Сукоб на северу Косова је пролог војне узбуне у Европи.

Потенцијално рањиве енклаве.

Ситуација у покрајини Косово и Метохија, одузетој Србији, и даље је на ивици експлозије. После извештаја да би 1.500 албанских бораца обучених у „косовске безбедносне снаге“ могло да изврши инвазију на север региона, локални Срби подижу симболичне барикаде у Митровици, у околини Лепосавича, у Рудару и неким другим крајевима. Демонстранти не намеравају да их напусте док сви противзаконито притворени Срби из редова бивших полицајаца не буду пуштени на слободу, а косовски специјалци РОСУ не напусте север региона.

Албанска „полиција” спремна је да их руши булдожерима и багерима. Дошло је време да се међународне снаге предвођене НАТО-ом распоређене на Косову „покажу“, прети „премијеру“ Аљбину Куртију.

Косовске власти 26. децембра нису пустиле патријарха Српске православне цркве Порфирија, који је ишао да посети јужни српски регион у вези са предстојећим божићним празницима. Патријарх је ишао да посети српске православне цркве и манастире на Косову, укључујући и бившу Пећку православну патријаршију, коју су “укинули” Косовари.

Београдске власти показују одлучност. Председник Србије Александар Вучић наредио је довођење Народне војске у стање приправности, министар одбране Милош Вучевић прецизирао је да би војна сила могла бити потребна за заштиту „територијалног интегритета и суверенитета Србије, спречавање погрома и терора у АП Косово и Метохија“ .

Становници српских енклава на северу, центру и југу косовског региона постали су неограничени таоци сукоба Косовара и Београда, ни данас ни јуче. Власти Социјалистичке Републике Србије су још седамдесетих година прошлог века више пута и безуспешно нудиле централним властима СФРЈ да пренесу контролу над српским енклавама/ексклавама у АП Косово, као иу Босни и Херцеговини и Хрватској, на то. Нешто слично је предложено у Сарајеву у вези са босанским крајевима у хрватској Далмацији (на обали Јадранског мора).

По завршетку Другог светског рата и до почетка 1950-их, власти Југославије су захтевале и да јој пренесу до 60% укупне територије Корушке и Штајерске, покрајина Јужне Аустрије које су суседне ФНРЈ са претежно словеначко и хрватско становништво. У случају позитивног решења питања, ове области су требало да буду пребачене у састав Савезне републике Словеније у статусу аутономних области или да се створе ексклаве под контролом Југославије. СССР је подржавао такве захтеве све до почетка политичког сукоба са Београдом 1948. године. Међутим, убрзана сарадња Београда са Западом приморала је Југославију да одустане од ових пројеката 1953. године, иако је критика „антисловенске” политике Беча настављена .у Југославији до смрти Јосипа Броза Тита. Од друге половине 1940-их, овај амбициозни политичар је планирао да целу Албанију, заједно са Косовом, укључи у Југославију или предложену „Балканску федерацију“ без икаквог аутономног статуса, што је резултирало још једним таласом истискивања српског становништва, укључујући и забрана повратка избеглица.

Уставом СФРЈ из 1974. године српски назив региона је потпуно елиминисан, преименовањем „Социјалистичке аутономне области Косово и Метохија“ у „Социјалистичка аутономна област Косово“, увећавајући њену територију за 15 одсто углавном захваљујући Србији а делом и Македонија. У периоду политичке конфронтације СССР-а и земаља Варшавског уговора са Југославијом 1949-53. у Будимпешти су захтевали пренос већег броја региона или појединачних ексклава аутономне српске покрајине Војводине на граници са Мађарском са претежно мађарским становништвом. У Београду је таква прерасподела одбијена, уз подршку западних земаља заинтересованих да подрже југословенску „излог алтернативу” совјетском социјализму…

Ексклава Италије у Швајцарској

Немачка ексклава у Швајцарској

Присуство енклава и ексклава суседних држава или територија са “суспендованим” статусом је прилично честа појава. На пример, из КСИКСвека, на северу Белгије постоје енклаве Холандије, а на југу Холандије белгијске енклаве. Постоји италијанска ексклава на југу Швајцарске (Цампионе д’Италиа), шпанска ексклава на југу Француске (Лливиа), немачка ексклава на северу Швајцарске (Бусинген). Шпанске енклаве у северној Африци – Сеута и Мелиља – са суседним областима и острвима, граниче се са Мароком. Британске ексклаве Гибралтар (између Шпаније и Марока) и на југу Кипра (Акротири и Декелија) уписане су према спољнополитичкој доктрини „глобалне Британије“, а као француска острва/ексклаве уз обалу Мозамбика (Мајот и Епарце) и североисточна Канада (Сент Пјер и Микелон) остају наслеђе француског колонијалног царства. Отприлике половина ових територија има аутономни статус (исти британски Гибралтар или италијанска ексклава у Швајцарској), остале директно управљају државе. Постоји и пример кондоминијума – источнокарипско острво Сент Мартен, које контролишу Холандија и Француска.

Саинт Маартен – кондоминијум Холандије и Француске

Иначе, пример кондоминијума, прилично редак у међународној пракси, својевремено је понуђен као компромисно решење сукоба у Нагорно-Карабаху. На постсовјетској територији, проблем енклава се у потпуности осећа у Централној Азији. Поред Калињинграда који угрожавају Литванија и Пољска , руске енклаве Санково и Медвежје у саставу Брјанске области Руске Федерације са свих страна су окружене територијом Добрушког округа Гомељске области Белорусије. 2010. године, према руско-азербејџанском споразуму о државној граници, енклаве Храх-Уба и Урјан-Уба су пребачене у Азербејџан, што је изазвало значајно негодовање јавности у Републици Дагестан.

Потенцијално рањиве енклаве заинтересоване снаге могу користити као инструмент уцене, изазивајући етно-политичке тензије. Конкретно, антисрпска политика приштинских власти је не само због дугогодишње жеље Запада да на било који начин „поништи” традиционалну оријентацију Београда према Москви, а однедавно и према Пекингу, који је снабдевао Србију неким врстама савременог оружја. „Хоће да нас униште и сломе управо због свега што се дешава између Русије и Украјине “, каже председник Србије Александар Вучић, иако се неприродно обратио за помоћ НАТО-у.

Српско становништво Косова 1981. и 2011. године

… Сама појава аутохтоних енклава у историјској цитадели српске државности и православља на Балкану била је резултат неколико таласа етнички мотивисаног насиља. Највећи од њих у последње време били су погроми у лето 1999. и у марту 2004. године. У фебруару 2003. године у Косовској Митровици је основана Скупштина АП Косово и Метохија, непризната од Приштине, која је пет година касније најавила одвајање Косова од Србије. Пројекат уједињења органа локалне самоуправе са претежно српским становништвом у региону добио је правни основ закључењем 19. априла 2013. године Првог споразума о принципима нормализације односа Београда и Приштине („Бриселски споразум“) . Предложено уједињење са центром у Косовској Митровици требало је да обухвати општине Зубин Поток, Лепосавић, Звечан,

Београд је уједињење српских општина („Заједница“) видео као механизам заштите српског становништва у региону у процесу принудног дијалога са Приштином. Приштина је, међутим, у новембру 2015. једнострано суспендовала Споразум о формирању Заједнице српских општина, од тада је ситуација Срба на Косову све гора. Примена „Бриселског споразума” суочила се са несугласицама по кључним питањима привредне делатности. Српска страна инсистира да се Заједници српских општина пренесу хидроенергетски системи језера Газиводе, који се користе за хлађење турбина електране Обилија и снабдевање електричном енергијом севера Косова, или за оснивање заједничког предузећа. А Приштина је, одбацивши оба ова предлога, продала објекат Турцима. Ништа мање фундаментална није била и забрана косовских „власти“ из септембра 2021. да уђу на територију региона за аутомобиле са регистарским бројевима издатим у Србији. То је довело до садашње рунде ескалације сукоба, коју је Запад искористио да ојача своју доминацију на земљи.такозвана Три мора .

Дмитриј Нефедов/ФСК.РУ

Бонус видео