УБЕЂЕЊЕ ЈАЧЕ ОД ИСТИНЕ

Постоје одређене уобичајне, редовне теме у србском народу, убеђења далека од истине, које се протеклих 30 година преносе са колена на колено. Ко је идејни творац истих, не знамо, вероватно никада нећемо ни сазнати, али оно што је сигурно јесте да су се оне толико усадиле у психу просечног Србина да је просто незамисливо у обичном разговору да не чујете неке од њих.

Говоримо о томе како би објаснили како је то некада било боље или шта би били у спорту да смо остали једна држава, или да нађемо оправдање за све врсте властитих неспособности и мањкавости. Укратко речено, док слушамо просечног саговорника који износи своје мишљење (овде они који имају нешто да кажу или су убијени или су отерани из земље), схватамо да „болујемо“ од великог броја заблуда. Често провејава нека сета праћена носталгијом за временима када се живело добро, премда се овде никада није живело добро и упитно је да ли ће се икада и живети. Затим, често се може чути како су поштована права радника који су од плате могли са породицом да летују на приморју и на том истом када остану без новца да спавају по клупама. Када се сумирају сва мишљења долази се до закључка да у сваком Србину уствари се крије један Југословен, спреман сваког момента као и више пута у прошлости, да искочи и братски се изљуби са ,,народима и народностима“. Колика је моћ одређених речи и мисли говори чињеница да Срби после свега што им се догодило у протекла два века спремни су да зарад одређене утопистичке идеје поново себе жртвују, надајући се да ће се њихова жртва сигурно исплатити.

У циљу објашњења нашег потпуног суноврата кренућемо редом и потрудити се да објаснимо шта је то што смо све себе убедили да је истина и како се то генерално одражава на наш целокупан живот. Колико заправо више пута поновљена лаж постаје истина и како је тешко некоме коме је лажима испран мозак објаснити да то у шта верује није добро пре свега по њега самог,а онда по читаву земљу.

,,У петој војној сили се некада знало и спавало се слободно на клупама“

Период владавине Тита и целокупне комунистичке партије над Србима се сматра нечим најлепшим у ближој и даљој повијести. Старији суграђани са одређеном егзалтираношћу млађим генерацијама препричавају економске, војне, политичке и дипломатске успехе наше земље. Вероватно све то прате и драмски наступи праћени јецајем и сузама, али то већ зависи од беседника до беседника. Пошто смо ми изузетно емотивна нација не би требало да зачуди ни неки екстатични занос као у далекоисточним религијама. Напротив, истина је далеко другачија од оне које нам сервирају наши ,,самоуправљачи“ и због тог лепог живота одређене групе људи наредне генерације испаштају. Наравно, заборавиће да нам испричају о масовним гробницама широм наше земље, прецизније о феномену званом ,,пасја гробља“; о константним хапшењима и цинкарењима која су спровођена свакодневно, а која су имала за циљ да се народу кроз страх развије љубав према новој идеологији.

Када живот просечног Србина није праћен репресијом следило је „испирање мозгова“, стварање осећаја колективне кривице и властите инфериорности. Свакодневно да им указујемо захвалност што постојимо и што су нам опростили неке само њима знане грехове. Укратко, да није КПЈ Срби не би били живи. На крају, економска политика у којој је економија базирана на константном задуживању, без неке здраве производне основе служи као неки идејни репер како би требало да функцинишемо данас. Баш таква економија, у којој је владао принцип егалитаризма у којој су подједнако одлучивали на радничким саветима чистачи и инжењери је и довела до тога да је све преко ноћи морало да се распадне. Показало се да ниједна фирма која је пословала у периоду од 1945 – 1990. године није имала за основ здрав пословни амбијент, већ болесни самоуправљачки који је резултовао њеним убрзаним распадом. Црвени пасош, који уздижемо до небеса, користили смо како би смо побегли на „трули“ Запад из комунистичког раја, а не како би се културно и научно усавршавали. Укратко, то је биланс политике чије последице осећамо данас и осећаће наредне генерације које буду долазиле.

,,Браво комшије“ и ,, Амбасадори наше земље“

Спорт спада у својој бити као форма разоноде. У периодима након посла или током викенда када просечан човек има вишак слободног времена прати спортска дешавања као својеврсни вид релаксације од свакодневих обавеза. Током XXI века он поприма далеко шири конктекст, додатно се комерцијализује и добија својеврсни институционални домен. Користећи се маркетингом као неизоставним сегментом у капитализму постаје једна од примарних ствари у свакодневном животу. Поучен тим што носи модерни спорт са собом, просечан Србин своје културне, просветне и националне великане компензује неким лажним амбасадорима. Спортисти могу да промовишу само оне вредности које им допушта компанија која улаже новац у њих у то сигурно не спадају националне и духовне вредности. Реч је о томе да целокупна прича се односи на чињеницу да непостоје никакви амбасадори наше земље, њихов једини интерес је профит и због њега се баве спортом. Зашто би неки „шутач“ лопте или „пребацивач“ лоптице преко мреже жртвовао милионе које зарађује због србског националног интереса? Он и не зна шта значи то, а камоли шта значи жртвовати се нешто тако узвишено што не доноси милионски уговор.

Промашену политику према Косову и Метохији покушавамо да надоместимо хватањем за гушу противничког играча и тиме добијемо какву такву сатисфакцију за њу. Обично кошкање спортиста на терену, које је можда изрежирано од стране неког иза кулиса неће нам помоћи да повратимо нашу територију. Пошто смо само у последњих 30 година поражени на свим могућим фронтовима, ми смо њихове победе почели да доживљавамо као властите. С обзиром да немамо државу, земљу смо упропастили и затровали, почели смо да се хвалимо некаквим медаљама које остварујемо на спортском плану. Сви ти успеси нам служе да чамотињу која нас окружује колико – толико поправимо лажним тријумфима. Када не учествујемо само или не остварујемо довољно добре резултате, навијамо за комшије. Тако је у последње време настала синтагма ,,браво комшије“. Пошто у сваком Србину се крије Југословен, ми смо решили да кроз подршку дериватима нашег народа манифестујемо југословенство. Са друге стране, они нас посматрају као будале и чуде се нашој глупости. Са правом се понекад питају, колико пута треба да вас убијемо и колико зла треба да вам нанесемо да би сте престали да нас подржавате? Колико ауто деструкције и мањка поштовања себе у тако небитној ствари као што је спорт.

,,ЕУ нема алтернативу“ или ,,ко нас завади“

На крају, последња ставка је политика. Премда и претходне две ставке се баве и носе у себи политички контекст, овде је реч о политици генерално која се манифестује кроз језик, религију и наш однос према самима себи.

Често смо склони да ствари постављамо на неки инфантилан ниво, како нас неко воли, а неко нас други мрзи. У политици не постоји љубав и мржња, само интерес. То што смо ми спремни да уместо рационалне перцепције користимо емотивну која касније проузрокује огромне жртве, за такав приступ нам нико није крив. Нико није луд да се тако понаша, а ми са друге стране седимо разочарани као неко дете и чудимо се зашто још неко се не понаша као ми. Зашто други рецимо као ми из неког болесног разлога не омаловажава свој језик, уништава културну и духовно наслеђе или даје непријатељском народу који живи на његовој земљи привилегије а за узврат узима оловку. Овакво понашање у политици се граничи са патологијом где би одређени тим ескперата требало да састави одређену дијагнозу. Такође, наша опседнутост Европском унијом је у најмању руку шокантна. Савез који је на ивици распада просечном Србину и даље служи као неки не досањан сан. Како нисмо у стању да разграничимо неке ствари погледајмо случај Енглеске. Однос Енглеза и Енглеске према одређеном савезу увек треба да нам буде показатељ његове снаге. Како су Енглези донели одлуку да иступају из њега тај чин треба да нам буде показатељ да ће епилог читаве приче бити распад Европске Уније. У последње време се помиње Мађарска као следећа земља која ће иступити из савеза. Мађари су познати као народ за које важи искључиво властити интерес и ничије више. Ако у одређеним односима не виде остварење зацртаног плана они се одлучују на радикалан корак све док се њихове тежње не испуне. Можда и они, ако не могу Енглези и Енглеска, могу да нам буду неко на кога можемо да се угледамо на политичком и националном плану.

Једна од кључних институција унутар србског народа, СПЦ није много одмакла од усађеног наратива. Отворено се одриче пастве и храмова на територији ,,Јужне Србије“ и то објашњава генијалним политичким чином који треба да допринесе помирењу између два народа. Колико пута смо се само одрицали нечега или некога како би дошло до фамозног помирења и шта смо тиме добили? Сада су нас црквени великодостојници практично убедили да се споменика од изузетне културне и уметничке вредности одричемо за добробит будућих генерација. Или да су све жртве које су поднесене на територији Јужне Србије узалудне, јер се није нико сетио тако ингениозне идеје да цркве и манастире поклони не признатој македонској цркви зарад мира. Није ово једино помирење које нам се сервира, постоји и помирење које нам се намеће кроз признање божанске благодети Ватикану и кроз феномен звани екомунизам- рад на потпуном уједињењу сестринских цркава. Током средњег и новог века Срби су принуђени да се боре за Хабзбуршку монархију, Млетачку републику и друге земље које су биле доминатно римокатоличке. Тада смо се користили у духовном смислу икономијом и политичком мимикријом како би сачували свој културно – историјски партикуларизам. Кроз уметност барока Срби се постепено интегришу у нове системе вредности и стављају неки властити печат на њега. Међутим. данас када религија не игра толику улогу, када је Ватикан изгубио многе ингеренције које је поседовао у прошлости, позивати на неки екуменизам и реформу православља по њиховом устројству заиста није нормално. Још на све то нас убеђују да је реч о истим светитељима, да је благодет равномерно распоређена и да је само разлика у форми која ће се временом изневелисати. Како је неопходно редуковати литургијски и црквени однос како би се у блиској будућности лакше ујединили и све разлике између нас свели на минимум. Просто и једноставно, шизофренији никад краја код нас.

Нису ови слогани једини, наравно њих има далеко више тако да их је тешко све запамтити. Резиме читаве приче на крају би требао да буде да су многе поштапалице и узречице постале саставни део нашег живота. У толикој мери утичу на нас да нам обликују властито мишљење на ствари које се дешавају око нас. Из тог разлога нисмо у стању да рационално сагледавамо свет око нас баш због тога што нам је визура посматрања потпуно погрешна. Пробали смо све оно у шта слепо верујемо да је било добро, није нам донело никакав бољитак осим патње. Из тог разлога треба да пробамо са нечим дијаметрално другачијим што ће нам помоћи да се постепено издигнемо и усправимо. Коначно, да сагледамо ситуацију са неког мало објективнијег аспекта који не укључује мишљење већине и медиокритета, већ укључује здрав разум и логичко размишљање.

Матија Мићић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: