Руски добровољци у Србско-турском рату 1876

Ту, скоро, у Панчеву је оформљен Национални савет руске националне мањине у Србији, а текст који следи – о руским добровољцима у Србско -турском рату 1876 – слабашан је подсетник на руско-србско братство, не само члановима поменутог Савета и бројним незнаним руским мањинци­ма, потомцима неких од тадашњих добровољаца, већ и многим Србима који не памте даље од онога што се збило јуче.

За расправу о руском добровољачком покрету 1876. године, од посебног су значаја два питања: прво, колико је добровољаца дошло у рат, и под оружјем и из санитета, и друго, како су на њих гледали извештачи, сведоци, учесници, историографија…

По нечем ‘вамо, требало би да најважније буде оно што казује Војна енциклопедија која их помиње на четири места: једном их, у неодређеном броју, сврстава у “руско-српски и руско-албански батаљон… са руским командним кадром”, други пут сугерише да се “на командним местима и по штабовима налазио већи број руских официра добровољаца”), трећи пут су “руски добровољци после закључења примирја напустили Србију, а задржано је само око 50 официра”, док четврти запис, ваљда да би отклонио недоумицу око питања да ли су се, по закључењу примирја, у Русију вратили добровољци-војници а задржани само официри, недвосмислено казује да је “велик број добровољаца упућен и од Словенског комитета из Русије (око 2.350 људи, међу којима и више официра, с генералом М. Черњајевом на челу)”.

Десетотомна Историја српског народа нешто је шире руке, те каже да се србским трупама “придружило и око 2.500 руских добровољаца… међу њима и око 700 официра”.

Сви овде употребљени наводи, и цифре и ставови, ослоњени су на домаће (србске) изворе, пре свега војне. Будући да искуство овог потписника, стечено вишегодишњим истраживањем србског добровољачког покрета 1912-1918. године, “открива” да све србске војне команде, од најнижих до армијских, укључујући и врховну, о добровољцима пружају врло непоуздане податке, има много разлога да се посумња у цифре дате у претходним двама пасусима. Уистину, војне команде врло се труде да избришу, затуре, превиде или бескрајно обезвреде трагове о стварном броју добровољаца и њиховој улози у борбеним активностима своје војске, с искључивим циљем да очувају “одлучујућу” војничку улогу редовног армијског састава и, нарочито, сопствену командну улогу.

Како у ослободилачким ратовима 1912-1918, тако и у Србско-турском рату 1876. године.

У овом другом, однос према добровољцима са стране, нарочито онима из Русије (којих је, по прилици, било највише), у србским званичним круговима, пре свега војним (и онима који су им повлађивали), није увек био благонаклон. Чак и поред чињенице да у једном позиционом рату није имао ко да командује војском (уз уважавање наводног знања у окршајима хајдучког типа), србски ђенерал Ранко Алимпић није био сагласан с улогом коју су у србској војсци добили многи руски официри.

“Ранко је одавао сваку пошту Русима, што су дошли да проливају своју крв за српску народну ствар; признавао је генералима руским све врлине војничке, али одмах с почетка исказао је своју мисао, да он није за то, да им се дају главне команде, стога што не познају дух и потребе српског народа, и што Србија нема да изведе на бојиште војску из касарни, као што је руска… већ народну војску, где је сваки српски држављанин, поред тога што је војник пореска глава – домаћин, о ком се и на бојном пољу мора водити штедљива рачуна”.

Биће да се о отпору командној улози бројних руских официра у србском рату против Турака много причало, пошто је и новосадски “Србски народ” не помињући Черњајева, о целој ствари јасно изразио своје уверење: “Многим завидљивцима криво је што Руси долазе у помоћ, па се најпосле питају како то да Руси долазе без свакога устезања и зазора… Ако неће својој браћи помагати, да коме ће, и ако од њих нећемо изгледати (очекивати – ИП) помоћи од кога ћемо? Заиста, ово је сад први пример у повести србској да се народ у Русији заузео за страдајућу браћу своју. Руси нам у свачему помажу а особито у новцу. Што се тиче начелне политике руске према Србији, била је Русија вазда Србији наклоњена, а држимо да ће у садашњим околностима и наклоњенија бити, с обзиром на јавно мишљење народа у Русији”.

Отпор који је руским официрима, Черњајеву понајвише, пружан у Србији, као да уопште није прикриван. Тако се и могло десити да Руски мир од 8/20. октобра 1876. године устврди да руски добровољци не гину на србским бојиштима “ради раширења руске власти нити ради укинућа париског уговора, него ради узвишеног народно-хришћанског ослобођења своје несрећне браће испод ига неверничког. Говорити у том случају о ушћу дунавском или каквом другом добитку, значи просто ругати се самим светим осећајима Руса. У том духу може се шалити само какав странац, а у руској штампи ваља тако загранична подметања и измишљотине једнодушно и одлучно одбити. Прави израз општег гласа народа може се у овом критичном часу свести на следеће: ослобођење хришћана од ига Турског, и ништа више”.

Нешто касније, реаговао је на тај отпор и Достојевски (Пишчев дневник ИИ, Београд 1981). Он се најпре осврнуо на одбојне ставове руских официра који нису имали разумевања за своје добровољачке колеге, па бележи да “Черњајева критикују и са војног гледишта. Али, прво, ови официри нису били у шкрипцу као Черњајев, а друго, оно што је учинио Черњајев ‘немогућим условима’, не би, можда, могао учинити ниједан од његових критичара. Ови ‘немогући услови’ који су толико утицали на војну ситуацију… и њихове основне црте и сада су већ познате и толико су карактеристичне да се не могу мимоићи чак ни са стратешког гледишта”.

Тек после тога он се окреће Србији и србским критичарима, или интригантима, односно смутљивцима, па каже: “Ако је само тачно да су интриге против Черњајева ишле тако далеко да су високи чиновници земље (Србије) у неоправданој мржњи према њима сумњивом руском народу у најкритичнијим тренуцима остављали његове најважније молбе и требовања за војску без одговора, чак су га уочи последњих и одлучних битака остављали и без артиљеријских граната – зар ће се моћи дати права критика војних операција пре но што се ова ствар разјасни? Све ове интриге и читав овај бес су просто невиђени, јер је овај њима сумњиви генерал ипак био на челу њихове војске и штитио приступ у Србију и они, из беса и мржње, жртвују све – и војску, чак и отаџбину, само да би уништили човека који им је непријатан. Тако стоје ствари према врло поузданим извештајима. О несумњивом постојању интриге сведоче сви дописници и сви листови у Европи: она је настала и трајала је у Београду све време, од самог доласка Черњајева у Србију. Ову интригу су усрдно подупирали Енглези из политичких разлога, подржавали су је и неки Руси – за њих се не зна због чега су то чинили. Сасвим је могуће да је Черњајев у самом почетку нечим повредио самољубље српских чиновника. Али ипак је главни разлог њиховог сумњичавог и необузданог беса, ван сваке сумње, био… предубеђење многих Срба да ако Руси и ослободе Словене, то ће бити само у интересу Русије, као и да ће их Русија освојити и лишити ‘њихове тако славне и извесне политичке будућности’… Ван сумње је да ће код њих сада, после недавних војних неуспеха, почети и већ су почеле велике препирке. Сви ће… они у себи, а можда и гласно, почети да грде Русе и да тврде да је због Руса дошло до неуспеха”.

У србске разлоге за одбојност према Черњајеву и смицалице против њега (односно интриге, како то каже Достојевски) могао би се сврстати и пример који Пера Тодоровић, према једној дисциплинској пријави ђенераловој, наводи у свом Дневнику:

“Мајор (Стеван) Велимировић, после битке 11/23. августа, оставио је своје одељење, које се састојало из шест (или можда осам) батаљона и две батерије (Владан Ђорђевић пише да се радило о тринаест батаљона – ИП) и нити је могао показати где му се одељење налази, нити га је могао скупити. Услед тога десно крило наших положаја остало је без војске и подвргнуто је највећој опасности од непријатеља. Предајући стога војеном суду мајора Велимировића, наређује да га под стражом испрате у Београд, где ће му се судити по свој строгости војеног закона”.

Ипак, Черњајев се истог дана предомислио и одустао од пријаве војном суду, вратио је сабљу Велимировићу и рекао: “Идите, скупите вашу војску и ако ми данас очувате садашње наше положаје на левој обали Мораве, да их Турци не заузму, ја вас довече поздрављам чином потпуковника”.

Мајор Велимировић је то, по прилици, доживео као увреду и срамоту, нарочито због тога што му је ђенерал Черњајев све то (можда и још понешто) изговорио пред бројним официрима скоро свих чинова, и вршњацима, и млађим, и старијим. И, како каже Тодоровић, “он, нежан и осетљив није могао да преживи ову поругу, где су га називали кукавицом, страшљивцем, бегунцем, издајником”, скочио је у Мораву и удавио се.

Тодоровићев пример требало је да Србији послужи као “материјално” покриће за одбојност према Черњајеву, пошто се разлози које помиње Достојевски (“ако Руси и ослободе Словене, то ће бити само у интересу Русије, као и да ће их Русија освојити и лишити… извесне политичке будућности”) у његовим дневничким записима и не помињу. Наравно, не помиње се ни потпуна неспособност мајора Велимировића који је на терену (а не на бојишту!) изгубио више хиљада људи (или су они “изгубили” њега), пошто би се чак и благим наговештајем да се ради о његовој неспособности, у потпуности оправдавао поступак ђенерала Черњајева.

На таквим и сличним домишљањима, односно интригама “ископаним” по Србији, засноване су и неке од “званичних” оцена србске историографије о Србско-турском рату 1876. године, тако да су, према њеној кључној оцени, сви пропусти у војним активностима србске војске “последица командантске неспособности генерала Черњајева”. Та се тврдња документује двама ставовима:

Првим, да је Черњајев своју неспособност испољио “и у првом офанзивном и у другом одбрамбеном ступњу рата, кад он није знао да уочи главни стратешки циљ напада, односно одбране, и да на њега усредсреди главнину расположивих снага”;

И другим, како то пише Историја српског народа, да су свакој од четирију војски – Моравској, Тимочкој, Дринској, Јаворској – дати офанзивни задаци, што је ослабило ионако нејаку србску војску и онемогућило основну стратешку замисао да војска снажно и одлучно удари по непријатељу и продре у његову територију.

Такви историографски закључци прилично су неопрезни, утолико пре што је и у првој и у другој фази ратних операција врховни командант србске војске био кнез Милан Обреновић, што је србски ратни план рађен у Ратном савету Србије, маја 1876. године (пре избијања ратног сукоба), под руководством Фрање Заха, начелника Главног генералштаба и првог ађутанта кнеза Милана, и што је, према писању новосадске Заставе, “чувени генерал Черњајев… поставши генералом српским, положио ових дана заклетву”. Јер, тешко је замисливо да би тај генерал, макар колико био “чувен”, у данима док је полагао заклетву био “главни” у сачињавању србскога ратног плана.

Но, било како било, ти су закључци извлачени из званичних ставова србске војне команде врло оптерећене интригама које помиње Достојевски и од којих не беже ни остали србски незадовољници улогом руских добровољаца у Србско-турском рату 1876, нарочито оних који су командовали у војним операцијама.

У таквој игри званичних бројки и интрига нашло се, у једном тренутку, и мишљење др Хемфрија Сендвита, србског добротвора из Енглеске, који, према писању новосадске Заставе, вели да извештаји његових сународника преувеличавају број руских добровољаца и заокружују га на око 20.000. Он верује да је та цифра “позајмљена” из Србије, где је, тврди он, “број Руса апсурдно увеличан. Ово је наравно било с намером да би се код нашег (енглеског – ИП) јавног мнења она глупа завист спрам Русије развила. Чини ми се да сам видео, негде, њихов број стављен на 20.000, док међутим свега и официра и простих војника ако би било између две и три хиљаде. Ако њима још додамо око 2.000 које болничара које слугу и ђачких својевољаца, то бисмо извесно имали веома либералан рачун”. А најзанимљивији у целој ствари јесте Сендвитов закључак да су Срби, а не Енглези, “апсурдно” увеличали број Руса с намером да се у енглеском јавном мнењу развије “ глупа завист спрам Русије”!

Нешто одређенији од Сендвита био је енглески коњички официр Мак Ивер, добровољац у србској војсци, који је, како нас извештава Застава, на петнаестак дана по склапању примирја, у више енглеских листова објавио чланак о свом ратовању у Србији. Превод тог текста објављен је у Застави, а већ при његовом крају, Мак Ивер вели да “није истина што се говори енглеском народу, као да је руска помоћ у Србији дело руске владе. Руска је помоћ до данас била чисто добровољна; добровољци су долазили из својих села и места, све о трошку приватних људи. И ја свечано јамчим за факат, противно тврђењу неких новинских дописника који, можда из некаквих политичких разлога, изврћу истину, да у свој Србији није било више од 3.000 (руских) људи кад сам ја пошао из Београда.

Требало је да прођу два и по месеца да би у Застави била објављена вест из Лондона (послата 24. фебруара 1877, по новом рачунању) да је “Черњајев издао писмо у ком изјављује, да не стоји тврдња лорда Дербија, који је у парламенту рекао, да се скоро сва српска војска састојала из самих руских својевољаца (поменуо је 20.000 добровољаца – ИП), него да их је свега око 3.000 било”.

Тако новинске вести из Енглеске, баш као и Мак Ивер, а месец дана пре њега, пошто је склопљено примирје, Черњајев је, како нас извештавају новосадски Србски народ и Застава, 25. октобра/6. новембра кренуо ка Београду и, опраштајући се с руским официрима који се враћају у отаџбину, изговорио:

“Ви неправедно осуђујете српску војску у редовима које сте се борили. Кад сте у Србију долазили, требало је да помислите да ви овде нећете наћи војску која је за борбу образована. Српска војска то је скуп онога елемента, кога је ова земља као најдрагоценије благо могла да заложи за велику крв коју сте пролили у садањем рату; знајте да то нисте учинили за корист свога народа, ви сте служили идеји словенске слободе, што је био дужан да учини сваки Словенин. Па и та ваша помоћ колика је? Данас у мојој војсци има само 2.000 руских бораца. Не заборавите, господо, да је српски народ на бранику ове свете борбе пуна два месеца крваве бојеве био, без икакве помоћи руске. (Вероватно је и ова изјава имала за циљ да обеснажи податке којима је енглеска дипломатија баратала у расправама о руској умешаности у српско-турски рат, јер је само прве недеље августа у Србију стигло 2.000 руских добровољаца… Пођите сада, господо, у отаџбину, и реците својој браћи, да сте се борили у редовима војске, која има све војничке врлине. Кад и ја дођем у Русију, то ћу поновити, а сада да вам кажем: Русија није своју дужност довољно учинила према овом народу”.

Цифру од 2.000 добровољаца Черњајев је поменуо и у Параћину, кад се 22. октобра/3. новембра срео с већом групом руских официра, рекавши им да се на србску наду у ратну помоћ није одазвало много Руса и да “вас није дошло доста, него две хиљаде”.

Мора се рећи да ова цифра – 2.000 – коју Черњајев понавља на крају своје мисије у Србији није баш најјаснија, нарочито због тога што он још каже да их “данас у мојој војсци има” толико. Да ли се разлика до 3.000 добровољаца коју је саопштио Енглезима, или због њих, односи на погинуле у међувремену, не зна се, тек – и Черњајеву је, због Русије, било у интересу да се држи неке мање цифре. (Уз цифру коју Черњајев саопштава првих дана по потписивању примирја, врло је интересантан Мак Иверов податак да је у време кад је он отишао из Београда – половином новембра, по новом рачунању, пошто се велик број руских официра и војника већ вратио у Русију – или на србским ратиштима погинуо! – у Србији било чак 3.000 Руса).

Подразумева се да ђенерал Черњајев у своје цифре није сврстао оних 2.000 Руса послатих у Босанску крајину као помоћ пуковнику Милети Деспотовићу, руском официру, пореклом Србину, који је главну команду над босанским устаничким четама примио 27. јула/8. августа 1876, истог дана кад је и Черњајев преузео команду над јединицама сједињене Моравске и Тимочке војске. Пуковник Деспотовић је, дакле, “добио подкрепљење од две хиљаде Руса, који су се до њега пробили из Србије”, да би убрзо, како пише Србски народ, “по жестоком боју отео варош Петровац на јуриш, заробио 100 низама, а више топова и џебане отео”.

Само се по себи разуме да Черњајев у своје цифре није могао укључити ни оних 1.900 руских добровољаца који су, по писању новосадске Заставе, у Србију приспели од 6/18. до 13/25. новембра, пошто је примирје већ било потписано.

Достојевски пише, неодређено, да “свих добровољаца… није било богзна колико, тек неколико хиљада”, а ако се поверује Речнику српскога језика Матице србске, Нови Сад 2007, то би било подоста више од четири хиљаде.

А наредне године, пошто је успео да понешто од свега тога прочита, чује и упореди, у предговору за спис Русија и балканско питање од М. П. Драгоманова, Пера Тодоровић је коментарисао само две цифре: “Лане је из родољубља трубљено по нашим и страним новинама да је у Србију дошло 20.000 руских добровољаца, па нам је и то ‘родољубиво’ извртање истине само штетило. Свет рече: ‘Руси се само и боре у Србији; српска војска бежи и не вреди ништа. Руси, а не Срби, задржавали су Турке четири месеца’. А наше патриоте морадоше онда да престану са својим патриотским лагањем, да оповргавају сами себе, доказујући да у Србији није било двадест хиљада, већ само три хиљаде руских добровољаца; а још рекоше да су само ‘непријатељи српски могли изнети како се у Србији поглавито Руси боре’. Ето тако!” .

И, на другом месту: “Четири месеца носила се шака бораца из две српске кнежевине са густим ројевима и чопорима дивљих и бесних пророкових синова, догнатих из пустара Азије и Африке. Три хиљаде руских добровољаца помешала је у моравској долини своју крв са братском српском крвљу. Али шта је све то? – шта је малена српска снага и малена руска помоћ?… Не, није чудо што је дошао Ђунис, чудо је да је он дошао тако доцкан”.

Доцкан или не, мање је битно, али Тодоровић не каже да ли су “његове” три хиљаде Руса они који су “помешали крв”, односно погинули, или мисли да их је само толико дошло у Србију. Он се не упушта у такве “ситнице”, јер није све читао; читао је само оно што је било у складу с његовим ставовима о “родољубивом извртању истине”, о “патриотском лагању”, о “трубљењу из родољубља”… Он чак није прочитао ни вест коју је Застава, док су се Срби помало привикавали на тек склопљено примирје и кад су страсти унеколико већ биле смирене, добила из Београда, највероватније са “званичног места” и из потребе да се призна бар нешто од онога што је и најнедобронамернијим Србима из већ помињаних интрига морало бити познато: да је и међу руским добровољцима било жртава. Та је вест гласила:

“О доласку и одласку руских добровољаца много се лажних гласова проноси. Ради обавештења читалаца вашег листа, јављам вам, да је пре него што је закључено примирје, било које официра које простих војника, у војсци тимочко-моравској 2.100, у војсци ибарској 200, а у војсци дринској 50. Отприлике оволико је исти број војника у бојевима минулих неколико недеља погинуло”.

Било је, дакле, свега 2.350 руских добровољца уочи закључења примирја, тачно онолико колико их је избројила Војна енциклопедија, за 650 мање од цифре којом је баратао ђенерал Черњајев у писму од фебруара 1877, а за 250 више од оне коју је помињао у првим данима примирја (22. октобра/3. новембра и 25. октобра/6. новембра), док се опраштао са својим официрима.

И било је отприлике исто толико погинулих војника у минулих неколико недеља: око 2.350.

Не може бити да је Заставин извештач ратно време од пуних седамнаест недеља претворио у минулих неколико недеља (што значи да је руских жртава било и у неколико недеља током јула и августа), али је несумњиво да су се у последњем великом боју (17/29. октобра), на Ђунису, “руски добровољци, искусни у одбрани утврђених положаја, сјајно држали и храбро гинули (њих 650 од 1.000)”, док се, како то пише Историја српског народа, “малодушна српска посада, састављена од народне војске, потпуно обезглавила и дала у бекство”.

Према довде понуђеним наводима, руских добровољаца у србској војсци било је најмање 10.600, односно:

– 2.350, које признаје Војна енциклопедија, а који су се налазили у србској војсци пре закључења примирја;

– 2.350, погинулих “у бојевима минулих неколико недеља”;

– 2.000, послатих у Босанску крајину као помоћ босанским устаничким четама;

– 1.900, приспелих од 6/12. до 13/25. новембра, пошто је примирје потписано;

– 2.000, “које болничара које слугу и ђачких својевољаца”, и лекара, наравно, уз напомену да су ове последње цифре изведене према писању новосадских гласила Застава и Србски народ.

Знамо ли све то, као и чињеницу да су и Руси и Срби имали разлога да прикривају колико је тачно било руских добровољаца – Руси, да не би пред европским силама деловали изазивачки, а Срби, макар и “признали” да Руси уопште нису ратовали у Србији -, највероватнијим бројем руских добровољаца у Србско-турском рату 1876. године треба сматрати онај којим се, према писању новосадске Заставе, баратало и у енглеском парламенту – 20.000; та је цифра морала бити добијена обавештајним радом енглеског дипломатских и других агената у Русији и у Србији.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: