Митровданак хајдучки растанак

Боливија је најсиромашнија земља у Јужној Америци. Суседи су је оставили без приступа мору и много чему још. Не би им то пошло за пушком да им нису увек помагали освајачи. Завади па савладај, вечна је матрица окупаторског Запада. Тамо су се још од шеснаестог века смењивали западни колонизатори. Од Шпанаца, Француза, Енглеза па до данашњих Американаца. Зла коб Боливије било је рудно благо. Некада бакар и сребро. Данас литијум. Његове резерве су огромне. Кажу, највеће на свету. Спородично је у зум колонизатора улазила и нафта (искоришћене и последње резерве) као и природни гас. Али ето, Боливија живи, рађа се и умире у беди.

Давно сам научио да се најцелисходније решавају проблемски задаци ако препознате којој групи припадају. Вредни ђаци и студенти вежбају те типске задатке, и на испиту кључ њиховог успеха лежи у препознавању коме типу проблемских задатака припада њихов испитни. Ако то препознају, успех је загарнтован (под условом да су довољно вежбали методологију решавања сваког од њих).

Тако и у јужној Европи, коју ови колонизатори злонамерно зову Балкан, има једна земља коју су њени суседи оставили без приступа морској обали. Не би се то десило да није било освајача који се користио истом матрицом као и у Боливији. Имала је и ова земља бакра и злата али су исти освајачи бесомучно експлоатисали та налазишта. И данас, након национализације, па (не)успешне приватизације, вади се последња жила поменутих метала.

У последњем јавном обраћању, вољом народа изабрани вођа рече да су наредна 74 часа најпресуднија за ту земљу (то истиче данас). Многи су помислили да је у питању Косово и Метохија. Доле је ухваћен окупаторски дрон од три килограма. Потом се ”свукла” ”наша” полиција до тада ”маскирана” у окупаторске униформе, а ”наши” посланици напустили окупаторске институције (неки мини Недићев ”квислиншки” модел је тако престао да постоји). Други су то повезали са изборима у земљи која спонзорише окупацију југа ове јужне европске државе. Ако ме не лажу ови моји достављачи ”хит” догађаја, прави разлог лежи у уговору који је пре неки дан потписала новоименована министарка рударства, а и енергетике. Од дела њеног сложеног национално-интернационалног презимена одустајем јер нисам сигуран да ли новинари самовољно, патриотизма ради, ових дана изостављају онај интернационални део. Ради се о злогласној корпорацији, Рио Тинто, и ”примамљивој” понуди експлоатације литијума и на простору ове очерупане државице југа Е(U)ропе. Ако је то тачно, наша будућност је сасвим позната. Виђена је кроз модел Боливије. Само они који никада нису решили нити један системски проблем могу ”мислити” другачије. А њих је хвала свевишњем баш много. ”Дато ми је генима, да живим с’ к…..”.

И успеће! То показује искуство. ”Чедо, ожени ме”, беху пароле на студентским демонстрацијама крајем прошлог века. Устајали смо против ондашњег вође. Чеда је постао допреседник. ”Лепо” се оженио. Обогатио кроз приватизацију. Туче кога стигне. У ”задња времена”, најчешће жену. И поред тога, Чеда је радо виђен гост код ”кул” водитељки. Ту он има шта да каже на тему ”куда и како даље”. Прославио се мисаоном конструкцијом због које све ово пишем. Чеда нам поручи да добро размислимо какву штету прави власт када не уводи отворене санкције братској Русији. Ту он отвори срце као у исповедаоници, и рече, да му је син примљен на свих пет престижних америчких факултета. Али, када је хтео и да се упише на Харвард, обавестише га за допунски услов. САНКЦИЈЕ Русији. Нису уведене санкције! И већ су се неки ”вредни” Срби растрчали да докажу како Чеда лаже, и како је на Харвард и ове године уписан један Србин и пет Руса (вероватно је тачно!) јер Харвард није нека школа на којој се купују дипломе. Он има репутацију. Побеђује само ”квалитет”. Готово да су ме оставили без текста. Али слушајући једног професора са Јела (комшијска кућа, конкурент Харварду) који је учинио своја предавања јавним, сазнах да су наши добро обавешштени људи опасно оманули, и да је Чеда говорио истину. Те, 2007. године, Харвад је носио превагу над Јелом у једној ствари. Била је то убедљива предност у броју јужноамеричких студенткиња из кућа добро стојећих јужноамеричких диктатора и њихових министара. Дакле, Чеда је револтиран што није у прилици као и многи ”угледни” Срби родом из Београда и побрђа, да свог наследника упише на Харвард јер тој јужноевропској земљи нема спаса па нема. И све док је тако имаћемо што имамо. Тиху, меку, отровну окупацију. И шта да се ради? Да чекамо. До када? До Ђурђевдана. Ваљда ће браћа Руси до тада решити нешто. У противном, уместо на Ломоносову, студираће на Харварду по Чединој формули ”квалитета”. И то је то!

”Знам ја нас. Јебо ти нас!”, Бранко Ћопић неко време пре Бранковог моста ”који спаја светове” и премоштава непремостиво.
Славарима, срећна слава!

Мирослав Пушоња / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: