Илија Петровић: “Аналитичке” небулозе о србским (не)приликама на Косову и Метохији

У специјалној емисији посвећеној србским (не)приликама на Косову и Метохији, емитованој 26. децембра 2022. године из Пинокиовог студија, изговорен је низ похвалних речи на држање Александра Вучића, председника Републике Србије, у условима којим земље фашикратске Квинте (три “нуклеарке”: Сједињене Америчке Државе, Енглеска и Француска и две послушнице: Немачка и Италија) ултимативно захтевају од Србије да Косово и Метохију препусти шиптарским терористима.

Присутни “специјалци” говорили су како се од њих и очекивало: аналитичарски пригодно, али зато геополитички и геостратешки – како царски ваља и требује, а Драгослав Бокан (1961), један од њих, онај који се, како признаде, 1990. године вратио из Америке да брани Србску Крајину, своју плутарховску (упоредну) причу о збивањима везаним за Србску Крајину некад и Косово и Метохију данас, али и о Александру Вучићу данас и Слободану Милошевићу некад, изрежирао је тако што је овога другог окривио што Србска Крајина није одбрањена јер се ратовало по правилу “један корак напред, два корака назад”.

Други беше Драган Ј Вучићевић (1973), власник и главни уредник “Информера”, који је у жељи да Бокану не устукне ни корак, два да и не помислимо, Слободана Милошевића стрпао у исти кош са Борисом Тадићем, оним који је на власт доспео петооктобарским државним ударом фашикратске “производње” и који је Србију “ослободио” војске и њене тешке а лако топљиве ратне технике.

Онај први, да ли из незнања, да ли злонамерно, онај “корак-два” приписао је Милошевићу, иако је, као крајишки бранилац, морао знати да је улогу врховног армијског команданта тада обављало Председништво Југославије састављено од представника свих република и покрајина и, наравно, свих наших збратимљених народа, народности и етничких група.

А на каквим је темељима почивала та збратимљеност, најбоље се могло видети на примеру искрслом на самој средини 1990. године. Наиме, из вуковарског краја стигла је дојава да се Хрвати наоружавају, што је Србима у Хрватској наговештавало нешто као вартоломејску ноћ, или ноћ дугих ножева. Оружје је однекуд пристизало, шлеперима, а помињан је и претовар у вуковарској луци. Тако су, на пример, Срби из Сотина сазнали да је један шлепер стигао ноћу у њихово село и да су сандуци с оружјем истоварени и ускладиштени у сотинској римској цркви. Забринути, питали су овог потписника шта да се ради.

Вест је наредног дана пренесена Југославу Костићу, председнику Скупштине Војводине, током разговора који није трајао ни пет минута. Костић је реаговао на начин који није остављао ни трачак сумње у његову искрену и заинтересованост и забринутост због тога. Рекао је да он, пошто је пореклом са јужних (косовских) страна и ову информацију процењује из угла тамошњих збивања, зна до каквих све последица то може довести. Стога, обећао је, иако то од њега није тражено, да ће уговорити састанак код Радомана Божовића, председника Извршног већа Војводине, на коме би се са поменутом вешћу упознали и покрајински секретари за одбрану и унутрашње послове, који би се у својим надлежностима, по Костићевој оцени, морали позабавити тим питањем.

Од обећања ништа, а још ништавији били су покушаји до Илина дне, више од сто пута, макар та цифра личила на епско претеривање, да се допре до Божовића и он упозна са хрватским наоружавањем, Било је јасно да Божовића не интересује србски народ, он се по томе ни по чему није разликовао од својих политичких претходника из Брозове епохе. (Безвредно је деловала његова покајничка изјава дата 1. фебруара 1992. године, пред проширену седницу Председништва Југославије на којој се расправљало о Венсовом плану да “нисмо могли веровати да ће се то десити”).

То “корак-два” било је видљиво на многим странама, а овде ће бити дат свега неки пример:

– Све до 2. маја 1991. године, кад су хрватски терористи (именовани тада као редарственици) оружано напали Србе у Борову Селу, јавна гласила у Србији (новине, радијске и телевизијске станице, осим оних из Новог Сада) уопште се нису бавила збивањима на западној страни прећуткујући и бројна саопштења Србског националног вијећа Славоније, Барање и Западног Срема о невољама у којима се нашао србски народ затечен у неоусташкој Хрватској;

– Кад се већ није могло побећи од истине, Телевизија Београд је, на Ђурђевдан, једну своју троипосатну контактну емисију посветила ономе што се десило четири дана раније, али је уводну ни троминутну причицу овог потписника оценила, ваљда, као “ратнохучкашку” и, да се не би замерила хрватској “браћи”, цела два наредна сата није дозволила да се иједна од уводних појединости пошире образложи; понашала се као да “уводничара” није било у емисији;

– Тек пошто је један ауторитативнији учесник у емисији, био је то Антоније Исаковић, на прилично груб начин замерио тројици водитеља што се “господин Петровић онемогућује да ишта каже”, потписнику ових редака допуштено је да се поново огласи, да каже како управо започети рат против Срба воде бивши Срби намерни да докажу своје мање-више свеже римокатоличанство и хрватство, али и да “посаветује” чланове југословенског Председништва да признају своју неспособност и предају власт војсци, не би ли она у једном прелазном периоду од пола године, или четири месеци, снагом свог ауторитета припремила услове да се Југославија извуче из кризе. Тај предлог, даље, подразумевао је забрану рада свих политичких странака у раној фази ове процедуре назване “војном демократијом”, да би се, у тренутку кад се распишу избори, обновило њихово деловање. После спроведених избора и конституисања свих изабраних органа власти, војска би вратила привремено добијена овлашћења и повукла се у касарне.

– Једину “рупу” у предлогу да се војска накратко “позабави” влашћу, представљали су “југословенски” пуковници из србског народа, школовани да не размишљају о интересима сопственог народа. Пуковници, дакако, јер генералима који су већ стекли све почасти и сва признања, није до удара, једнако као ни старешинама разних официрских чинова до мајора или капетана који су и иначе (пре)оптерећени свакодневним обавезама у трупи. И по беломе свету, осим по изузетку, само су се пуковници, официри без стварних дневних обавеза према војсци, али и без генералских почасти, бавили државним ударима;

– Током друге половине септембра 1991. године, кад се на разним странама ратовало, дешавало се да се неке војне јединице повлаче из Западног Срема јер немају ни командире, ни везу. Једна јединица цео дан је лежала са два бестрзајна топа и муницијом, а није знала куд треба да иде. Приколице су повучене, а кад је требало да те јединице крену, муниција је остала у ринфузи. У исто време, тамо се појављује један пуковник који нема јединицу, вршља тамо-амо, а не зна се шта ради;

– У центру села Ловас, у Западном Срему, у излозима једне празне продавнице и једне кафане два недатована прогласа, писана латиницом (један са хрватизмима), оба с власторучним потписом неког пуковника Ковача, команданта места. Први, који позива “све грађане села Ловас да буду послушни и да извршавају захтјеве-наређења Команде места” и упозорава их да “ко из своје куће или ван објекта буде пуцао на припаднике ЈНА он и његова кућа бит ће уништени”, и други, који “гарантује безбедност живота” свим “одметнутим лицима која се са оружјем предају Војној команди места до 1. ЏИ 1991. године”. О каквој се безбедности радило, најбоље се могло видети из жалбе једнога момка из сеоске месне заједнице, како је војска без икаквог разлога срушила погон “Борова” у Ловсу, и одговора реченог пуковника који је отворено запретио: “Не свирај курцу, знаш ли ти да ја имам вод за стрељање”. Такав Ковачев став охрабрио је усташкиње из Ловса, оне које су остале у селу и тамо раде, да подругљиво питају: “Како вам је сада када је наша војска (ЈНА, хрватска) дошла у село”;

– Бројни су били официри, чак и млађи (по годинама), који су своје командовање заснивали на тези да Армија има “југословенски” карактер и да је њена обавеза да “брани припаднике свих народа и народности”, не зна се када и од кога. Један од најцрњих примера антисрбске оријентације војних команданата оставио је у свом писаном “упозорењу” извесни потпуковник Владо Шешум, командант гарнизона у Белом Манастиру, који је хрватске артиљеријске нападе на Барању називао “малим артиљеријским стоним тенисом”. Он је 26. новембра 1991. године наложио председнику “Скупштине Општине” Бели Манастир (иако тако нешто мирнодопско у Белом Манастиру тада није ни постојало) и “радио станици Бели Манастир” (уместо Српском радију Бели Манастир, како му је званично гласио назив) да одмах приђу “организованом раду на квалитетно новим основама уређивачке политике, која је до сада била ‘априори српска’ што вређа достојанство осталих народа и народности на простору Барање… У том циљу потребно је и у самом називу оно ‘СРПСКИ РАДИО’ променити овај неукусни епитет који је по нашим оценама шовинистички (ни једна радио станица у Србији, а знамо да је Барања Југославија а не Србија, нема у свом називу тај фамозни префикс ‘српски’) и вређа припаднике других народа који живе на овом простору вековима заједно и вређа достојанство припадника ратних јединица ЈНА које стационирају у Барањи и чине све да заштите подједнако и српски и хрватски и мађарски народ”. Позивајући се на обавезе према својој претпостављеној команди, Шешум је запретио да ће, “уколико се на овом плану ништа у скоро време не учини, бити принуђен да спречи овакву програмску оријентацију”;

– Средином фебруара 1992. године расправља се о (не)приликама у ослобођеном Западном Срему. Проблема има свакаквих, а један је везан за “ратни плен оног пуковника Шљиванчанина” у Вуковару. Мош мислити, ратни плен на сопственој територији! Пљачка, заправо. Као, Шљиванчанин је, по информацији добијеној од председника вуковарског Извршног савета, из Службе друштвеног књиговодства узео око триста педесет милиона динара. Видеће се с “одговорним” лицима из војске и власти… како би се те паре могле вратити ономе коме припадају. Без њих, Вуковар је онемогућен да било шта ефикасно учини;

– И томе подобно.

Е, сад, вреди ли питати Драгослава Бокана који је дошао из Америке да брани Крајину, а тридесетак година касније присетио се свога командовања у поменутој одбрани -, какву је улогу у домишљеном “напредно-назадном” ратовању 1991. године имао Слободан Милошевић. Ово нарочито ако се зна да је, баш тада, једна надобудна и не баш србски расположена “зналица” из Западног Срема саопштила необавештеној јавности да је “пала Тења, пао је Неметин, а онда идемо на Осијек. И он ће пасти”. Чуо то врховни генерал Вељко Кадијевић и не часећи поручио своме подређеном генералском колеги Андрији Биорчевићу (који је једно време “тамо” командовао) да одмах повуче трупе отуд јер “ви освајате”.

Драгана Ј. Вучићевића да не питамо шта га је навело да се присећањем на своје “тинејџерске” године придружи Бокановим “кадровским” небулозама и, тек да се наће у дивану, Слободана Милошевића упореди са Борисом Тадићем.

Па се ваља запитати да ли ће самозвани “аналитичари”, уместо што су заузети бригом како засенити простоту, икад научити да се прво одузму и малкице промисле пре но што свашта изговоре.

Јер, обично добро необавештеним слушаоцима, а таквих је, нажалост, највише, чак и међу онима који о понечему и свачему одлучују, то свашта постаје истина.

Нарочито кад је она далеко од Истине.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: