Излив екуменистичке љубави патријарха српског на римокатолички Божић

Драги папа и мрски свети Спиридон
Православна црква 25.12. прославља празник св Спиридона

Тримифунтског чудотворца, великог светитеља Цркве и исповједника вјере против аринајске јереси. Ове године у нашој помјесној цркви част и дан светом Спиридону одузео је „Божић“ римокатоличке секте.
Када се ово прочита неко би рекао да су можда ТВ канали извјештавали превише на ту тему, али није тако, првенство католичком празнику дали су управо епископи и патријарх Београдске патријаршије.

Тако се на сајту СПЦ могло прочитати слиједеће:

„Патријарх српски г. Порфирије упутио је божићну честитку Папи римском Фрањи, Архиепископу кентерберијском Јустину Велбију, апостолском нунцију у Републици Србији Надбискупу Санта Ганџемију, Надбискупу београдском и председнику Међународне бискупске конференције Светог Ћирила и Методија Ладиславу Немету, Бискупу сремском Ђури Гашпаровићу, Бискупу коадјутору сремском Фабијану Свалини, Бискупу Реформатске Хришћанске Цркве у Србији Бели Халасу, Бискупу Словачке Евангелистичке Цркве а.в. Јарославу Јаворнику, суперинтенданту Евангеличке Хришћанске Цркве а.в. Габору Долинском.

Патријарх српски г. Порфирије, који је и администратор Епархије загребачко-љубљанске, упутио је срдачне честитке верницима Римокатоличке Цркве у Словенији и Хрватској, Надбискупу загребачком Јосипу кардиналу Бозанићу, председнику Хрватске бискупске конференције Надбискупу задарском Желимиру Пуљићу и свим члановима Хрватске бискупске конференције, као и председницима, председницима парламената, премијерима и министрима надлежним за сарадњу са Црквама и верским заједницама у Словенији и Хрватској.

Нека радост предстојећег празника испуни душе и срца свих хришћана како бисмо сви славили име Божје у векове векова”. стоји у честитки предстојатеља Српске Православне Цркве.“

Такозваном патријарху могло би се поставити више питања у вези његове честитке.

Као прво, да ли је он уопште православац и да ли се тако осјећа, јер то је након свих његових (не)дјела врло упитно? Требао би нам рећи и то да ли вјерује у нелажне ријечи Господње да ван Цркве нема спасења. Ако јесте православац и ако вјерује у учење оне цркве за чијег се епископа издаје, требао би објаснити зашто лицемјери и честита празнике јеретицима који су на погибао њихових душа. Он честита духовни канцер тешким духовним болесницима и бодри их да изгубе душе. Чудна је „љубав“ коју проповједа „српски патријарх“, нека би нас Господ све сачувао те „љубави“.
Затим, лијепо би било да тзв. Патријарх Порфирије каже пастви и то о којим то он „хришћанима“ говори на крају свог злословља и ко смо то ми који „бисмо сви славили име Божје у векове векова“? Да ли је то први главоња СПЦ заборавио да изван Цркве нема ни Христа па ни хришћана, ни извора радости па ни радости?

О св. Спиридону не бијаше ни ријечи, а и како би када он није био заговорник братске љубави према јеретицима, већ „мрчањак који не воли све људе подједнако“, и не жели да „сви једно буду“.

Поред патријархових излаива „љубави“, тај дан покрили су и други облаци безакоња попут присуства епископа топличког Петра на „Божићној миси поноћки“ у београдској катедрали, „Традиционални Божићни концерт“ при храму св Димитрија на Новом Београду, те као круна свега Григоријева „божићна литургија“ у храму антиохијске цркве са много дјечице униформисане у Ђеда мраза.
Поред свих безакоња која наши епископи раде или их прећутно подржавају, није чудо ни то да сада имамо и новокалендарце у СПЦ.

Свети Тефан Полтавски на питање о новом календару каже:

„Да ли увођење новог календара има мали или велик значај?

Одговор: Веома велик, нарочито у вези са Пасхалијом, и представља крајње насиље и црквени раскол који одваја од општења и јединства са читавом Црквом Христовом, који лишава благодати Духа Светога, који напада догмат о јединству Цркве и попут Арија цепа нешивени хитон Христов, тј. раздваја православне лишавајући их једномислија. То је раскид везе са свештеним црквеним предањем који доводи до пада под саборску осуду због презирања Предања, према горе поменутој догматској одредби Седмог Васељенског сабора.“

У предању грчке цркве остало је свједочанство о томе како је икона св Спиридона ударала о зид када су на његов празник служили прву новокалендарску „Божићну литургију“. Али изгледа да се данас од превелике „хришћанске љубави“ ти удари не би ни чули.

Јасно је да у православљу заслугом екумениста и њихових помагача одавно нема једномислија и саборности, те је природно да је ни унутар СПЦ нема, па ни око календара. Тихо унијаћење које спроводе Њу ејџ патријарх, епископи и свештенство полако изједа и задње видове светосавља унутар Београдске патријаршије. Модернизам, екуменизам и релативизам постали су слика и прилика духовности овјенчане свеуједињујућом и лажном љубави према свеме и свакоме осим према Цркви и глави њеној Богочовјеку Христу.

Ђ.К. / Васељенска