске дивизије „Скендербег“ и злогласног пука „Косово“. Бернд Фишер описује немачку окупацију Албаније на следећи начин: „Немачка окупација, коју су извеле три дивизије 21. корпуса наишла је на јако слаб отпор девет италијанских дивизија и неколико група албанског отпора. Италијани су се предали у толиком броју да су их Немци једноставно пустили на слободу, немајући услове за тако велику количину заробљеника.
На крају рата у Албанији је остало још око 20.000 исцрпљених бивших италијанских војника у јако жалосном стању. Истовремено, претпостављало се да ће се о унутрашњој безбедности земље побринути сами Албанци. Овај циљ и начин његовог постизања осмислио је немачки министар спољних послова фон Рибентроп, који је схватио да унутрашња безбедност захтева сарадњу са Албанијом и да то подразумева успостављање владе која је неутрална и лојална Немачкој.
Са Немцима су први почели да сарађују Албанци са Космета који су на тај начин негативно реаговали на покушај повратка југословенске територије. Многи албански лидери у Чамерији су такође пожурили да сарађују са Немцима, јер изгледало им је да нада да постану део Велике Албаније зависи од немачке подршке. Предлоге за сарадњу са Трећим рајхом дали су и неки познати представници ‘старе Албаније’, попут Мехдија Фрашерија.“ Рибентропови планови су били прилично успешни: ослањајући се на бегове и племенске вође, немачки гувернер Херман Нојбахер је вратио на снагу монархијски устав из 1928. године, али је краља заменила влада на чијем је челу био Реџеп Митровицa са Косова.
Крајњи десно Мехди Фрашери, крај њега Реџеп Митровица
Албанци су нацисте дочекали са одушевљењем, али значајан број организација, укључујући националисте, ускоро је покренуо партизанску борбу, а с времена на време националисти и комунистички партизански одреди, предвођени Енвером Хоџом, борили су се раме уз раме. Ипак, националистичке снаге, посебно организација Баљи Комбетар предвођена Фрашеријем, бориле су се чешће против Хоџиних снага. Програм националистичке и антикомунистичке организације створене 1939. године подразумевао је стварање „Велике Албаније“, која је требало да обухвати југ Црне Горе, Космет, западни део Македоније и Епир, и био је у складу са политиком фашиста, али је противречио ставу комуниста. У том погледу, формално, присталице покрета Баљи Комбетар — балисти — су требали да се боре против освајача, али су у ствари били на страни фашизма и активно су се борили против трупа Енвера Хоџе. Штавише, после 1943. сарадња са Рајхом је била отвореног карактера, па чак и демонстративна. Историчар Едвин Џекс, у својој књизи „Албанци: Етничка историја од праисторије до савременог доба“, приписује идеолозима Баљи Комбетар заслуге за стварање мита да су Албанци „Аријевци илирског порекла“. Од 1943. Енвер Хоџа је заправо морао да се бори на два фронта – не само против фашистичких освајача, већ и против националиста (неке од националистичких организација подржавале су или комунисте или балисте). Хоџине изузетне способности су му омогућиле да победи у овом рату. Али нови албански лидер и његови људи нису ништа заборавили.
Миранда Викерс у својој књизи пише да су током повлачења нациста Хоџине трупе посвећивале много више пажње уништавању колаборациониста него Немаца. До 1946. године, борба против балиста у Албанији је завршена. Малик Бушати, Леф Носи, Антон Харапи и други истакнути националисти су убијени, остали су побегли у САД и Велику Британију. Ипак, идеолози организације се нису предали, настављајући да гаје мржњу према комунистима и снове о „Великој Албанији“. Аго Агај – министар привреде владе Реџепа Митровице (сам Митровицa је умро 1947. у Турској), после пада фашизма у Албанији, побегао је у Египат, а затим у САД. Агај је активно подржавао албанске антикомунистичке организације, био је члан Албанске демократске уније.
Посебну пажњу посветио је питању Косова, због чега је добио надимак „Косовар из Валоне“. Творац покрета Баљи Комбетар и шеф окупационе владе Мидат Фрашери емигрирао је у Италију 1945. године, где је заједно са Абасом Ермењијем и другим истакнутим албанским националистима покушао да формира снагу која би, уз подршку Сједињених Држава и Велике Британије, свргла Енвера Хоџу. Залагањем Фрашерија, неколико пута је изведен десант диверзаната у Албанију, али су сви убијени.
Мидат Фрашери је 1949. године изабран за руководиоца организације „Слободна Албанија“, која је требало да уједини све националисте ван територије Албаније, али је умро само два месеца касније. У Албанији и даље сматрају да су истакнутог националисту уклониле специјалне службе САД или СССР-а. После Фрашерија, на чело „Слободне Албаније“ дошао је још један високорангирани балиста Хасан Дости који је неким чудом успео да побегне из Албаније у Италију чамцем. 1949. националиста се преселио у Сједињене Државе, где је догурао до 96. године живота. Хасан Дости је до своје смрти подржавао националистичке покрете у Албанији, где је оставио пет синова.
Штавише, био је спреман да пристане да Албанија постане део Југославије, само да Енвер Хоџа буде свргнут. Један од светских центара албанског национализма била је Аустралија, у којој су, после бекства из комунистичке Албаније, живели Џафер Дева (познат као албански Химлер), Хасан Дости, Реџеп Краснићи (који је касније био и на челу Слободне Албаније) и други. Неки од њих су под окриљем нациста успели да изведу такве злочине да су Слободна Албанија и друге националистичке организације радије скривале своју везу са њима. Ипак, националистима су били важни драгоцено искуство балиста и њихове везе са тајним службама различитих земаља. Истакнуто место међу албанским националистима у избеглиштву заузимао је Абас Ермењи.
Интелектуалац, дипломац Сорбоне, историчар и жестоки антикомуниста који није сарађивао са италијанским и немачким окупаторима; покушао је да се бори против снага Енвера Хоџе када су преостали балисти побегли из земље, Ермењи је био важан за „Слободну Албанију“. Учествовао је у довођењу неколико диверзантских група у земљу и активно је подржавао националистичко подземље у својој домовини, издавао часопис „Албански отпор“ и залагао се за припајање Косова Албанији.
Ермењи је био један од ретких чланова Баљи Комбетара који је успео да доживи да се врати у Албанију. Албански националисти у Сједињеним Америчким Државама су 1966. године поново створили Трећу призренску лигу, организацију која је активно доприносила формирању албанског националистичког подземља на југословенском Косову, организовала нереде, штампала забрањене књиге итд. Трећу призренску лигу су прво основали балисти 1949. године, али је касније изгубила значај (иначе, Прва лига, настала 1878. године, борила се против тога да територије насељене Албанцима припадну Црној Гори и Грчкој; Друга лига, основана 1942, борила се за „Велику Албанију“).
Организацију, која се залагала за припајање Косова и других региона насељених Албанцима Албанији, предводио је Џафер Дева. Учествовао је у припреми диверзантских група за улазак у земљу 1950. године, активно је сарађивао са Цијом и потом се преселио у Сједињене Државе, где је и умро. Наравно, и сама организација је деловала под окриљем америчких обавештајних служби. Трећа призренска лига је подржавала националистичка осећања међу албанском интелигенцијом и омладином, финансирала екстремистичке покрете, помагала у организовању нереда, разних провокација и протеста, бавила се субверзивним активностима, укључујући увођење диверзантске групе у Албанију 1982. године. 25. септембра 1982. Мустафа Шевдет, Халит Бајрами, Сабаудин Хаснедар и Фадил Кацели искрцали су се на обалу земље како би дестабилизовали ситуацију. Албанска тајна служба Сигурими знала је за предстојећу операцију и повукла је значајне снаге на обалу. Као резултат окршаја, три диверзанта су убијена, Халит Бајрами је ухваћен и признао је да су операцију припремиле америчке обавештајне службе.
Албански национализам и процеси који се тренутно одвијају на Космету воде порекло од фашистичких колаборациониста и западних обавештајних служби, које су од самог почетка користиле албанску карту у игри против Јужних Словена.
ИЗВОР: https://balkanist.rs/o-nordijskim-albancima-ilirskim-arijevcima-izvorima-albanskog-nacionalizma/
БОНУС ВИДЕО:
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!
