Ни у Багдаду није све мирно…

Нова влада није у стању да реши проблеме са којима се земља суочава.

Ирак, који је тачно годину дана остао без легитимних органа државне власти, коначно је нашао председника и премијера. Абдел Латиф Рашид је 13. октобра, резултатом тајног гласања у савезном парламенту, изабран за шестог председника Ирачке Републике након свргавања Садама Хусеина, а од 17. октобра је преузео дужност. Истог дана, парламент је одобрио кандидата за место шефа владе који је предложио председник – постао је Мохамед ал-Судани. Ове промене су покренуле многа питања, али не дају наду да ће нове власти успети да размрсе тесну клупу проблема.

Ова земља је скоро две деценије била поприште огорчене борбе за утицај између Англосаксонаца и суседног Ирана. Техеран се ослања на верске и економске везе, пошто већину становништва Ирака чине шиити, а скоро све основне потрепштине потичу из суседног Ирана. Англосаксонци се не заустављају на тероризму (на пример, убиство генерала К. Сулејманија у Багдаду) и широко прибегавају методи „шаргарепе и штапа“, користећи чињеницу да велики број званичника има страно држављанство и да свој капитал држи у Западне банке.

Абдел Латиф Рашид је рођен 10. августа 1944. године у Сулејманији (Ирак). Шездесетих година прошлог века био је активиста Курдистанске демократске партије (КДП), тада подземног политичког покрета који се борио за одвајање Курдистана од Ирака. Високо образовање стекао је у Великој Британији: 1968. дипломирао је на Универзитету у Ливерпулу, 1972. на Универзитету у Манчестеру, где је докторирао 1976. године. Пребегао је из КДП-а у Патриотску унију Курдистана формирану 1975. године и дуги низ година био њен представник у Великој Британији и бројним европским земљама.

Ирачки председник Абдел Латиф Рашид

Године 1992. постао је члан извршног комитета Ирачког националног конгреса (коалиција политичких снага опозиције влади Садама Хусеина), 1998. године изабран је у руководство ове организације. Англосаксонци су 2003. војним авионима у Багдад довели велику групу одбеглих ирачких опозиционара, који су формирали владу „новог, слободног демократског Ирака“. У овој групи био је и Абдел Латиф Рашид, који је добио функцију министра водних ресурса. На овој функцији је био до 2010. године, након чега је именован за вишег саветника ирачког председника Ј. Талабанија. Овог председника је заменио Ф. Маасум, затим Б. Салех, али је Абдел Латиф задржао своју функцију 12 година док није преузео фотељу шефа државе.

Ова фотеља, међутим, није златна, па чак ни позлаћена – у данашњем Ираку председник обавља углавном представничке функције, а стварна власт је концентрисана у рукама премијера. Као што је већ поменуто, 17. октобра је за шефа владе одобрен Мохамед ал Судани, а његову кандидатуру је парламенту представио нови председник земље. Међутим, председник је само испунио улогу која му је додељена, ово је признање за формалности, пошто је М. ал-Судани штићеник Координационе структуре, блока шиитских партија који су га још у јуну прогласили својим кандидатом.

Кандидатура ал-Суданија наишла је на жесток отпор утицајног шиитског свештеника М. ал-Садра. Интензитет страсти је неколико пута достигао екстремни степен: присталице ал-Садра два пута су упадале у зграду парламента и сукобљавале се са владиним снагама и одредима разних шиитских група. М. ал-Садр назива ал-Суданија техничком фигуром, иза које стоји корумпирани бивши премијер Нури ал-Малики и сличне личности, похлепне за влашћу.

Ал Судани не би имао прилику да постане премијер да није било две околности. Прво, ово је одлука ал-Садра да напусти политику и опозове посланике из свог покрета из парламента. Тиме је умногоме олакшао задатак својим противницима, који су то одмах искористили. Друго, унутрашњи проблеми инспирисани споља и загрејани протести у Ирану.

Руководство “Координационе структуре” тврди да М. ал-Судани “има лидерско искуство” и да је окарактерисан као “поштен, неокаљан случајевима корупције и способан да разликује односе, посао, политички статус, политичке партије и бенефиције, као и као јака и неконтроверзна личност.

премијер Мохамед Ал-Судани

Мохамед ал Судани је рођен 1970. године у Багдаду у породици присталица радикалног исламистичког покрета „Исламски позив“. Његовог оца убили су специјалци због оружаног отпора режиму С. Хусеина, али то није спречило самог Мухамеда, који се такође придружио покрету, да не само избегне хапшење, већ и да успешно дипломира на Универзитету у Багдаду. 1997. године, након завршене средње школе и магистратуре, постављен је за шефа одељења у Пољопривредној управи покрајине Мејсан.

М. ал-Судани је 2003. поздравио инвазију америчких трупа и њихових савезника и постао координатор између администрације провинције Маисан и окупационих снага. Показао је толику марљивост да је 2004. године постављен за градоначелника центра покрајине – града Амара, а 2005. године постао је члан Покрајинског већа. Три године касније, М. ал-Судани је преузео место гувернера.

Када је 2010. године владу преузео Нури ал Малики, нови премијер је на све могуће начине почео да подржава М. ал-Суданија, дугогодишњег члана покрета Исламски апел. Покрет се до тада уобличио у партију, а ал-Судани је био на челу Министарства за људска права. Само постојање оваквог одељења у земљи у којој је људски живот престао да вреди, а број погинулих од оружаног насиља, чак иу званичним извештајима, варирао за десетине хиљада, била је бесмислица. Као шеф министарства, М. ал-Судани је истовремено постао и шеф комисије за правду и одговорност, која је у ствари била тело за протеривање чланова бивше Баас партије из свих сфера јавног живота. Штавише, 2014. године постао је начелник Института политичких затвореника. Са оваквим покровитељима и таквим искуством, осигурана је даља каријера. Од 2014. године ал-Судани је био министар за рад и социјална питања, затим министар индустрије и трговине. Од 2017. до 2018. године “на послу” био је председник управног одбораАрапска радничка организација у Каиру .

М. ал-Судани је остао члан странке Исламски позив и присталица Н. ал-Маликија до 2020. године, након чега је покушао да се дистанцира: 2021. основао је сопствену Партију Еуфрат, која је добила само 3 од 329 места на последњим парламентарним изборима, али се ал-Судани одмах придружио “Координационој структури”, која га је потом предложила као кандидата за премијера. Овом матуранту Агрономског факултета није свеједно шта да води.

Након што је постао премијер, ал-Судани је обећао да ће измијенити изборни закон у року од три мјесеца и одржати ванредне парламентарне изборе у року од годину дана. Такође је обећао да ће реформисати привреду, побољшати јавне услуге, борити се против сиромаштва, незапослености и корупције. Почело је прилично жустро: почетком новембра начелник Главне управе Енергетске полиције, генерал-мајор правде (!) Ганем ал-Хусеини, начелник Јужне нафтне полиције, бригадни генерал Мустафа Сами Абдел Гади и још 7 других ухапшени службеници Министарства унутрашњих послова.

Генерал-мајор правде Гханем ал-Хуссеини

Они се терете за стварање стабилне организоване криминалне групе која се бавила крађом и шверцом сирове нафте са поља Западна Курна у провинцији Басра. Према обавештајним агенцијама, причињена штета износи најмање 750 милиона долара, а група је деловала под окриљем неких бивших високих званичника.

Међутим, ирачка стварност брзо је све поставила на своје место. Према закону, М. ал-Судани мора да формира владу у року од 30 дана од дана ступања на дужност и да је достави парламенту на одобрење. Већ у овој фази постало је јасно да нови премијер није самостална личност и да је принуђен да се повинује захтевима различитих партија и група. Међу особама које је он предложио као кандидате за министарске функције, најмање је осам оних који су раније радили као министри и који су бројним корупционашким аферама укаљали свој углед. Скандали су били гласни, али су се завршили ничим. Мало ко сумња да би ови људи могли да се врате у владу. А то значи да ни нова влада неће моћи да реши проблеме са којима се земља суочава.

Антон Веселов/ФСК.РУ

Бонус видео