Тензије расту на Арктику

Власти Сједињених Америчких Држава морају да преузму од Русије острво Врангел, које се налази у Северном леденом океану између Источносибирског и Чукотског мора, пише утицајни амерички лист Волстрит џорнал. „Сједињене Државе морају да поврате Врангелово острво, које је Лењинова топовњача „Красни октобар“ заузела 1924.“, пише извесни Томас Денс на својим страницама у чланку под насловом „Русија окупира америчку земљу“.

„Острво, које се налази у осам временских зона источно од Москве и дом неких од највећих природних чуда Земље, припада Сједињеним Државама. Русија држи територију САД од 1924.“, наводи се у његовом чланку. Истовремено, у материјалу ВСЈ је скренута пажња на то да се на овом острву налази руска војна база, која би наводно могла бити опасна по „суверенитет САД”.

Новинар ВСЈ подсећа на недавно пресретање руских бомбардера америчких ваздухопловних снага који су наводно претили границама Аљаске. Сам Томас Денс, подижући тензије, такође сугерише да би појављивање руских војних авиона у тој области могло да буде организовано „као део пројекције силе“.

Острво Врангел се налази између Чукотског и Источносибирског мора, а од Чукотке га дели само 140 километара. Руси су знали за њено постојање и пре настанка државе под називом Сједињене Државе, у 17. веку.

Први пут ју је мапирао пионир Иван Лвов, а на картама Михаила Ломоносова наведен је под именом „Сумњиво“. Картограф Степан Андреев је 1764. године видео земљу кроз двоглед. Касније га је безуспешно тражила експедиција руског морепловца Фердинанда Врангела.

Међутим, први је на њега 1866. године искрцао немачки китоловац капетан Едуард Далман, који се бавио риболовом у близини Беринговог мореуза и трговао са Чукотима и Ескимима. Годину дана касније, острво је открио други капетан китоловца, Американац Томас Лонг, који је острву дао име у част руског официра Врангела. Калвин Купер је 1881. стигао на парној шкуни Томас Корвин у потрази за несталом експедицијом. Искрцао је трупе на обалу и одмах подигао америчку заставу, проглашавајући права САД на ненасељене земље.

Међутим, тврдње САД нису биле валидне са становишта међународног права. Како пишу историчар Алексеј Бочаров и коаутори у свом чланку „Борба СССР-а за своје интересе на Арктику“, према првом члану уговора из 1867. године, тј. и пре појаве на острву Купер, између Руске империје и САД, западна граница земаља које је Русија уступила морала је да пролази меридијаном, који је на једнакој удаљености између острва Ратманов (Русија) и Крузенштерн (САД) прешао паралелу која дефинише 65 степени 30 минута северне географске ширине. Ова теоријска граница била је усмерена на север „све док се не изгуби у океану“.

И, следствено томе, острво, које се налази много западније, је и тада по договору било руско. Штавише, 1911. године посада ледоломца Ваигацх слетела је на обалу и подигла заставу Руске империје. Међутим, у Сједињеним Државама, где се међународни уговори признају само када им је то од користи, мисле другачије.

„Пре тридесет година“, пише Данце, „амерички председник Џо Бајден председавао је дебатом Сенатског одбора за спољне односе током које је сенатор Аљаске Френк Меркауски рекао да гласање у корист споразума о граници између САД и Русије из 1991. неће утицати на потенцијалне будуће захтеве САД на острва“, закључио је аутор.
Друге земље су такође полагале право на острво Врангел у прошлости. Године 1913-14. на њега се спустила експедиција канадског антрополога Виљармура Стефансона. Посада његовог брода „Карлак” била је принуђена да проведе две зиме на острву након што је брод смрскао лед. Канађане је одвезао китолов у јесен 1914. године. Године 1921, на врхунцу крвавог грађанског рата у Русији, када су многи почели да жуде за њеном територијом, Стефансон се сети острва. Да организује нову експедицију, Стефансон је добио подршку од премијера Канаде.

Септембра 1921. на острво се искрцала банда међународних авантуриста: међу њима су била два Американца, два Канађана и Еским. Подижући заставе Канаде и Велике Британије, потписали су документ којим је острво проглашено власништвом британске круне. Копију документа испоручила је одлазећа шкуна у град Ном (Аљаска) и у почетку је нико није схватио озбиљно.

Острво је остало упамћено када је Јапан под налетом Црвене армије почео да повлачи трупе са Далеког истока. У овом тренутку, документ је изазвао огорчен спор између Канаде и Сједињених Држава. Гувернер Аљаске је тврдио да је острво одувек припадало Америци. У међувремену, и сами новопечени „колонисти“ били су у невољи. Понестало им је залиха, а због јаког леда нису могли да буду однети са острва. Тројица су одлучила да дођу до Чукотке пешке, али су нестала у леду.

У међувремену, грађански рат у Русији је завршен, а совјетска влада се заинтересовала за судбину острва. Међутим, дипломатска преписка није довела ни до чега. Али СССР није стајао на церемонији. Године 1924. на острво Врангел из Владивостока је стигла совјетска топовњача за пробијање леда „Красни октобар“ и истакла црвену заставу на њој. Године 1926. одлуком совјетске владе на острву је основано стално совјетско насеље, основана метеоролошка станица и почела су редовна научна истраживања.

Велика Британија је званично објавила одбијање претензија на острво. Међутим, Сједињене Државе се нису смириле: 1924. године немачка шкуна је кренула ка острву Врангел, њеном капетану Лену је наређено да поново истакне америчку заставу, „ако околности буду у прилог томе“. Али Ленг није успео да стигне до острва због леда. Као резултат тога, америчка влада је добила меморандум са упозорењем СССР-а.

Године 1990. Сједињене Државе и Совјетски Савез потписали су Споразум о морској линији разграничења, али, нажалост, границе острва Врангел, као и седам арктичких острва под руском контролом, нису биле фиксиране у њему.

Ипак, Сједињене Државе раније нису имале право на острво, иако су дискусије о томе да СССР нема права на то острво вођене у Државама током целог прошлог века и, као што видимо, тамо су поново почеле.

У верзији америчке Википедије на руском језику данас пише: „Острво Врангел је острво у Александровском архипелагу, Аљаска, САД. И износи потпуно другачију, америчку верзију приче о његовом открићу: „Острво је 1793. открио истраживач Џејмс Џонстон током експедиције у Ванкуверу. Џонстон је мапирао само источни део обале, без доказа да је отворено острво. Године 1834. овде су стигли Руси, који су подигли тврђаву Дионисија и дали острву данашње име у част Фердинанда Петровича Врангела, адмирала и истраживача. Године 1867. острво је прешло из Руске империје у САД и до 1877. на њему је била базирана америчка војска, касније је острво служило као претоварна база за ловце, истраживаче и рударе.

То је све. На Википедији нема ни речи да је ово острво у овом тренутку територија Русије, да на њему одавно живе Руси и да се ту налази руска војна база.

Може се само запитати зашто Министарство спољних послова још није уложило протест САД у вези са чињеницом да је ово острво на Википедији означено као америчка територија. И они су се изненадили и почели да протестују тек сада, након што се чланак појавио у америчким новинама.

Државна дума Руске Федерације реаговала је на објаву у ВСЈ са захтевом за острво Врангел. Заменик Федот Тумусов рекао је за Газета.Ру да Сједињене Државе неће добити „ни инч“ руске земље. „Острво Врангел је руска земља. И нећемо се одрећи ни педаљ наше родне земље“, рекао је Тумусов. Посланик је напоменуо и да би било поштено да се САД врате у Русију и Аљаску.

„Не знам од каквог мамурлука Американци долазе на такве мисли, то су њихови проблеми. Али Аљаска је наша, нека је врате. Знам сигурно да је Аљаска руска земља. Они, по мом мишљењу, нису ни платили руском цару и прекршили купопродајни уговор. Зато је неопходно да се Аљаска врати, било би поштеније “, сматра посланик.

Јасно је да појављивање чланка у ВСЈ-у о америчким претензијама на острво Врангел очигледно није случајно. Недавно су апетити САД и других земаља НАТО-а у односу на Арктик значајно порасли. Сада НАТО у овом региону има око 50 објеката војне инфраструктуре: 22 аеродрома, 23 поморске базе, базе, као и четири радарске станице за нуклеарно упозорење. Ризици од великог сукоба у региону значајно су порасли од краја марта 2022. године, када су САД, Канада, Данска, Исланд, Норвешка, Шведска и Финска привремено обуставиле своје активности у Арктичком савету, који укључује Руску Федерацију.

Као одговор, Русија је принуђена да предузме мере како би осигурала безбедност своје северне територије. Наша земља је 2016. године покренула програм изградње војних аеродрома на Арктику, од којих је 10 већ изграђено.

Наше главне ваздушне базе налазе се на рту Шмит, на острву Врангел, острву Котелни, архипелагу Земља Франца Јосифа и на територији Мурманске области.

Сваки од њих има могућност да узлеће и слеће како тешке транспортне авионе тако и ловце пресретаче.

Што се тиче способности Русије да изнесе претензије на Аљаску, о чему неки од нас и даље причају, то је тешко могуће. Као што знате, 16. децембра 1866. године у Санкт Петербургу је одржан посебан састанак, коме су присуствовали Александар ИИ, велики кнез Константин Николајевич, министри финансија и поморског министарства, као и руски изасланик у Вашингтону, Барон Едуард Штекл. Сви учесници су одобрили идеју о продаји. Потписивање уговора о продаји Аљаске одржано је 30. марта 1867. године у Вашингтону. Површина од 1.519.000 км² продата је за 7,2 милиона долара у злату.

Сада постоји део америчког противракетног одбрамбеног система и ракета пресретача. Поред тога, Аљаска је једна од водећих држава за производњу нафте у Сједињеним Државама, која производи око 542 хиљаде барела дневно у држави. После продаје, злато је откривено и на Аљасци. Само у време “златне грознице” тамо је ископано за 36 милијарди долара.

Историја продаје Аљаске зарасла је у митове који још увек круже интернетом. Постоји чак и апсурдна верзија да га је продала Катарина Велика, која је до тада већ умрла 70 година. Али у популарној песми на ову партитуру групе Лиубе „Не прави будалу, Америко“ постоји стих „Екатерина, погрешила си!“.

Према другој легенди, Русија није продала Аљаску, већ ју је наводно дала у закуп Америци на 99 година, а онда – или заборавила, или – није успела да је захтева назад. Авај, Аљаска је заправо продата. Пре неколико година, група међународних адвоката повезаних са руском владом радила је у архиви америчког Конгреса, покушавајући да пронађе могућности да оспори процедуру продаје Аљаске. Конкретно, поменута је легенда да се амерички барк Оркни, на којем је Русија носила злато за Аљаску, наводно утопио, а средства због тога нису пребачена у Русију. Међутим, документи руског Министарства финансија, који се чувају у Државном историјском архиву Руске Федерације, не потврђују ову верзију: злато је примљено и потрошено на развој железничке мреже у Русији.

Владимир Малишев/Столетие.ру

Бонус видео